Atmosfera na Enfildu: Nije to ništa posebno...

                   (od specijalnog izveštača MOZZART Sporta iz Liverpula)

Malo je stadiona na svetu koji tako magnetski privlače da se oseti njihova atmosfera. Enfild spada u onu najpoželjniju kategoriju sa Bombonjerom, Vestfalenom, stadionom Bešiktaša...

A kako to zaista izgleda?

Možda je od ukusa, možda je do prevelikih očekivanja, možda je do netraktivnosti Crvene zvezde kao rivala, ali večeras Enfild nije ispunio očekivanja.

Nije to neka užarena atmosfera, ali nije bilo ni potrebe za njom. Na Marakani smo bili svedoci mnogo boljih i  bučnijih ambijenata. Boljih, atraktivnijih i svakako gromoglasnijih noći nego što je bila ova večerašnja

U makar 45 od ukupno 90 i kusur minuta se ćutalo i gledao se fudbal. Tačnije, Englezi uživaju u fudbalu. Ne gledaju ga sa tom dozom fatalizma da je sve crno ili belo. Prepuste se u tom divnom ambijentu, a blizina terena vam pruža osećaj kao da ste i sami neki od protagonista.

Taj početak utakmice, himna, Kop i sve to zaista deluju dirljivo i prelepo. You ll never walk alone budi emocije, izaziva pažnju i neko dozu strahopoštovanja. To je i najbolji deo. Uz nešto slično na kraju. Doduše, tada ih je bilo daleko manje jer su mnogi krenuli da izlaze pre 90. minuta.

Na tribini gde je Kop, svi stoje, niko ne sedi i pevaju kada god neko podigne pesmu. Ali osim one prerađene melodije koji su poznatom učinili Napolijevi navijači, nema tu nekih mnogo bučnih pesama i atmosfere. Retko podižu dugačke i bučne pesme. Uglavnom su to kratka skandiranja.

Ono u čemu je publiku na Enfildu mnogo iznad naše je poznavanje fudbala i osećanje momenta kada da poguraju igrače. Taj huk kada neko učini dobar potez nosi grača da učini još jedan. Taj ekspresni panični usklik kada je nekom Redsu igrač ili lopta iza leđa, zaista pomaže fubaleru da brže reaguje. Osećaju kada je potrebna podrška. Taj urlik kod gola je eksplozija sreće i adrenalina. Bez psovki i mrženje prema rivalu. Samo ljubav prema svom klubu.

Poštovanje prema igračima je ogromno. Skoro svaki od nosilaca igre ima svoju psemu. Tačnije skandiranje imena u različitim poznatim melodijama. Pevalo se Salahu, Firminu, Vajnaldumu, Robertsonu, Maneu...

Možda su Liverpulovi nadmoć i rezultat uticali na publiku da smanji gas. A možda je to baš onako kako se navija na Enfildu? A možda su naša očekivanja prevelika? Ili je to taj stil navijanja koji naš metalitet ne razume? Kad god je ono malo Delija htelo da zviždi i vređa Šaćirija, skoro uvek je to čuo ceo stadion.

Nema to veze sa atmosferom koja se u najboljim slučajevima pravi kod nas. Ali, da je posebna – jeste. Svakako je nešto što treba videti ostetiti u životu.