PRELAZZI: Uvod u kraljeubistvo

U teoriji verovatno nema većeg zločina od kraljeubistva. Čak i sada kada je, srećom, mnogo više zemalja na svetu prihvatilo demokratiju, a monarhove prerogative svelo na ceremoniju i šetanje kučića, lišavanje života kralja nosilo bi tešku i mučnu simboliku.

Ali šta kad kralj pretera? Ako za regicid ne postoje opravdanja u teoriji i praksi, šta je sa tiranicidom? Nije li plemenita grana filozofije, još od grčkih mislilaca, preko Tome Akvinskog do prosvetitelja, govorila da je dužnost poštenog i slobodnog čoveka da se odupre onome ko je zloupotrebio svoju moć, postao pretnja svima ostalima i ostao na tronu mnogo duže nego što je to pristojno? Jesu Harmodije i Aristogiton glavom platili što su Atinu oslobodili Hiparha, ali to je u isto rodilo prvu pravu demokratiju u istoriji ljudskog roda...

MOZZART KVOTE
(2,25) Real Madrid (3,45) Liverpul (3,15)

Mi o fudbalu, naravno, o čemu drugom, i o nužnosti da se Real Madrid skrati za glavu, nužnosti koju, dvadesetak dana pre velikog finala u Kijevu, ne osećaju samo navijači Liverpula, uzdrhtali od očekivanja tog meča kao mladi ljubavnici, nego i veća polovina fudbalske Evrope kojoj je dosta vladara što je - reći će nešto više o tome Juventini, reći će nešto manje o tome Bavarci, mada bi imali pravo da budu glasniji - odavno prestao da bude benevolentan šampion, ako je ikada i bio.

Malo je, zaista, mimo svih Horhea i Serhija obučenih u belo, mimo idolopoklonika drugog najvećeg igrača sveta, Kristijana Ronalda, i mimo onih pomalo nerazumljivih i previše racionalnih ljudi što vazda navijaju za najboljega - zar taj oportunizam nije dosadan? Zar nema više strasti i emocija u porazima i tugovanju? - malo je osoba koje neće poželeti da vide vladara na kolenima, povezanih očiju, ispred nasmejanog i raspištoljenog streljačkog voda koji čine jedan Egipćanin, jedan Senegalac i jedan Brazilac. 

Malo je takvih, čak i ako navijaju, zamislite, za Mančester Junajted, što bi do pre mesec-dva bilo blasfemično i pomisliti...

Dobro, koji je onda recept za ubistvo kralja, za crvenu revoluciju koja je jednako potekla sa dokova Liverpula i iz Švarcvalda, a sada planira da zapljusne Istok? 

Kako da Liverpul, zapaljivi Liverpul, divni Liverpul, napadački Liverpul, potencijalno samoubilački Liverpul, sprovede u delo ono što sanjaju mnogi?

Ako smo nešto naučili iz prošlosti, to je da je kralj arogantan, da uglavnom ne zna šta mu se sprema, da voli da oblači što gizdaviju pelerinu i samozaljubljeno se šepuri na dvoru. 

Tada, kada se šokira - poput Cezara - tada pada najlakše i najlepše. 

O aroganciji - ma koliko se oni sada vadili da je posredi samo sokoljenje pred Ukrajinu - govore i one već spremne majice u kojima su Realovi igrači izašli da pozdrave svoje navijače pošto su pobedili, iako ne i nadigrali, Hajnkesov Bajern. 

“Trinaestica” je baksuzan broj, i možda su hteli odmah da završe sa sujeverjem, pa su je zato ponosno prošetali svetom livadom svetskog fudbala.

Ali istorija ovom vladaru ne daje za pravo da bezbrižno prošeta i evropskim istokom.

Kada je 1981. godine na Parku prinčeva - eto, a u Realu su se nadali da će im princ biti srećne ruke! - Alan Kenedi postigao gol u 81. minutu, bio je to treći Pejslijev pehar, i bilo je to petnaest proleća nakon što je Real poslednji put bio na tronu. Proći će još toliko, pa i još više, pre nego što se vrate... 

Nije to tada bilo neočekivano, u jeku dominacije ostrvskog fudbala, niti je kralj bio jednako besprizoran, i to ne kažemo samo zato što je na njegovoj klupi sedeo Vujadin Boškov; legendarni Vuja je pokušao da uzdrma favorite rečima da su previše matori, i nije uspeo, toliko je bilo samopouzdanje Redsa.

Kenedi ga je dao, ali bio je to trijumf Fila Tompsona. Od tada potiče istinita anegdota da je kapiten bio toliko navikao na trofej da ga je poneo u kafić koji je otvorio nekoliko godina pre toga (legendarni “Falcon” u Kerbiju) i stavio na šank; nikome u Liverpulu nije bilo čudno, činilo se da će ušonja biti redovniji gost od mnogih lokalaca... Svratio je opet tri godine kasnije, pa 2005. posle Istanbula, u finalu svih finala.

Vreme je za reprizu te noći, nadaju se na Enfildu i diljem Starog kontinenta, mada je teško, posle fešte golova u polufinalu, očekivati da dobijemo jedan zaboravljivi krešendo, kao onda u Parizu, kao u drugim Liverpulovim pohodima iz te epohe, kada su se gotovo po pravilu trofeji rešavali jednim golom.

Bilo je u završnici ovogodišnje Lige šampiona grešaka, ihaj-haj, u defanzivi, bilo je i sudijskih propusta. Da smo malo zajedljiviji, mogli bismo da tvrdimo da kada sudije pomažu Realu, to čine tendenciozno i uvek na vodenicu najvećeg kluba na svetu; kada, kao Skomina i pomoćnici u sredu uveče, poguraju Liverpul, to bude nehotice, iz neznanja.

Hajde da se nadamo da arbitri neće imati rolu za pamćenje u Kijevu.

Hajde još više da se nadamo da će kralju pasti kruna s glave, a onda i cela glava.

Fer je da to uradi Liverpul. I prirodno, uostalom. Nijedna se revolucija nije okončala po dobrome ako je na dvor upala razularena masa, počela da urinira po slikama i da ruši statue prethodnika. Ne, pobednik, ako misli da vaspostavi novi sistem i zasnuje svoju dinastiju, mora da bude graciozan. Pobednik mora da bude član plemstva, prvi među jednakima, buržoazija, kao u Francuskoj. 

Sve to je Liverpul, njegovi navijači bi zastavama ponosno rekli “European Royalty”; čak i ako bi pristalice drugih klubova u Engleskoj mogle da primete da je evropsko ime jedino što je ostalo, posle skoro tri decenije posta u prvenstvu...

Ali presto se, i ne treba da imate mozak Željka Buvača pa da to shvatite, dobrano ljulja. 

Reala je nadigrao Bajern - u bilo kom bi se drugom klubu Kejlor Navas jednom za svagda iskupio za sve greščice i greške koje su mu spočitavane, ali ovo je Real, tamo je stub sramote ugrađen u temelje, pa armiran - a stari lisac Jup je svom mlađem sunarodniku, kojeg je pre samo pet godina okrutno savladao Robenom u 90. minutu, pokazao kako treba uštopovati Kristijana Ronalda i kako Real držati u šahu i strahu. I Juventus, posebno zbog one orkanske ofanzive i brzog gola (što je recept koji Jirgen Klop obožava) na Bernabeu, može da bude katedra za čoveka s osmehom na licu i u iscepanom džinsu.

Isto bi mogao, s još većim zadovoljstvom, da konstatuje veliki Zizu posle Rima u kojem je sve bilo jasno i ništa nije bilo gotovo: Liverpulov desni bek TAA izgledao je kao đačić pred Kolarovim, nije ga namučio niko toliko još od Zahe, i ta strana mogla bi da bude neuralgična tačka, posebno ako Ronaldo ili možda Bejl odluče da ga maltretiraju. Aleksander-Arnold je još isuviše mlad da mu koncentracija ne bi imala dugme za paniku, a kada duva odatle, onda i Lovren i Karijus, ionako greškama skloni (kakav eufemizam!), izgledaju još bušniji. 

Teško je zamisliti i da bi u sredini, uz sav naklon Milneru za labudovu pesmu od sezone, Klop mogao da parira Francuzu, i onda ostaje samo taj napad.

A “taj” napad, taj magični trozubac koji će vas probosti čak i ako se njegovim sastavnim delovima ne igra mnogo, on je sve, i lepo je što je tako, i ima fudbalske pravde što će ta tri momka igrati završnu utakmicu klupske sezone, pre nego što namignu jedan drugom i krenu još malo istočnije, ka Rusiji.

I zar se revolucije, uostalom, ne završavaju na juriš i o-ruk?

Posebno kad u stomaku imate osećaj da je kralj postao nesnosni tiranin...

PIŠE: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta

Foto: Action Images