aktuelno

vest

9

PRELAZZI: Staridžova sikteruša

15.05.2017 10:00 | mozzartsport.com

Postoji nešto neopipljivo i nedokučivo, ali prilično očigledno: Staridž, iako nekada s potencijalom vrhunskog špica, iz retke kategorije onih koji kada igraju, nekako se ne uklapa u Klopovu filozofiju; možda ni jednom ni drugom nije do kraja jasno zašto, ali između njih dvojice, čak i kada ide, kao što je išlo u nedelju po podne protiv Vest Hema, čak i kada Klop govori pohvalno o svom povremenom pulenu, nema hemije ni razumevanja

Veličina slova A A A

Reči, pa i dela, govorili su slatke stvari, ali istina je bila mnogo bliža ukusu gorke kafe, na ovim prostorima poznatije kao “sikteruša”. To je, znamo, ona šolja koju vam domaćin posluži kad je došlo doba da krenete, ali je previše učtiv da vam to kaže. 

Jeste, dakle, Danijel Staridž posle utakmice na Olimpijskom stadionu u Londonu, na kojoj je postigao prvi gol i pokazao da je za klasu bolji od svih opcija u strogom napadu Liverpula - jedino je Kutinjo nesumnjivo bolji igrač od njega, i o statusu Liverpula govori to što su se navijači već intimno oprostili od magičnog Brazilca, mada postoji mogućnost da ga Liga šampiona i odugovlačenje Barselone nateraju da ostane - jeste rekao da još ima šta da ponudi Liverpulu, da nema problem s Jirgenom Klopom i da jedva čeka sledeću sezonu, ali najmalerozniji engleski špic s ove strane milenijuma verovatno je igrao svoje poslednje minute u dresu slavnog kluba.

Između ostalog, i zbog toga što je kod Staridža previše bilo “sledećih sezona”, sem u retkim trenucima kada bi povezao nekoliko mečeva. 

I sve ređim: punih godinu dana, od 11. maja 2016, Danijel nije odigrao svih 90 i kusur minuta, a berićetno londonsko popodne bilo je prvo posle 2. januara i 2:2 u Sanderlendu koje je počeo; i tek delimično su za to krive sada već mitske povrede, jer su zidovi Melvuda tračarili već preglasno da menadžer Jirgen Klop nema poverenja u momka iz Birmingema, rođenog prvog septembarskog dana 1989. godine.

Gotovo da nema kvadratnog pedlja noge koji Staridža nije držao van terena na po nekoliko sedmica ili čak meseci. To je postalo “running joke” u Liverpulu i čitavoj Premijer ligi, i Staridža stavilo pod lupu navijača, pa medija, zaključno sa legendama kluba. 

Didi Haman svojevremeno se zapitao da li su te povrede zaista toliko teške, ili je Staridž navikao da uzima ozbiljne novce s vrlo malo znoja, a nedavno su se tom optuživačkom orkestru pridružili i Džejmi Karager (“Ako Staridž igra i ne postigne gol, to automatski znači da imate igrača manje, pošto on ništa drugo ne nudi timu”) i Stiven Džerard, koji ga je drugarski, ali i direktorski, posavetovao da odluči gde mu je glava i između redova proturio poruku Klopu da bi možda trebalo da traži novog špica, onog koji bi dogodine mogao biti suplementaran Robertu Firminu.

Nije da Nemcu moraju da se crtaju stvari, jer je on pokazao da je sposoban da vidi mnogo dalje od svih. Klop ovog leta, u zavisnosti od kvadrature potencijalnog transfer-gubera, najzad želi da makar počne da kombinuje Liverpulovu šarenu Rubikovu kocku po svojoj meri, i teško je zamisliti da bi pristao da se za borbu na četiri fronta, uključujući i očekivano mnogo jaču konkurenciju u Premijer ligi - sa Gvardiolom i Murinjom u drugoj sezoni u mančesterskim klubovima, i sa Arsenalom koji će morati nešto da menja, a najbolje je da menja sve - osloni na nekog toliko nepouzdanog.

Postoji nešto neopipljivo i nedokučivo, ali prilično očigledno: Staridž, iako nekada s potencijalom vrhunskog špica, iz retke kategorije onih koji kada igraju, nije važno ko igra protiv njih i ko pokušava da ih zaustavi, jer ih zaustaviti ne može i neće, Staridž se nekako ne uklapa u Klopovu filozofiju; možda ni jednom ni drugom nije do kraja jasno zašto, ali između njih dvojice, čak i kada ide, kao što je išlo u nedelju po podne protiv Vest Hema, čak i kada Klop govori pohvalno o svom povremenom pulenu, nema hemije ni razumevanja.

Više je taj intimni osećaj onaj koji servira “sikterušu”, nego krute brojke i svi izbrojani minuti koje Staridž nije proveo na terenu, obučen u zimsku jaknu u loži Enfilda.

Eh, fudbalski put Danijela Staridža, eto simbolike, možda i previše liči na recentnu sudbinu njegovog sadašnjeg kluba. Proricano mu je mnogo više nego što je uradio, svaki put bi se tešio da je na dobrom putu i svi bi videli progres taman pre nego što bi ponovo razočarao i sebe i druge; jedina stabilnost bila je nestabilnost, i baš kao što se Liverpul previše uzdao u njega, tako se uzdao, unazad ovoliko godina, u pogrešne ljude, ili makar u pogrešne ljude na pogrešnom mestu.

Kada bi bili dobri, Staridž i Liverpul bili bi fenomenalni. Ali to se dešavalo previše retko i bez ikakvog rezona, što ume da bude mnogo više frustrirajuće čak i od konstantnog mediokritetskog sivila.

Ma i ako je već tada bilo jasno da on neće biti naredni veliki engleski špic, Staridžov dolazak u Liverpul, u eri Brendana Rodžersa, bio je logičan, uzevši u obzir stil tog tima i tadašnjeg menadžera, potrebu za brzinom i eksplozivnošću u zadnjoj liniji koja je ekipi bolno nedostajala, i koja je toliko očajnički tražena još u Robiju Kinu ili Kregu Belamiju (i pronađena mnogo kasnije, ali iza udarnih igala, u liku Sadija Manea). 

Serija povreda oduzela mu je, možebitno zanavek, najveći adut, hitrinu i ubojitost, onu sposobnost da snagom dominira na terenu i da bude čudo od golgetera, rođeni ubica, prirodni špic, žedan golova i karakterističnog plesa posle zatresene mreže. 

Staridž nije još zarđala mašina, ali nakupilo se na toj bregastoj previše prašine, delovi instrumenta izgledaju rasklimatano; mada bi bilo i prirodno i ljudski da se, posle toliko povreda listova, kolena i ostalih primicača, plaši da ulazi u duele. A bez toga, igrač poput njega ne može da bude ona neočekivana pretnja koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar...

Sve to nije bilo važno u još jednom finalu za Ligu šampiona, uspešno prebrođenog protiv ishlapelog Bilićevog tima, iz kojeg kao da je novi stadion isisao svu radost i entuzijazam; i oni čuveni balončići, Vest Hema, na početku meča izgledaju kao da im nije ni do čega, pa se valjaju po travi umesto da veselo lete po londonskom nebu.

Danijel Staridž možda nije igrao “kao nekad”, i možda više nikada, makar u dresu kluba sa Enfilda, neće igrati “kao nekad”, ali je pokazao i kolika je razlika između njega i, recimo, Divoka Origija (nimalo u korist potonjeg, je li) i koliko je genijalcu kao što je Kutinjo, pa igrao Brazilac “osmicu” ili “desetku”, neophodan neko s kim bi se telepatski razumeo i ko bi dužio njegove lopte celo popodne. I koliko će tek jedan takav biti nužan ako se Liverpul najzad vrati u Ligu šampiona...

To verovatno neće biti Danijel Staridž. I to najverovatnije nije ni na čiju štetu...

Bilo je to u nedelju nešto kao poslednja - dobro, pretposlednja - romantična večera u jednom možda predugom braku, u kojem je jedan partner dugo optuživan da je sebičan, da ga baš briga kako izgleda kuća, dok god on ima dovoljno novca. 

Pa ipak, u subotu po podne, dogodilo se pravo čudo u tom nestalnom odnosu Liverpula i Staridža, koji već godinama leluja između ljubavi i mržnje, uz tek poneki period ravnodušnosti. Dobro, uz odvojene krevete već skoro dve godine...

Staridž je, prihvativši onu dubinsku brazilsku loptu nadomak ofsajd zamke, spremio još jedan mali poklon. Odlučio je, ma šta govorile poslednje izjave i njegove i Klopove, da ode u stilu: i ostaviće, za kraj, ako sve bude kako treba protiv otpisanog Midlsbroa u poslednjem kolu, ostaviće svom partneru kojem i nije bio previše veran, malu satisfakciju, ona skupocena kola u garaži, pokrivena crno-belom mušemom i sa zvučnicima iz kojih se čuje “The champions...”, dar bez kojeg Liverpul postaje ono od čega sve ove godine strahuju njegove pristalice: bivši, potrošeni, provincijski klub.

Pa da se onda rastanemo, uz kafu, u miru i s poštovanjem, sa dobrim željama za budućnost, sa sve žućim sećanjima i porodičnim snimcima na kojima su dani uspeha, onda kada je svet umalo bio naš, one sezone sa Suarezom i sa osam uzastopnih utakmica na kojima Danijel Staridž postiže gol. 

I, na koncu, tek sa dalekim primesama pitanja koje ostane uvek da leluja posle takvih veza: da li je ikako moglo da bude drugačije?

PIŠE: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;

(FOTO: Action Images)

poslednji komentari9
Vladimir S.

| 15.05.2017 17:08

Najkompletniji napadac u premijer ligi,kad je zdrav! Dali smo i D.Kuyta evo 10 godina igra istom tezinom,recicete u slabijim ligama,al je i ovakav bolji od pojedinaca u tih poslednjih godina. Zatim Ager, mogao je i on koju godinu jos. Skrtel i Glendza takodje..... Da imas klupu jaku prekaljenim igracima, a ne cela klupa niko stariji od 21-e i u nekog da se uzdas da moze preokrenuti rezultat u toku utakmice! iduce godine 3-4 fronta, sa kim?
Ostaviti coveka bolji je od Origia kad je fit,tu su Mane, Origi i kupiti jednog rasnog.

MyMili1234

| 15.05.2017 13:45

nadam se da nisi u pravu da će otići, jer je predobar igrač i ne postoji igrač koji bi ga zamijenio to odgovorno tvrdim, eventualno donekle Lakazet, ali tu se završavaju spekulacije ko bi mogao, jedan jedini igrač može, Prele nadam se da si ovog puta omanuo iako ti je tekst kao i uvijek jako relevantan ali bi mene jako zaboljelo kada bi otišao, jer jako volim tog napadača, lijepo si rekao za neznalice, da je Staridž mnogo bolji od svih napadačkih opcija izuzev Kutinja, to je bilo potrebno da kaže neko kao ti, nadam se da ćemu dati šansu u predsezoni i da će ipak prevagnuti to da ostane, ako ne bude povreda naravno na pripremama

prikaži sve

ostale vesti

najnovije vesti

najviše komentara

najčitanije vesti

ili
Zaboravljena lozinka