Ko nije bio, mnogo je propustio

Ko nije bio mnogo je propustio. Postoje utakmice ukorenjene u kolektivnoj navijačkoj svesti, bez obzira na snagu rivala, značaj takmičenja i ishod. Pamte Grobari, da se ograničimo samo na period trećeg milenijuma i mečeve u Humskoj, evrogolove protiv praške Slavije, proćerdane šanse sa Artmedijom, poker Groningenu, furiozan start protiv Fenerbahčea, svedočili su u jesen 2017. trijumfu nad Jang Bojsom i prezimljavanju u UEFA takmičenju posle 13 godina, ali ni najzagriženiji navijači Partizana ne pamte da je njihov tim spojio lepo i korisno na domaćem terenu, kao sinoć sa Malatijom.

Ovih 3:1 nad turskim predstavnikom vredi i-ha-haj više nego 4:2 protiv Steaue pre četiri leta. Finansijski i takmičarski ne, (još) ne ni po definitivno osiguranom prolazu, međutim na planu estetike nijedan meč u poslednje vreme, čak ni taj sa Rumunima (imali igrača manje skoro celo drugo poluvreme) ne može u istu ravan sa ovim doživljajem za oči i dušu. Čak je i Bambi Tošić delovao zatečeno jurišima saboraca kad je u etar poslao utisak ''ne pamtim bolji Partizan''.

Milina je bilo gledati crno-bele dok razvijaju akcije, ulaze u šanse, brzinom melju rivala, agresijom mu ne daju da diše... Ne samo u četvrtak veče, nego je u svih pet utakmica nove sezone Parni valjak jurio napred, bez obzira da li je 0:0, 1:0 ili 2:0, želeo je još, podsetivši na mašinu tek spuštenu na drum posle generalnog servisa.

Opravio ga je Savo Milosević. Sve ono sto su Miroslav Đukić i Zoran Mirković radili nedovoljno dobro, nekadašnji napadač reprezentativnog kalibra je unapredio do nivoa efikasnosti i hitrine, pa njegova ideja ima prođu bez obzira na izbor igrača i ime protivnika. U samo četiri dana, protiv Mačve i Malatije, crno-beli su dali sedam golova, a mogli su još toliko. Bez preterivanja. U pet zvaničnih mečeva imaju isto tolilko pobeda, uz gol-razliku 12:1. Maksimalni su i na sprskoj i na evropskoj sceni, a ako će neko prigovoriti ''kakve su rivale imali'' valja podsetiti da Miroslav Đukić na startu minule dve sezone nije uspeo da pobedi ''ale'' poput Budućnosti u Podgorici, Trakaija u Litvaniji ili Radnika u Surdulici. Štaviše, najbolja ilustracija rada Sava Milosevića i njegovih saradnika je u saznanju da se u startnih 11 našlo čak osam fudbalera iz prethodne sezone i deveti Sejduba Suma, kod Đukića i Mirkovića pogubljen, a sad željan lopte. Dakle, sa istim igračima može da se deluje neuporedivo bolje nego ranije. Samo ako se sa njima radi... Drugačije.

Nije mali broj Partizanovih navijača spremnih da konstatuju kako je snaga sadašnjeg sastava na - klupi. Čak provejava mišljenje da klub iz Humske ima jači stručni štab nego tim. Mada je takva konstatcija pregruba i(li) nepravedna prema direktnim izvođačima radova, suština je da su Miloševic, Milan Đuričić i Nenad Cvetković u ulozi Savovih prvih saradnika, te Marko Stojanović kao novi kondicioni trener, doneli novi pristup treninzma, čak i shvatanju fudbala, kao i da su sa kolegama starosedeocima najpre psihički oporavili, a potom i uzdigli ekipu na nivo u kom nije bitno ko, već kako igra.

Tako se došlo do toga da štoperski tandem Ostojić - Pavlović funkcioniše odlično, da Urošević može preko sopstvenih mogućnosti iako zna da nije projektovan za startera, da su Miletić, Zdjelar i Šćekić konstante, da Tošić u ovih pet utakmica deluje razigranije nego u prethodnih 25, da je Suma konačno na poziciji na koju je prokukao da ga stave. I svi oni vraćaju na poverenju ukazanom tokom pripremnog perioda. U nekim delovima nedavni boravak u Sloveniji pre je ličio na tim-bilding nego na pripreme na kojima vlada vojnička disciplina. Možda je baš tim prijateljskim odnosom Savo Milosević ''kupio'' igrače, jer im je davao slobodno pre podne, slobodne dane, vodio na izlete, druženja, ali kad bi se skupili na terenu zapeli bi iz sve snage. I evo ih: igraju neuporedivo atraktivnije, oku prijemčivije, smislenije. Sve ono što nije bilo pod Đukićem i Mirkovićem, sad jeste. Pravi Partizan. Onaj koji budi emocije. A fudbal bez emocija ničemu ne vredi, kakvi god da su rezultati.

Zato bi, čak i da je ostalo 2:1 protiv Malatije, čaša bila polu puna. Optimizmom su je, osim starosedelaca, napunili stranci Umar Sadik, Takuma Asano i Sejduba Suma, svaki strelac. A dvojica od njih i asistenti za veliko slavlje. Doneli su dodatni kvalitet, nagovestivši da je Milošević kao glavni i odgovorni na letnjoj pijaci odbačenu robu Rome i Arsenala pretvorio u bingo i da je uradio bolji posao nego sportski direktor u minula dva prelazna roka zajedno, kad su u ofanzivnom delu ekipe dovođeni fudbaleri koji, sa izuzetkom Rikarda, nisu opravdali angažman (Nikolić, Ndžai, Bosić, Georgijević).

Bez preteranog udubljivanja u srž, lako je uočiti da napadački može da se igra i sa dva zadnja vezna i jednim špicem, da visok presing obavezno rezultira osvojenom loptom, da su napadi raznovrsni - i sa boka i po centrali - da odbrana deluje čvršće nego lane, o golmanu Stojkoviću ionako ne vredi arčiti tastaturu... Dodatno ohrabrenje za sve u klubu predstavlja utisak da ovo nije maksimum, već da aktuelni sastav još ima rezerve, prostora da se razvija i napreduje. Pogotovo što prelzni rok još nije gotov.

Možda najveća dobit za Partizan s početka sezone jeste što stvarno liči na ekipu. Celinu. Družinu. Najbolje se to primetilo u 90. minutu duela sa Turcima, kad povređeni Bojan Ostojić preskače reklamu, trči u zagrljaj Sejdubi Sumi i stvara buket radosti ispod južne tribine.

Scena kakvu Grobari davno nisu videli. I jedva čekaju sledeći meč. Da nešto ne propuste.

(FOTO: Star Sport)