aktuelno

vest

5

PRELAZZI: Ustajte, prezreni na svetu

01.05.2017 15:00 | mozzartsport.com

On je fudbalski radnik, prekarijat i proletarijat, njegovo ime je retko kada na naslovnim stranama i skoro nikad iznad broja na dresu koji klinci nose širom planete. Bez njega je fudbal nemoguć, makar ovaj moderni, ali fudbal nikada nije bio njegov. Fudbal ga nikada nije voleo, ni upola onoliko koliko je on voleo njega...

Veličina slova A A A

Neka se prvo začuju taktovi “Internacionale”. Onda kreće, kao u starim filmskim žurnalima koji su prikazivali u bioskopima, serija slika, polako pa sve brže: od brade Marksa i posloženih knjiga crvenijh korica, preko nemira na Hejmartu, u Čikagu, kada su radnici prvi put tražili magičnu formulu “osam-osam-osam” (osam sati rada, osam sati leškarenja i osam sati prava na slobodni život i kulturno uzdizanje), i narednih marševa solidarnosti, pod crvenim zastavama, svakog Prvog maja, sve do modernih fabrika kojima gospodare roboti.

Potom rez, pa fotografije punih stadiona, prvo radnici pod kapama, stisnuti kao sardine na drevnim britanskim zdanjima, pa mladi momci u martinkama, pa švenk na čoveka u štucnama i kopačkama koji trči, i trči, i trči, dok mu se znoj cedi niz lice, dok drugi oko njega stoje podbočeni, on i dalje trči, i uklizava, i skuplja lopte, i ne staje.

On je fudbalski radnik, prekarijat i proletarijat, njegovo ime je retko kada na naslovnim stranama i skoro nikad iznad broja na dresu koji klinci nose širom planete.

Bez njega je fudbal nemoguć, makar ovaj moderni, ali fudbal nikada nije bio njegov. Fudbal ih nikada nije voleo, ni upola onoliko koliko su oni voleli njega.

Čak i te romansirane priče o tome kako je nekada ova igra pripadala njemu, igraču, poteklom iz radničke klase, sa dokova ili iz industrijskih zona, prstiju garavih od uglja i pluća zatrovanih izduvnim gasovima, čak su i one lažne.

U praskozorje fudbala, istina je dosadna ali je istina, fudbaleri nisu bili radnici ni siromašni. Sve do između dva svetska rata terenom je štrapacirala uglavnom aristokratija, deca plemića i bogatih trgovaca bila su zaslužna što se prelepa igra proširila planetom, oni su nosili lopte i pokazivali pravila i njihove buržoaske kolege su pronosile poruku dalje; čak ni tada, fudbalski radnik nije bio poštovan i potreban.

Neki bi buržoaskom zaverom nazvali i retke borce, fajtere, radnike kojima je dozvoljeno da dosegnu zvezde i koji uživaju gotovo nepodeljeno poštovanje javnosti i fudbalskih navijača, mada je i to više posledica hipsterskog posmatranja fudbala – ako čujete rečenicu “Kakav je igrač bio taj Dešan” znajte da tu nije sve kako treba – nego stvarnog poštovanja.

Zato je, na Međunarodni praznik rada, najcrvenije crveno slovo svetovnog kalendara, makar ovaj tekst, znamo, nije mnogo, posvećen njemu. Kako god da se zove i u kom god obliku da dolazi.

Možda je to borbeni bek koji igra sa čalmom na glavi i udara loptu, bez obzira na to što će ispod gaze da pljusne nova količina krvi, da, Teri Bučer, srećan ti Praznik rada; možda je to momak koji skuplja žute i crvene kartone jer ne ume da stane ni da povuče nogu kada se pred njom ukaže cevanica protivnika, da, Džulijane Diks, srećan ti Praznik rada; da, možda je to napadač koji se tuče čitavog meča i agresijom i igrom glavom nadoknađuje nedostatak talenta u nogama, i čik nemojte da čestitate Prvi maj Dankanu Fergusonu; možda je to čovek koji na sasvim nevažnoj, prijateljskoj utakmici, gubi četiri prednja zuba, i setimo se, makar danas, Džoa Džordana, i čestitajmo mu veliki dan; dok nas hvata za mošnice, čestitajmo ga i Viniju Džonsu, najluđem od lude vimbldonske družine.

Neka makar ovaj dan prođe u slavu onog igrača koji nikada ne prestaje da trči. Radilice, pčelice, onog koji je uvek tu da pokrije lenjost truta na livadi; mrava koji ćutke izvršava svoje zadatke dok izvikani cvrčci samozaljubljeno bulje u ogledalo.

To je Đenaro Gatuzo, glavom i oznojenom bradom sa italijanskog juga, pa Havijer Zaneti, ne traktor nego i kombajn i motokultivator i poljoprivredna avijacija moćnog Intera i fajterske Argentine. To je Roj Kin koji kontroliše čitav teren, a kome se ne sviđa, može odmah da dobije prelom noge i da završi karijeru. To je Stjuart “Psiho” Pirs koji igra sa slomljenom nogom i na pozive s klupe da ga lekar makar pogleda odmahuje rukom i strelja pogledom. To je crvenokosi Škot Bili Bremner, apoteoza najprljavijeg tima u istoriji fudbala, Lids Junajteda pod vođstvom Dona Revija.

To je Džejmi Karager, uklizava u Istanbulu i dopušta grčevima da ga samo na trenutak prikoče, pre nego što odšepa dalje u suton na Bosforu i u legendu.

Čestitamo i slavimo te, Gabi, srce i dušo Atletiko Madrida, kojeg vodi jedan isti takav čovek, što je igrao kao da sutra sunce neće izaći; setimo se lava Karlesa Pujola, i potcenjenog, prosečnog a izvikanog, poniženog ćutologa Džejmsa Milnera, i gde li je danas ćela napaljenog Grigorisa Georgatosa, šparta li i dalje na tihom stadionu Đuzepe Meaca uz levu liniju, i da li će bogovi fudbala ove godine nagraditi svog vrednog heroja Dirka Kajta, koji pokušava da u smiraj karijere dođe do titule za radnički Fajenord?

Nismo zaboravili N'Golo Kantea, ni njegovog fudbalskog oca Makelelea, ni belu, siromašniju verziju, Tomasa Gravesena, ni stenu Krisa Sambu, ni ortake iz Evertona Ričarda Dana i Dejvida Vira, ni Dungu sa plućima zapremine jednog kita, ni Havijera Maskerana koji trči kroza zid ako treba, ni Refika Šabanadžovića koji pada u komu i iz nje izlazi kao još bolji igrač, ni Nemanju Vidića koji nema lakonogost svog parnjaka Rija Ferdinanda, ali ima stenu umesto mišića i srce široko kao Rusija.

Tu su i oni koji su davali i daju sve od sebe, na svakom treningu i na svakom meču, bez obzira na to što su imali i tehniku; poklonimo se, na njihov dan, Pavelu Nedvedu, Aleksisu Sančezu, Filipu Lamu, Džordanu Hendersonu, Kevinu Nolanu, Tomasu Mileru...

(Postojaće i oni koji će u potonju kategoriju svrstati i Kristijana Ronalda, recimo, jer da taj ne radi na sebi, ne bi bio tu gde jeste; no hajde da i ovde ne preuzme glavnu rolu)

Živeli radnici. Živeli oni koji vas nikada neće izneveriti. Živeli oni koji žive i umiru za dres kluba za koji igraju.

Navijači Liverpula imali su onu pesmu o tome da sanjaju tim od jedanaest Karagera, na melodiju “Žute podmornice”, i potpisniku ovih redova ti su taktovi bili uvek draži od svih ostalih, uključujući i onaj zarazni “Ring of Fire”, jer su terali na razmišljanje: zamislite stvarno takav tim, na šta bi ličio taj fudbal, kakvi bi rezultati bili, da li bi ikada postigli ijedan gol, da li bi ikada primili makar jedan, i koliko žutih kartona bi svaki Džejmi Karager dobio.

Od igrača koje smo pobrojali u ovom kratkom pregledu radilica sigurno bi se napravio tim koji bi bio sposoban da pokori svet, i da se sutradan pojave na treningu kao da je to najnormalnija stvar na svetu (kada je Nedved odlazio u penziju, on nije rekao da prestaje da igra fudbal, već da “prestaje da trči”, mada je i danas brži od tri četvrtine igrača u Seriji A; kada se Havijer Zaneti ženio, jutro pre slavlja je otišao da trči da bi ostao u formi).

Neke smo sigurno zaboravili, i garant svaki bolji poznavalac fudbala koji čita ovaj tekst ima svog favorita među prekarijatom.

I nema veze što je tako, što su izostavljeni mnogi. Njih, uostalom, uvek zaboravljaju, izostavljaju, guraju u drugi red kada treba prigrliti pehar ili se slikati za novine.

Ali, za razliku od modernih fudbalskih starleta, oni se neće naljutiti. Samo će zategnuti pertle, upasati majicu u šorts i nastaviti da trče, ti obespravljeni radnici kroz čije žile teku antifriz i čelik.

Srećan vam Praznik rada, poniženi fudbalski proleteri.

PIŠE: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;

poslednji komentari5
Alberto M.

| 01.05.2017 13:45

I tebi Vladimire Jugovicu, i tebi Paul Scholes-u. Bravo Prelevicu

Vladimir D.

| 01.05.2017 11:36

Jugović, Najdoski, Duljaj, Nađ, Trobok, ...

prikaži sve

ostale vesti

PRELAZZI: Zizu i Baka

Da li bi Zinedin Zidan bio ljut? Ili tužan? Ili, možda, na neki bizaran način ponosan na svog idola...

najnovije vesti

najviše komentara

najčitanije vesti

ili
Zaboravljena lozinka