Buongiorno Italia: Treneri iz Emilije dominiraju u Evropi, Toskanci u Italiji

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Završnicu sezone obeležava mali kuriozitet: treneri iz Emilije, na liniji Ređo Emilija, Parma i Pjanćenca u polufinalu Lige šampiona, a tri Toskanca na čelu tabele u Seriji A. Na jednoj strani Karlo Ančeloti, Stefano Pioli i Simone Inzagi, na drugoj Lučano Spaleti, Maks Alegri i Mauricio Sari. Na jednoj strani jednostavnost, širina i garbo na drugoj komplikovanost, umišljenost i oholost, odnosno sudar padske ravnice i toskanskih brda.

Nikada u u istoriji fudbala se nije dogodilo da tri trenera iz iste regije, praktično u krugu od sto kilometara stignu zajedno do polufinala prestižnog klupskog takmičenja na svetu. Ančeloti, Pioli i Inzagi su preneli dosta toga što potiče iz rodne grude, ravne Emilije. Ko je odrastao u emilijanskoj ravnici nosi sa sobom svuda, bez obzira gde ga životni put nanese, karakter tog podneblja. Dovoljno je pogledati nastupe trojice trenera, način na koji se obraćuju u javnosti, kako se suočavaju sa problemima. Za ljude iz Emilije je karakteristično da kombinuju vedrinu i snagu razuma sa upornošću i postojanošću kada se suočavaju sa preprekama. Dvostruki premijer i bivši predsednik Evropske komisije Romano Prodi je izvrstan dodatni primer iz sveta koji nema mnogo dodirnih tačaka sa fudbalom.

Emilija je smeštana između apeninske kičme i arterije reke Po. To je prostor u kome se rađaju veliki i mali preduzetnici, gde se spaja industrija i poljoprivreda, gde je teško naći lenjog i siromašnog čoveka. To je i zemlja apsurda, vekovima je bila crvena, u političkom smislu, ali nije nikada odrekla svojih hrišćanskih korena i lokalnih svetaca i zaštitnika. Emilija je zavičaj Enca Ferarija, osnivača najpoznatijeg automobilskog brenda i kovanice: “Biti drugi znači biti prvi među gubitnicima”. Eto zašto se ljudi iz Emilije ne zadovoljavaju drugim mestima, ne vole da budu gubitnici, čak ni kada su prvi među njima.

Veliki kantautor iz Emilije, tačnije iz Modene, grada Ferarija, Frančesko Gučini je posvetio stihove svom zavičaju koji crtaju duh i karakter Emilije: “Na putu između trga i katedrale donela si na svet ovu vrstu čoveka: pravog, otvorenog, lažnog, čudnog, zatvorenog, anarhičnog, verdijanca (Đuzepe Verdi najveći italijanski kompozitor je iz Emilije)… teška rasa Emilijanca”.

Gledajući kurikulum, Karlo Ančeloti je neka vrsta patrijarha trenera iz Emilije, između ostalog i jer su Stefano Pioli i Simone Inzagi mlađi. Ančeloti je osvajao trofeje svuda gde je radio, čak je i sa Juveom osvojio Intertoto. Jedini je trener koji se popeo četiri puta na krov Evrope (dva put sa Milanom i dva puta sa Realom). Osvajao je titule nacionalnog prvaka sa Milanom, Čelsijem, PSŽ-om, Real Madridom, Bajernom iz Minhena. Imao je i period ispod svog nivoa predvodeći Napoli i Everton, ali i uspona u koji je verovao samo Florentino Perez.

Real Madrid nije bio favorit da osvoji Ligu šampiona prošle godine, ali je zahvaljujući Ančelotijevom radu tukao redom Čelsi, Mančester Siti i Liverpul, odnosno Tuhela, Gvardiolu i Klopa.

Karim Benzema je u 35. godini otkrio, uz pomoć Ančelotija, da je mnogo bolji igrač nego što je on sam verovao da jeste. Tajna Karlovog uspeha u odnosima sa igračima, ne samo u Realu nego svuda gde je radio je u njegovoj izreci s kojom definiše samog sebe: “Ja sam trener hleba i salame”. U prevodu, ja sam jednostavan čovek kome ni pare, ni slava, ni reflektori velikih pozornica, nisu udarili u glavu. 

Čarobnjaci protiv mašina ili prvi korak u budućnost: Real VS Siti, nije samo finale pre finala

Jednostavnost je odlika i Ančelotijeve fudbalske a ne samo životne filozofije: “Kada ti je hladno, pokrij se, kada ti je toplo otkopčaj košulju”. Ili, ako igraš protiv jačeg protivnika organizuj dobro odbranu i vrebaj priliku iz kontranapada, ako si jači u duelu igraj otvoreno i napadački. Naravno, lako je to reći, ali Ančelotiju, zato je i veliki trener, često uspeva da to i lako primeni, o čemu svedoči riznica trofeja.

Piolija i Ančelotija vezuje zajednička prošlost u Parmi, s tom razlikom što je Stefano bio gradsko dete, a Karleto je bio “provincijalac” koji je dolazio iz varošice Ređolo koja nema ni deset hiljada duša.

Pioli je veliki ljubitelj biciklizma i njegova karijera je obeležana biciklističkim usponima i padovima, ali i muci, patnji i znoju koji je prolio da bi stigao tu gde jeste: sa skudetom na grudima i na korak od finale Lige šampiona. Takođe, Pioli nije bio igrač Ančelotijevog kalibra i morao je da prođe trnovit put da bi stigao do velikih italijanskih klubova.

Prošle godine je, ruku na srce, veće čudo bilo osvajanje skudeta Milana nego trijumf Real Madrida u Ligi šampiona. Niko nije verovao u skudeto Rosonera do Interovog harikirija u Bolonji kada su Nerazuri prokockali i poslednju šansu da odbrane titulu.

Piolijevu karijeru je u dobroj meri obeležila smrt Davida Astorija. Taj surovi sudar za životom i smrti kao da je Pioliju otvorio neku novu fudbalsku “čakru” koja je uz podršku Paola Maldinija polučila skudeto kome se niko nije nadao i ko je bio veće iznenađenje nego Zakeronijev podvig 1999. godine.

Simone Inzagi nije samo iz Emilije već je i “graničar” jer je Pjaćenca na raskrsnici između Lombardije i Emilije. Zato je on Emilijanac sui generis, mada je povukao lukavstvo, konkretnost i blagost iz ravnice reke Po. On savršeno otelotvoruje spajanje nespojivog: temperametnog nekad se čini čak i previše nervoznog vođenja tima tokom meča i mirnoće i garba s kojom se ophodi prema drugima pre i posle utakmica.

Inzagi ima još jednu osobinu koja mnogo više krasi ljude iz Emilije nego iz Lombardije: tvrdoglavost. Kada veruju u nešto Emilijanci ne odustaju, bez obzira na cenu koju moraju da plate, i sa kakvim autoritetima moraju da se suoče.

Inzagi, kao i Karlo i Stefano, nije idol navijača, nema tu vrstu harizme kao Murinjo ili Klop, ne ume da stane na čelo jednog fudbalskog plemena. Na poslednjem meču Roma - Inter koji su Nerazuri izdominirali od prvog do poslednjeg minuta sa tribine gde su bili smešteni navijači Intera čak četiri pohvalna skandiranja su potekla na račun Žozea Murinja, tvorca triplete, a tek na kraju meča, samo jedan za Inzagija.

Inzagi je, zasada, Karlo Ančeloti za siromašne, ne osvaja skudete, ali svoje timove vodi često do osvajanja nacionalnih kup takmičenja i do završnih faza evropskih manifestacija. Ne treba zaboraviti da je za razliku od Spaletija i Kontea koji nisu prošli grupne faze Lige šampiona, Inzagi dva puta to uradio i sada ima priliku da stigne i do finala.

Kaže se da je Inzagi dobar samo za utakmice u kojima si pukovnik ili pokojnik, baš kao što i dalje ne uspeva da pronađe formulu da izbegne kataklizmu svojih timova u prva tri meseca nove godine. Tako je bilo i u ovoj, čim se zima završila, Inter je proradio i sad izgleda moćnije čak i od Napolija koji je zasluženo osvojio skudeto. Nema sumnje da između Milana i Intera tim koji bi imao više šansi u finalnom dvoboju sa Real Madridom ili Mančester Sitijem je Inzagijeva ekipa.

Lučano Spaleti, Mauricio Sari i Maks Alegri su potpuno drugačiji, taman koliko se razlikuju Toskana i Emilija, Toskanci i Emilijanci, ali o tom drugom prilikom.

Piše: Željko PANTELIĆ