Ispovest Čarlsa Dženkinsa: O Zvezdi, Olimpijakosu, teškim vremenima kada je bio “nevidljiv” i imao probleme...

Red lepog, red manje lepog. Tako bi se u pet reči mogao opisati život. A to je sve Čarls Dženkins, doskorašnji igrač Crvene zvezde, sada Olimpijakosa, doživeo dobro na svojoj koži.

U jednom dresu, onom crveno-belom, stekao je status legende, možda i najvoljenijeg stranca u istoriji kluba. Sada je u Pireju i želi da postane to isto za crveno-bele u Grčkoj, za navijače i sam Olimpijakos. Neće mu biti lako, ali spreman je za takav izazov.

U sklopu predstavljanja na klupskom sajtu dao je zanimljiv intervju u kom je sažeo sve što mu se do sada događalo.

I lepo i ružno.

"Počeo sam da igram košarku zbog oca i brata. Otac je igrao košarku na koledžu i u vojsci. Moj brat je voleo košarku, igrao ju je u srednjoj školi. Oni su učinili da zavolim ovaj sport. Imao sam 12 godina kada sam izgubio brata. Imao je 22 kada je ubijen u novembru 2001. godine. Od tada nosim broj 22 u njegovu čast. Ali i kao podsetnik koliko je njegov život bio kratak", rekao je Dženkins za zvanični sajt Olimpijakosa.

Isprva nije uspevao da se izbori sa tako velikim životnim gubitkom.

"Imao sam mnogo problema. Nisam bio zainteresovan ni za školu niti košarku. Ništa me nije interesovalo. Samo sam želeo da mislim o ćerci moga brata. Želeo sam da je viđam što je više moguće. Oko godinu dana sam bio "nevidljiv", nisam mogao da se koncentrišem, a ocene su mi bile toliko loše da su me izbacili iz škole. Sledeće leto sam poslat u javnu školu u Njujorku koja je imala lošu reputaciju. Jedna od najgorih u Njujorku u to vreme. Ali, ali oni su bili jedini koji su me prihvatili jer sam imao loše ocene".

Dženkins je potom počeo da pravi uspešnu priču. Postao je student i pravi sportista.

"Roditelji su mi pomogli da se oporavim. Odradili su sjajan posao i podržavali su me koliko god su mogli. Znali su koliko je važno da studiram i usmerili su me na pravi put. Kada je moj brat umro, video sam koliko je majka bila tužna, a ja sam je činio još tužnijom sa slabim ocenama. I osetio sam da više ne želim da je razočaravam. Niti da joj lomim srce jer je već morala da se bori sa gubitkom sina. Rekao sam sebi da ću dati sve od sebe. Nije imalo to nikakve veze sa košarkom. Želeo sam da budem dobar u školi, da imam dobre ocene i da uradim nešto pozitivno za porodicu".

Foto: Star Sport

Korak po korak, trening po trening, Dženkins je uspeo. I stigao do Golden Stejt Voriorsa... Odabran je kao 44. pik, iako se nadao da će biti odabran u prvoj rundi.

"Nije mi mnogo smetalo jer sam uspeo. Igrao sam za Voriorse i iskustvo je bilo neverovatno. Bio sam stvarno srećan. Ali, kada ste na početku, potrebno je i malo sreće, a ja je nisam imao. Desila se finansijska situacija pa su morali da skrate neke ugovore. Nažalost, i moj je bio jedan od tih. Morao sam da odem i našao sam se ne znam kako u Filadelfiji. Nisam se osećao dobro tamo. Imao sam ekstremno ograničenu ulogu. Radio sam vredno, ostajao u dvorani, ali neki ljudi čekaju šansu koja nikada ne dođe. Meni nije došla. To je deo života".

Kasnije je Čarls Dženkins stigao do Crvene zvezde, do svog "Sigurnog mesta". Prvi put preko Atlantskog okeana. I odmah - Srbija.

Naravno, Dženkins o Zvezdi ima samo lepe reči.

"Bilo je jako teško na početku jer je moja majka bila bolesna i bilo mi je teško da budem odvojen od nje. Dok sam u SAD-u imao šest sati od kuće i mogao da budem tamo kada god sam hteo... Velika promena. Ali, morao sam da podržim roditelje koji su mi obećali da će me o svemu obaveštavati. U isto vreme, imao sam ispred sebe tim koji mi je dao pravu priliku da igram i da se takmičim".

Posle Zvezde, usledila je Italija - Olimpija iz Milana.

"Navikao sam se bio na Zvezdu. Milano je imao mnogo stranaca i velikih imena, tako da sam morao da se adaptiram na drugačiju situaciju. Dobio sam drugačiju ulogu i generalno se nisam uklapao u taj stil igre. Učio sam kako je bilo igrati u većem timu".

A, onda je usledio povratak u Zvezdu.

"Moj odnos sa tadašnjim trenerom, Dejanom Radonjićem, je odigrao veliku ulogu. Čak i kada sam otišao u Milano imali smo jako dobru komunikaciju. Tako da, kada sam saznao da me Armani neće zadržati, bilo mi je lako da se vratim u Zvezdu. Trener me je znao, imao sam poseban odnos sa navijačima i upravom kluba, i znao sam da ću imati važnu ulogu".

Potom je usledio Himki, pa opet povratak u Zvezdu, da bi ovog leta Dženkins postao novi košarkaš Olimpijakosa.

"Bio sam zaista uzbuđen kada je došla ponuda Olimpijakosa. To je ponuda koju nisam mogao da propustim. Nisam morao da razmišljam niti pitam nekog, skupljam informacje. To što je tu bio trener Jorgos Barcokas je bilo dovoljno. Znam ga jako dobro posle saradnje u Himkiju. Znam šta traži od mene i spreman sam da ispunim ulogu koju mi dodeli. Olimpijakos je ogroman tim. Znam sve, istoriju, igrače. To je tim koji sam gledao godinama. Uvek me je interesovalo kako izgleda život kada igraš za Olimpijakos. Blagosloven sam što imam priliku da igram za tako veliki tim. Spanulis je veliki, Printezis i Papanikolau takođe".

O tome šta može da ponudi i kakvi su mu lični ciljevi?

"Nemam lične ciljeve. Sve što želim je da pomognem timu da pobedi. Gledao sam čuvene utakmice Evrolige u kojima je igrao Olimpijakos i želim to da iskusim. Moja vrlina je igra u odbrani, definitivno. Mislim da sam jedan od najboljih odbrambenih igrača u Evropi. U svakom meču kada me prozovu da zaustavim najboljeg strelca protivničkog tima, neće biti problema. Naravno, mogu da radim još neke stvari na terenu. Možda ne savršeno, ali sigurno ne loše. Donosim energiju timu, štitim saigrače, čvrst sam i radim sve što treba da moj tim pobedi", opisao je Dženkins.

Dženkins je jedan od retkih igrača koji ne voli društvene mreže. Pa su mu saigrači i prijatelji prosleđivali slike dobrodošlice od strane brojnih navijača Olimpijakosa.

"Postoje ljudi koji koriste društvene mreže po ceo dan, a vreme prolazi. Ako bilo šta ima vrednost za nas, onda je to vreme. To vreme koje bih proveo sa mobilnim u rukama, mogu da radim nešto mnogo vrednije. Da čitam, da učim da kuvam ili da budem napolju. Moraš da živiš svaki momenat u životu, jer je on neprocenjiv. Sada su svi na telefonima i gube dodir sa realnim svetom. Muče se da zabeleže momenat umesto da ga žive".