aktuelno

vest

14

PRELAZZI: Teorija evolucije Danija Alvesa

14.05.2017 10:05 | mozzartsport.com

Odbacivanje je povredilo Danija Alvesa, napravilo od njega tihog osvetnika; čak i ako početak u Juventusu nije bio spektakularan, čitava 2017. prošla je u njegovom znaku, zaključno s povratkom na Kamp Nou i demoliranjem napupele, no na kraju nedovoljno bezobrazne dece iz Monaka

Veličina slova A A A

Sve bi moralo da počne s njim. S onim što se događa 10. septembra 1997, u zaustavnom vremenu meča Sevilja – Isla Kristina. Gosti su iz gradića nalik Sutomoru ili Budvi, lokalno ribarsko mestašce s dobrim saobraćajnim vezama sa velikim gradom. Andalužani tamo odlaze na čiste plaže (dobro, jasno vam je da već ovde poređenja sa Budvom prestaju), a tog popodneva, u uzvratnoj poseti, ovi igraju fudbal, u jednog od prvih rundi Kupa Kralja.

U romansiranim pričama o njemu pogrešno se interpretira da je njegova Sevilja igrala u gostima i da je bilo 2:1 za autsajdere, za Davida, protiv uzdrmanog Golijata, najstarijeg španskog kluba i najuspešnijeg tima iz Andaluzije.

Ne, to je rezultat prvog meča, ali ove večeri na Ramon Sančes Pishuanu, u revanšu bilo je 3:2, i bilo je to ovako: jedna lopta je visoko u zraku, pred sam kraj meča, opalio ju je igrač kojem se ime pamti još samo kada na la peskaderiju, na riblju pijacu, subotom izađu preplanuli ljudi koji umeju da pričaju o toj noći i o danima u kojima je Isla Kristina bila u svim španskim novinama, i ko zna, možda i tog tipa sretnete za tezgom, nekada je ležao na dnu piramide radosti u Sevilji, danas prodaje inćune i sipe i junak je dana koji je promenio svetski fudbal, ili makar onog proćelavog momka, golmana Sevilje sa brojem 13 na dresu.

Neće vam ništa reći, jer je njegovo ime najmanje važno. A opet, to valjda samo fudbal može da udesi, da anonimni ribar iz Isla Kristine, provincija Uelva, odigra glavnu ulogu u polufinalu Lige šampiona, dve decenije manje koje tuce dana kasnije.

Ako zvuči kao bajka, s aromom soli, sunca i tek tračka oblaka iznad prolećnog Torina, to je zato što umnogome i jeste.

Lopta leti, dakle, visoko, golman sa brojem 13 na dresu pogrešno je ceni – nikada on, pričaće za sebe, nije bio mnogo dobar čuvar mreže, samo je voleo svoju Sevilju, svoj grad i klub i pristajao da bude i trinaesta rupa na svirali, i četrnaesto prase, samo da mu ona uzvrati zrno ljubavi – i ona ga preskače, ulazi u mrežu, navijači su toliko besni da bi ga najradije linčovali, ona romansirana biografija kaže da ga je ekonom kluba prošvercovao sa prljavim dresovima da ga ne dohvate razjareni fanovi koji čekaju da popričaju sa umišljenim vedetama što ugled kluba daju na veresiju...

Samo, shvatiće oni ubrzo, shvatiće i ceo svet, da nije bilo svetlo reflektora ono koje je zaslepilo Ramona Rodrigeza Verdeha – tako se zove golman u crnom dresu, s brojem 13, rezervni, treći golman Fudbalskog kluba Sevilja – zbog čega je primio gol od anonimnog amatera iz Isla Kristine.

Nije bilo svetlo reflektora, bio je to odsjaj jednog dragulja koji je upao u oko Monćiju – danas ga znate kao najuspešnijeg, najbriljantnijeg sportskog direktora u 21. veku – kao trun na vetru. Zaslepio ga je, i pokazao mu put kojim treba da ide i posao kojim treba da se bavi, umesto što stoji tu na liniji i prima smešne golove zbog čega mu zvižde navijači voljenog kluba, zaslepio ga je najbolji igrač na svetu, kojeg će dovesti upravo u Sevilju koju godinu kasnije.

S Danijem Alvesom – jer je on, u stvari, a ne Monći niti onaj ribar kojem ćemo možda nekad i saznati ime, junak ove priče – počela je era moćne Sevilje.

Baš sa Danijem Alvesom, najboljim igračem polufinala Lige šampiona – neka se ne ljute oni koji misle da potpisnik ovih redova ima nešto protiv Kristijana Ronalda, ali Dani Alves je ostavio fudbalsku Evropu bez daha, tu oko 34. rođendana, odigravši dve savršene utakmice – i najboljim fudbalerom na svetu.

Nije to nešto što smo sami smislili: još 2009. će Sid Lou, dopisnik Gardijana iz Španije i jedan od ponajboljih fudbalskih novinara usko specijalizovanih za iberijski fudbal, proglasiti tadašnjeg desnog beka Barselone najboljim na svetu, okej, tik iza Lea Mesija, i mnogo toga što je kapiten brazilske reprezentacije, zapaljivi desni bek, krilo, napadač, od onih koji su poslati na radost svim fudbalskim sladokuscima – šalju ih i štancuju uglavnom u Latinskoj Americi, i njegov mlađi ortak sa suprotne strane, s kojim će se videti u Kardifu, Marselo, i on je takav – uradio tokom karijere i ovogodišnje Lige šampiona ide tome u prilog.

Monći će ga dovesti iz Bahije, za svega 800.000 evra, šest godina kasnije, u leto 2008. Dani Alves će preći u Barselonu za pedesetostruku sumu – u međuvremenu će sa Andalužanima osvojiti jedan kup i dva Kupa UEFA, biti izabran u idealnih 11 tog takmičenja, biti proglašen za najboljeg igrača 31. Superkupa Evrope kada je Sevilja zgazila baš Barsu, s 3:0, u Monaku, tamo gde će briljirati i ranog maja 2017. godine – i osam leta kasnije će ga se Katalonci odreći, pomislivši da je u opadanju, da nema ništa novo da im ponudi, da je umoran...

Ali nije samo novac koji je aminovao Pep Gvardiola, nije samo crvena linija koja se podvuče ispod fiskalnog računa, bio taj zbog čega je Monći i ovog proleća, kada je odlazio za Rim, najviše pričao o Brazilcu kojeg je video u Salvadoru, savezna država Bahija.
"On je bio moje najbolje pojačanje jer je ispunio sve korake koje sam želeo. Bio je nepoznat igrač koji je morao da se adaptira. Dali smo mu vremena, a on je rastao sa nama, doneo nam trofeje i potom smo ga prodali", objašnjavao je Monći.

Nije to bila adaptacija, bilo je to postepeno preuzimanje čitavog desnog kanala, koji će ostati teritorija Danija Alvesa čak i kada ovaj više ne bude trčao tom stranom: on je, kako su ga opisivale kolege, i savršeni tehničar, i totalni ludak, i taktički genije, i prevejani prevarant, i najbolji asistent i opaki šuter, jedna omamljujuća hiperaktivna kugla sa očima koje šaraju tamo-vamo i traže sledeću priliku za dodavanje ili gol ili visoki presing ako lopta dođe u posed protivnika – jedan ga je nazvao fudbalskim “Sonikom” i nije mnogo pogrešio, posebno kada je bio u plavo-crvenom dresu Barselone.

U svakom klubu u kojem je bio, Brazilac bi morao da kreće ispočetka, da se prilagođava sistemu igre i da traži svoje mesto u entropiji pre nego što postane njen suvereni vladar; tek ponekad bi vas frustrirao, ali potom bi uradio nešto nečuveno, nešto dostojno nacionalnosti koju predstavlja i svih desnih bekova u žutoj majici, pre svih Đalme Santosa, Karlosa Alberta i Kafua.

Možda je najspektakularnije bilo njegovo telepatsko razumevanje s Lionelom Mesijem. Dugo su stručnjaci analizirali da li je najbolji Mesijev partner bio Nejmar, ili možda Anri, ili možda Ćavi i Inijesta; umesto toga, mogli su da pogledaju samo kako je izgledalo kada su njih dvojica zagrevali, izašli bi i počeli da se dodaju preko pola terena, vežbajući za ono što će neumitno doći u toku meča.

Statistika govori da nijedan igrač Barselone nije obezbedio toliko direktnih asistencija za gol Mesiju kao desni – neka ostane samo “desni”, jer nismo sigurni šta je zapravo pozicija Danija Alveša, sem što znamo na kojoj je strani – čak 42, dok su daleko iza ostali Inijesta, Ćavi, Pedro ili Luis Suarez.

S Mesijem se voleo, Mesija je branio, i nikada se nije libio da se posvađa sa onima koji ne bi videli veličinu Barselone i najveće zvezde.
Kada sve ovo prođe, ljudi će pitati ko je bio najveći. Bio je to Mesi. A ko mu je dodavao lopte? Dani. Može to da vam se sviđa ili ne, ali moje će ime ostati upisano”.

Ta kameleonska sposobnost prilagođavanja, ta upornost, doneće mu još jednu veliku sezonu, i to kada su ga svi otpisali.

Barselona ga se odrekla leta 2016, smatrali su da je previše star i da nema ništa novo da im ponudi, da će ići nizbrdo i da obrazac za penziju čeka samo pravosnažni pečat i potpis; zagledani u budućnost koja ne dolazi, nisu videli da je Dani i s povezom preko očiju, i nogu u bukagijama, i sa medicinkom umesto fudbala, bolji od bilo kog desnog čega-god kojeg mogu da dovedu.

Pustili su ga da ode za džabe, a ona stara dama zna mnogo trikova. Iskusna je i sve vidi ta italijanska gospođa. Šta je njenim rivalima višak, njoj je čist ćar.

Odbacivanje je povredilo Danija Alvesa, napravilo od njega tihog osvetnika; čak i ako početak u Juventusu nije bio spektakularan, čitava 2017. prošla je u njegovom znaku, zaključno s povratkom na Kamp Nou i demoliranjem napupele, no na kraju nedovoljno bezobrazne dece iz Monaka.

Maks Alegri dao mu je slobodu na kojoj počiva čitav fudbalski kredo Brazilca, pouzdani bekovi Bonući i Kjelini omogućili su mu da ide napred i ne brine za manastir, jer su tu i Kedira i Pjanić da pripomognu i zatvore rupu. A to što je nazad Điđi Bufon, to nimalo ne odmaže...

Ostaće, naravno, kada mu istekne ugovor za jače od godinu dana, i to samo ako se Dani Alves sam umori, jedna druga rupa, koju će biti mnogo teže zakrpiti, utoliko pre što se ovog leta oprašta i Filip Lam: ne vidimo ko bi mogao da bude simbol desnog beka, ne vidimo jasno njegovog (ili njihovog) naslednika, ne vidimo ko može da nas izuje iz cipela i ušeta se u svaki idealni tim s te strane i ošašavi nas centaršutom ili volejom...

Pre svega toga, i pošto podigne pehar namenjen pobedniku Serije A i dobije poruku čestitanja od svog drugara Mesija, Danija Alvesa čeka Kardif. Čeka ga Real, s kojim je toliko puta umeo, sada u možda poslednjem pokušaju da zaokruži poker ušatih trofeja.

Prošli put ta šansa izmakla je jednom drugom majstoru, Andrei Pirlu, možda i zato što nije dosuđen penal za Juve kada je Dani Alves grčko-rimskim stilom u srcu šesnaesterca srušio Pola Pogbu; no Juve i Điđi stariji su dve godine i toliko moćni da mogu da se nazovu favoritima u duelu sa Zidanom. I ne bi li bila kosmička i poetska pravda da se bjankonerima onaj berlinski poraz vrati baš sa Brazilcem u njihovim redovima? Naposle, bila bi to i još jedna mala pobeda za Barselonu, čime bi Dani pokazao da im je oprostio.

I još jedna pobeda, naravno, za Ramona Rodrigeza Verdeha, poznatijeg kao Monći, čoveka koji septembra 1997. prima gol sa trideset metara, i u tom trenutku shvata čime treba da se bavi; kapira da će ga put odvesti u Brazil, Campeonato Brasiliero, godine 2001, gde će videti najbolje pojačanje u istoriji Sevilje.

I možda stvarno svega ovoga ne bi bilo bez te večeri na Ramon Sančez Pishuanu.

Ime strelca onog pogotka za Isla Kristinu stvarno nije važno, ali ako se ikada zadesite tamo na toploj obali Atlantika, i ako bude vikend, i ako inćuni budu mirisali onoliko kako valja, i ako bude septembar, tu oko desetog, pitajte na bilo kojoj tezgi zna li neko čoveka koji je pre dve decenije dao gol Ramonu Rodrigezu Verdehu, zvanom Monći, i promenio modernu istoriju fudbala.

Možda i neće znati, ili će samo slegnuti ramenima, ili će se konspirativno nasmejati, ali onda ih pitajte ko je najbolji desni bek na svetu, iako mu je skoro 35 godina, i pogledaće vas kao da niste normalni.
"Dani Alveš, amigo, to svako zna".

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;
Foto: Action Images

poslednji komentari14
Burek

| 14.05.2017 18:10

Ti sto komentarises u moje ime da su neki drugi igraci bolji od alvesa,sram te bilo... Prvo covek jeste najkonstantniji bek u 21. veku tako da i jeste NAJBOLJI,a drugo nadji svoj nik,nemoj lazni da se predstavljas!!!

Leskovac

| 14.05.2017 16:11

Dani Alves je najbolji desni bek na svetu svaka cast za tekst.Kaju se u barsi sto su ga pustili.Mesi je najvise asistencija dobijao upravo od njega,covek ima neverovatnu tehniku,a igra beka.

prikaži sve

ostale vesti

najnovije vesti

najviše komentara

najčitanije vesti

ili
Zaboravljena lozinka