Mala Italija: Reprezentacija Atalante, Sasuola, Viole, Verone, Zdenjeka Zemana, pokojnog Palerma...

Evropa je pod nogama Italije. Lepe Italije. Mančinijeve Italije.

Zasluženo, pošteno, fudbalski. Greh bi bio da su onakva Engleska i prepotentni Garet Sautgejt zaseli na evropski tron.

Ceo svet danas priča o budućem najboljem golmanu sveta Điđu Donarumi, najboljem štoperskom paru planete Kjelini – Bonuči, o svemirskoj brzini Federika Kjeze, pas igri Žoržinja i Veratija...

Sve to je Italija imala i pre ovog prvenstva. Kvalitet je bio tu, ali nije bio priznat van granica Italije. Nedostajao je pečat kojim će se Italijani pohvaliti i reći: Najbolji smo, naši igrači ne vrede ništa manje od vaših Engleza, Španaca, Nemaca...

Italijanski klubovi već desetak godina ne znaju za trofej u evropskim takmičenjima, reprezentacija se dugo oporavljala od odlaska one generacije svetskih prvaka sa Pirlom, Kanavarom, Gatuzom, Bufonom... I zato Italija nikako u prognozama ostatka Evrope nije bila favorit za trijumf na Euru. Zato su ispred nje bili Francuzi, Englezi, Nemci, Portugalci, Belgijanci...

Zasluga je to i medija dobrim delom i celokupne javnosti koja je od fudbala napravila biznis kakav jeste danas. Da je Engleska pobedila sinoć, verovatno bi se od Frans fudbala već danas tražilo da uruči Zlatnu loptu Rahimu Sterlingu, Hari Megvajer bi dobio titulu sera, Hari Kejn bi bio proglašen najboljim napadačem sveta, Kalvin Filips i Deklan Rajs (vezni igrači koji su u karijerama zajedno dali 18 golova na 325 prvenstvenih utakmica) bi za ostrvsku javnost bili u rangu tandema Ćavi – Inijesta ili Modrić – Kros, dok bi prekobrojni štoper Ben Vajt iz Brajtona sada kao evropski prvak vredeo 80.000.000 umesto 50.000.000 evra koliko Arsenal nudi za njega... To je taj kako kažu “hajp“ oko engleskih fudbalera kao najprecenjenijih na kugli zemaljskoj.

Ali to je svet današnjih medija, trivijalnih statistika, TV analitičara, fudbala iz epruveta... Oni su glasniji, bučniji, drskiji...

Sa druge strane, Italija je morala da se bori sa potpuno suprotnim uglom gledanja. Njeni klubovi i igrači su konstantno bili devalvirani u očima fudbalske javnosti van njenih granica. Nemoć velikih klubova Juventusa, Intera ili Milana u evropskim okvirima je samo podgrevao tvrdnje da je italijanski fudbal za klasu ispod engleskog, španskog pa čak bi neki rekli i nemačkog. Nije pomogla ni reprezentacija predvođena pregaženim Đampjerom Venturom koja je 2017. sramotno ispala od Švedske u baražu za Mundijal. Pljuštale su tada zaslužene salve kritika na račun italijanskog fudbala. Dotrajalog, zarđalog i zaostalog.

Slavlje na ulicama Milana (©Reuters)

Da je Italija ispala od Austrije u produžecima u osmini finala (a nije bila daleko), sigurno bismo se opet naslušali priča o slabim „igračima iz slabe lige i prosečnih klubova poput Sasuola, Fjorentine, Atalante i trenerskoj prevari Robertu Mančiniju“.

A zapravo se fudbal u Italiji toliko promenio od tog Venturinog debakla. Procvetali su ’mali’ klubovi i počeli da stvaraju igrače. Razvila se plejada trenera poput Gasperinija, De Zerbija, Di Frančeska... Italijana orijentisanih na dobar i napadački fudbal. Ko je pratio Seriju A poslednjih godina, video je kakav fudbal igraju Atalanta, Sasuolo, Verona...

Italijanska Serija A je prošle sezone bila najefikasnija velika liga u Evropi sa 3,06 golova po utakmici. U engleskoj Premijer ligi je padalo 2,69 pogodaka po meču. I na ovom Evropskom prvenstvu su igrači iz Serije A opet bili najefikasniji. Dali su 37 golova. Slede igrači iz Premijer lige sa 30, Bundeslige sa 27...

I da ne zaboravimo da u Italiji i dalje igraju sjajni defanzivci i da se igraju strašne odbrane. Treba li bolji dokaz od štoperskog tandema Bonuči - Kjelini?

Upravo su mali klubovi i potcenjeni igrači stvorili ovu Italiju. A Roberto Mančini je krunisao rad desetina italijanskih kolega.

Osim defanzivnog bedema Donaruma – Bonuči – Kjelini koji je afirmisan u velikim klubovima, većina ostalih fudbalera šampionske generacije Azura je krčila put preko manjih klubova i tamo im je bila lansirna rampa.

Nije Žoržinjo postao igrač u Čelsiju već u Veroni koja ga je otkrila sa 15 godina. Nikada nije bio brazilski vunderkind kojeg su otkrili skupo plaćeni skauti i oko kojeg se dizala galama. Bio je samo prosečan momak iz provincije koji je hrabro krčio put od pozajmica u Seriji C preko Verone u kojoj mu je ključeve ekipe hrabro dao Andrea Mandrolini, a usavršio ga Mauricio Sari u Napoliju.

Moglo bi se reći da trećinu uspeha Italija duguje legendarnom Zdenjeku Zemanu. Boem koji je uvek insistirao na napadačkom fudbalu i plaćao skupu cenu zbog toga, otkrio je skoro trećinu prve postave Azura. U čuvenoj drugoligaškoj sezoni sa Peskarom.

Fudbal se vratio kući, ali u Rim, gde mu je i mesto

Zeman je na fudbalsku pozornicu izveo talentovane mladiće Marka Veratija, Ćira Imobilea i Lorenca Insinjea. Rešetala je tada Peskara mreže širom drugoligaških terena. Dok je kvota na 3+ u ostalim mečevima Serije B bila po pravilu 2,00 ili preko, na mečevima Zemanove Peskare je padala na 1,50. Znalo se da će biti vatrometa gde god se oni pojave. Imobile je dao 28 golova, Insinje 18, a mladi plejmejker Verati toliko zaludeo fudbalske stručnjake da je direktno iz druge lige otišao u PSŽ. Bio je to najuzbudljiviji drugoligaški triling koji je viđen u poslednjih desetak godina. Sva trojica su odmah posle te sezone prodati i napravili su velike karijere.

Još jedan primer provincijskog igrača kojeg čak ni Italija nije dovoljno cenila je sjajni levi bek Leonardo Spinacola koji je zbog povrede propustio finale. Ponikao je u Juventusu, ali ga Bjankoneri nikad nisu vrednovali i slali su ga na pozajmice. Eksplodirao je u Atalanti koja se pokazala kao lansirna rampa ultraofanzivnih bekova.

Milanova deca Brajan Kristante i Mateo Pesina nikad nisu dobili pravu šansu na San Siru, ali je Atalanta umela to da iskoristi. Kristantea je afirmisala u reprezentativnog vezistu i prodala ga za veliki novac Romi, a Pesinu je prvo razigrala na pozajmici u Veroni i dobila u njemu još jedan veliki kapital koji je nije skoro ništa koštao.

Atalanta je klub koji je stvorio i rezervne štopere Alesandra Bastonija i Rafalea Toloja.

Milanovo dete Manuel Lokateli je morao da ode sa San Sira u Sasuolo gde je eksplodirao pa se danas za njega utrkuju Arsenal i Juventus. Samo mu je bio potreban trener poput De Zerbija i klub poput Sasuola koji će verovati u njegov potencijal.

Sasuolo je stvorio i Mima Berardija koji je izrastao u klupsku legendu i nebrojeno puta odbijao transfer u veće klubove. A sledeća velika stvar iz Sasuola je mladi napadač Đakomo Raspadori koji je na ovom prvenstvu dobio šansu samo da okusi veliko takmičenje sa reprezentacijom. Ne zaboravimo da je u zeleno-crnom dresu fudbalski oživeo i štoper Frančesko Aćerbi.

Velike zasluge za uspeh Azura je ugradila i Fjorentina. Stvorila je najboljeg italijanskog igrača Federika Kjezu koji je i u Juventusu pokazivao koliko je dobar, ali je morao da bude u senci Kristijana Ronalda i preti mu sudbina Paula Dibale ako Juventus ne odluči da preseče i da se reši Portugalca koji je počeo da guši sve oko sebe.

Viola je pre Kjeze lansirala i Federika Bernardeskija u Juventus, ali je on tamo počeo da nazaduje. Tek u reprezentaciji pomalo nagovestio potencijal zbog kojeg je nekada smatran najvećim talentom italijanskog fudbala. U šampionskom timu Azura je i Violin ofanzivni vezista Gaetano Kastrovili koji povremeno podseća na italijanske “desetke“ starog kova.

Značajan doprinos uspehu italijanskog fudbala je dao i Kaljari koji je stvorio Nikoloa Barelu. Inter je samo nastavio da razvija univerzalca sa Sardinije.

Pokojni Palermo, pa kasnije Torino, stvorili su Andreu Belotija koji je uprkos promašenom penalu u finalu odradio veliki deo posla za Azure na ovom prvenstvu. Palermo je Italiji dao i levog beka Emersona Palmijerija. Palermo je lansirao i rezervnog golmana Salvatorea Sirigua. Empoli je stvorio desnog beka Đovanija di Lorenca. Zaslužio je i Empoli svog reprezentativca, s obzirom koliko je igrača napravio u poslednje vreme.

I kada sledeći put čujete kako neki štoper Brajtona vredi 60.000.000 evra, golman Šefilda 30.000.000, a bek Sautemptona 40.000.000 evra, znajte da boljih i jeftinijih sigurno ima u nekom Sasuolu, Atalanti ili Fjorentini.

Nije sve u parama.