Dalas, Teksas i ceo dan sa Hrvatima

Dalas, Teksas. Tako Ameri vole da istaknu pripadnost nekoj saveznoj državi, a ovi ovde ponajviše. To će danas biti poprište derbija cele grupne faze Svetskog prvenstva. Od utakmice Engleska – Hrvatska nema jače. Hrvatska ima drugo i treće mesto sa prethodna dva SP, Engleska jedno polufinale i dva vezana finala evropskih prvenstava. Generalno, obe reprezentacije pripadaju vrhu svetskog fudbala.

I obe navijačke grupe pripadaju jednim od najprepoznatljivijih na najvećoj smotri svetskog fudbala. Tradicionalno među najlojalnijim navijačkim armijama, redovno se u ozbiljnom broju pojave na velikim takmičenjima i tamo ofarbaju tribine. Englezima je to u tradiciji već decenijama, Hrvati su postepeno izgradili kult podrške svojoj zemlji na kojem im mogu pozavideti i veće zemlje.

Kockice. Upadaju u oči, ističu se, originalne su i prepoznatljive. Hrvati ne menjaju boju dresova, ne eksperimentišu sa grbovima, izgradili su sebi imidž u svetskom fudbalu. Njihovog navijača ne možete da ne primetite. A kako se Hrvatska nalazi u nizu velikih uspeha, kockica je sve više i više na velikim fudbalskim takmičenjima. U Dalasu ih je juče bilo na sve strane. Gde god se okreneš, možeš da vidiš nekog sa hrvatskim obeležjima.

I odlučio sam da provedem dan sa Hrvatima. Sa kojim Hrvatima, to još ne znam… Ali s obzirom na iskustva sa hrvatskim navijačima iz Brazila i Katara, nisam imao sumnju da ću naći neku dobru ekipu.

22.00: (1,75) Engleska (3,70) Hrvatska (5,35)

Nije bilo ni podne, a počeli su da se slivaju u centralne ulice Dalasa i da pune okolne kafiće, pabove, restorane… Žestoka vrućina je značila i da se zabava uglavnom odvijala unutar ugostiteljskih objekata, jer je malo kome bilo do topljenja na teksaškom suncu. Većina navijača je tek pristigla danas ili juče, pa su razgledali i istraživali gde mogu da se „zagreju” u klimatizovanom prostoru do „zastave”.

Ameri, kakvi su za biznis, nisu propustili šansu da ulaze nekih od pabova okite hrvatskim i engleskim zastavama i da privuku mušterije. U prvom pabu u koji sam svratio sa kolegom Lesom iz Zagreba, naišli smo na podosta hrvatskih navijača. On je prepoznao neke ljude za stolom, pa sam se i ja nakačio da se upoznamo.

Nema potrebe ni za skrivanjem, ni za ćutanjem. Jeste im na prvu malo čudno kada čuju „novinar iz Srbije”, ali nije bilo nikakvog odboja ili nepoverenja. Pomaže i kada kažem da radim za Mozzart Sport jer prave razliku između srpskih medija, što sam skontao još u hotelu. Ima ih da nas čitaju…

Bilo ih je u tom pabu odsvakud. Iz Zagreba, Slavonije, Istre, Rijeke, iz stranih zemalja… Ja sam završio za stolom sa momcima iz Dubrovnika, Posušja, Čapljine… I zanimalo me kako se organizuju, kako se spremaju za velika takmičenja.
„Pre dve godine sam otvorio račun i počeo da stavljam sa strane. Odmah posle žreba smo rezervisali karte, smeštaj, ulaznice, dok cene još nisu podivljale. Sve sam to pokrio od toga što sam ostavljao sa strane i ostalo mi je samo da još nešto dodam za trošak ovde”, kaže mi Ivo iz Konavala.

Ako nije tajna, koliko te na kraju košta cela ova američka avantura kada se sve organizuje na vreme?
„Oko 4.000 evra za 12 dana. Ukupno imamo sedam letova koji koštaju 1.950 evra po osobi. Ruta nam je: Dubrovnik – Istanbul – Dalas – Las Vegas – Toronto – Njujork – Beograd – Dubrovnik. Što se tiče karata za utakmice, uzeli smo dve po osobi i to nas je koštalo 600 evra ukupno, znači po 300 evra komad. Sve regularno, preko FIFA. Smeštaj u Dalasu nas je izašao 250 evra noć, pa idemo malo do Las Vegasa, pa u Toronto gde nas dve noći koštaju 430 evra. I na kraju Njujork: dve noći smo platili 900 evra. Dakle, kada sve sabereš, ova dvanaestodnevna turneja po osobi ispadne tačno 4.000 evra. Eto, to ti je kompletna matematika”, objasnio mi je Ivo.

Najstariji i najveseliji za stolom, Stanko iz Posušja, ne časi časa i naručuje mi pivo. Da se osetim kao domaći… Kada sam izašao na cigaru, za drugim stolom momci su mi naručili još jedno pivo, a kada sam se vraćao i malo proćaskao za još jednim stolom, tutnuli su mi u ruku treće. Sve to za 20 i kusur minuta i svako različito… S obzirom na to da je podne, liznuo sam od svakog pomalo da ne ode dan dođavola, ali mi je i to bio neki znak da su ljudi opušteni, prijateljski nastrojeni i da nema ama baš nikakvog problema što sam novinar iz Srbije.

Neki od njih su počeli da prate reprezentaciju još pre 20 godina na SP-u u Nemačkoj.
„Prva utakmica nam je bila u Berlinu sa Brazilom, druga u Nirnbergu sa Japanom i treća u Štutgartu sa Australijom. Sećam se, u Štutgartu, u tri ujutru stojimo na stanici i bukvalno brojimo poslednje kovanice u evrima da skrpimo za put. Sve smo do poslednjeg centa potrošili, jedva smo se kući vratili. Ali preživelo se”, evocira mundijalske uspomene Josip iz Cavtata.

Neko bi propustio poneki Mundijal od tada, ali uglavnom su bili redovni na tribinama.
„To je ljubav prema reprezentaciji, odnosno domovini. Neverovatno je koliko to spaja ljude. Evo, sad smo u gradu upoznali i našu ekipu iz Toronta. Ja uopšte ne znam koliko više imam brojeva u telefonu iz svih ovih 20 godina pronalaska i druženja. Masa ljudi koje smo upoznali isključivo na prvenstvima i koji se uvek pojave potpuno „random”. Sretneš čoveka u Berlinu, pa u Moskvi, pa u Dalasu, pa u Poznanju... Baš mi se sad u telefonu aktivirao Viber broj jednog lika kojeg sam upoznao još u Rusiji. Piše mi u kontaktima „Milan Karte“. Vidim da mu je profil ponovo aktivan, što znači da je i on tu negde u Americi, moraću da mu pošaljem poruku. Tačno znaš profil tih ljudi. To su oni što će uvek naći način kako da dođu”, dodaje još jedan momak za stolom.

I to je ta čar velikih turnira i navijačke pripadnosti. Brzo sam shvatio da se i neki od njih tek upoznaju i da se manje grupe od dvojice, trojice spajaju u veće od po sedam, osam ljudi jer je tako interesantnije. I da se na osnovu njihovih ranijih iskustava sa svetskih i evropskih prvenstava tako rađaju prijateljstva i da se navijačka baza samo još više širi i učvršćuje. Kult reprezentacije.

Bili su svuda, ali ne ostavljaju dilemu gde je bilo najlepše i najbolje.
„Iskreno, u Kataru mi je bilo zanimljivo što je sve bilo na jednoj hrpi, ceo svet se skupio na malom prostoru pa smo se stalno susretali. Nije moralo da se putuje daleko... Ali nije bilo prave atmosfere. Ne kao u Rusiji. Ona je za mene bila i ostala kraljica svih prvenstava! Od same organizacije, preko ljudi, prevoza... Da ti padne žvaka na pod u metrou, možeš je podići i pojesti koliko je bilo čisto. Rusima je bilo neverovatno stalo da se pokažu. Grad je bio potpuno očišćen od kriminala i bilo kakvih problema. Mi smo u Moskvi u pet ujutru šetali polugoli pijani i niko nas popreko pogledao nije. Sigurnost na najvišem nivou. Ova prvenstva posle toga su goli k….c prema Rusiji”.

Vjeko iz Čapljine dodaje svoju anegdotu…
„Izlazio sam iz taksija, pripit, i nisam primetio da mi je iz torbice sve ispalo… Dokumenti, pare, četiri ulaznice za finale… Katastrofa. Nakon nekoliko sati sam otišao u policiju i sve tamo našao. Možeš li da zamisliš da se to negde desi sada?”

Možda i zbog rezultata Hrvatske i načina na koji su to sve ispratili, Rusija je posebna.
„Mi smo sve rezervisali za grupnu fazu, bili tamo i onda se vratili kući. Kad je ispalo da igramo protiv Engleza, opet smo se vratili u Moskvu i ostali još osam dana. Krenuli smo sa samo dva šorca, dva para gaća i 500 evra! Kako je ko od naših dolazio od kuće, tako smo se snalazili. Kod ovoga sto evra, kod onoga dvesta, kod trećeg trista evra... Menjali smo hotele i na kraju završili u jednoj sobici bez prozora, tri sa dva metra. Kupili smo štrik, razapeli ga u sobi i na ruke prali to što smo imali da obučemo… I to su uspomene za ceo život. Rusija je bila pravo prvenstvo”, prepričava Ivo.

HRVATSKA PRVA U GRUPI - KVOTA 4,50

Što implicira sveopšti utisak da ovde u SAD-u nije tako…
„Ovde gomila ljudi uopšte ne zna da se dešava Svetsko prvenstvo! Koliko sam ja shvatio, Amerikanci samo gledaju kako da ti uzmu pare na svaki mogući način i to je to. A najjače je što od te silne organizacije ne znaju ni te pare da uzmu kako treba. I u Brazilu je sve bilo daleko, ali su ljudi živeli za fudbal, osećala se atmosfera... Ovde niko ništa ne zna. Retko ko uopšte registruje da je turnir u toku. Ali kada se setim prvenstva u Americi ’94… Rat, beda, sakupljao sam sličice, imao 10 „bebeta” i 15 „balba” i sanjao o ovome. Kada se ukazala šansa, nisam imao ni najmanju dilemu”…

Ipak, američka nezainteresovanost im neće uticati na entuzijazam za „repkom”. Pije se pivo, viski, votka… Treba dočekati sedam predveče kada se hrvatski navijači u Dalasu okupljaju ispred jednog paba da bi glavnom ulicom proneli veliku zastavu. To ima svoju uvertiru u vidu sakupljanja, pevanja, druženja… Ali daleko je 19 sati, pa treba nekako potrošiti vreme, a od teksaškog roštilja teško da ima bolja opcija. Insistiraju da idem sa njima i tako u dva auta (jedan je sa vozačem koji uopšte ne vozi, već je sve automatizovano) krećemo na „barbikju”. Kao u menzi, stoji se u redu, ide na pult i stavlja svašta u tanjire… Teksaški „barbikju” je prošao sa odobravanjem i komplimentima, uz Stankovu opasku da je „dobar, ali da sa jagnjetinom iz Hercegovine ne može da se meri”.

Ionako umorne od džet-lega, hrana ih je dodatno udarila. Svakome se spava u dva po podne, ali nema odustajanja i neko je predložio sportski pab sa oskudno odevenim konobaricama. Zašto da ne? Tamo se gledala Francuska i utisak mi je da je to hrvatskim navijačima jedna od najomraženijih reprezentacija. Možda zbog ’98, možda zbog finala u Rusiji, možda i zbog strašnog kvaliteta koji sada poseduje… Prati se utakmica sa Senegalom, proziva se Embape zbog simuliranja penala, ali na kraju dobija i aplauz za golčinu.
„Ovde niko od ovih konobarica ne govori engleski. Kao da smo u Španiji”, otkrivaju etničku šarenolikost Teksasa.

Sledi povratak u centar u još jedan pab gde ima i Engleza. Svi zajedno unutra piju, pevaju, gledaju Norvešku… Ispred sam upoznao Meta iz severnog Londona koji navija za Liverpul i Endija iz Noriča koji, naravno, navija za Norič. I čeka da se Mirko Topić posle teške povrede spremi i bude veliko pojačanje za Kanarince.
„Platili smo karte oko 300 dolara. Mi smo druga klasa navijača reprezentacije Engleske. Podeljeni smo tako po klasama u zavisnosti od utakmica reprezentacije na kojima smo bili. Na osnovu tih klasa se određuju cene karata. Oni iz prve klase su ih plaćali 60. Jedna stvar koju treba da shvatiš jeste da većina ljudi ima pogrešnu sliku o engleskim navijačima... Huliganizam je skoro iskorenjen”, objašnjava Endi sistem nagrađivanja navijača koji prate reprezentaciju.

Prvi utisci o Dalasu i SAD-u.
„Američke cene su previsoke i stvarno nije vredno ovog novca. FIFA je otela fudbal ljudima”, kaže Englez.

A Engleska? „It’s coming home”, konačno? Smeta li vam što vas drugi navijači prozivaju za tu pesmu?
„Ma ne, mi volimo tu pesmu, ali ona je zapravo ironična i sarkastična. To ljudi sa strane ne razumeju. Nije to ozbiljna stvar, niti mi stvarno mislimo da smo bogom dani da osvojimo. Ali nikada se na kraju nije desilo da stvarno osvojimo, pa nas druge zemlje ismevaju zbog nje. U Nemačkoj ili Danskoj njihovi navijači prave korteo kroz grad i stalno pevaju: „Engleska, Engleska, nikad se ne vraća kući”. Stalno nas provociraju na tu melodiju, a mi im samo tapšemo i smeškamo se. Svi znaju tu melodiju, postala je globalna stvar”.

Šta zaista očekujete?
„Znamo mi šta je realnost. Možda smo se na poslednjem Evropskom prvenstvu nadali, ali sada ne. Četvrtfinale je verovatno najbolji mogući scenario za nas.”

Imate li vi neko slično okupljanje kao Hrvati?
„Samo žurka u pabu. Dođi, posle sedam sati će pivo biti četiri dolara. Ne bi trebalo da propustiš.”

Izlaze i hrvatski navijači da proćaskaju, podsećaju Engleze na Rusiju, ali sve u granicama simpatičnog prepucavanja. Nema loše energije… Hrvati se spremaju za veliki skup i sada ih je već oko 2.000, 3.000 u glavnoj ulici u Dalasu. Ima ih i dosta iz američkih gradova, a ima i stranaca kojima je ceo taj ambijent sa kockicama zanimljiv. Tu su dvojica tamnoputih momaka u hrvatskim dresovima. Zek je Amerikanac koji se oženio Hrvaticom i živi u Zagrebu, a na okupljanje je poveo i druga Amerikanca.

Tu su razni domaći influenseri, stranci u različitim dresovima od kojih mi se nekako najviše izdvajaju „Ibrahimović” i „Puškaš”… Tu je i najpoznatija hrvatska navijačica Ivana Knol sa kojom se fotografišu… Primetan je poveliki broj devojaka u hrvatskim bojama. Decibeli rastu, ljudi pristižu i pred kulminaciju ih je oko 4.000–5.000. Vrti se par istih navijačkih slogana, a ja nemam nikakvu dozu neprijatnosti što sam Srbin. Tompson? Jedina pesma (i to više puta) je „Lijepa li si”. Par tipova pokušava da podigne skandiranje „Za dom spremni” i ne uspeva jer su ih ostali iskulirali… Najveća provokacija koju sam doživeo je doskočica momka iz Zagreba:
“Svaka čast Srbiji. Još nije primila gol na prvenstvu”.  

Imaju i osnova za te doskočice… Čak mislim da nas i ne gledaju kao neke rivale u fudbalu. Kao mi njih u košarci… Priznaju da smo u košarci i filmovima nedostižni za njih, ali da u fudbalu to više nije uporedivo.

Stiže i momenat podizanja velike zastave, a organizatori ili hrvatska dijaspora su upriličili celo slavlje defileom sa konjskim kolima u stilu nekadašnjih naseljenika... Kreće kolona sa pesmom i tu odustajem. Video sam, čuo i saznao šta sam hteo. Proveo sam skoro ceo dan sa hrvatskim navijačima i, osim par tih sportskih provokacija na račun našeg fudbala, nisam doživeo nikakvu prozivku, neprijatnost, ne daj bože opasnost… Naprotiv, osećao sam se prijatno.

Ima tu još jedna bitna stvar ako ćemo o tenzijama i rivalitetu. Reprezentativni navijači su kulturnija i normalnija sorta fudbalskog auditorijuma. Ljudi koji su tu iz ljubavi prema svom timu i želje da dožive globalni spektakl. Neki od njih nisu ni nastrojeni navijačkim grupama klubova za koje navijaju. Pretežno oni koji navijaju za Hajduk, a ne vole Torcidu. To su već neke druge stvari i priče koje nemaju nikakve veze sa ovim ovde na Mundijalu. Klubaštvo kod hrvatskih navijača ne postoji na velikim takmičenjima i svi su tu sa istim ciljem. Pogotovo u Americi, gde je za mnoge ovo bila preskupa avantura da bi došli i stavljali klubove u prvi plan i iznad reprezentacije.

Dok uveče završavam tekst u lobiju hotela, prilazi čovek u hrvatskom dresu da zamoli za punjač. Marinko sa Floride. Reč po reč i Marinko nam priča kako je bio gost Ramba Petkovića u Brazilu sa grupom srpskih ljubitelja fudbala i kako su igrali revijalnu utakmicu u kojoj mu nije smetalo da kao jedan od dvojice Hrvata (drugi je njegov brat) obuče u toj utakmici improvizovani dres na kojem je pisalo “Srbija”. Marinko je u toku rata izbegao u SAD, ostao da živi tamo i letos je bio na svadbi u Nišu kod Srba koje je upoznao baš u Brazilu. Pričao je sa mnom i kolegom Nikolom kojeg je onomad grupa kukavica iz čista mira i zasede napala i povredila u Zadru.

I zaključak je uvek isti: Na budalu možeš svugde da naletiš. Srećom, ovih drugih je mnogo više. Makar je to moje iskustvo posle dana provedenog sa hrvatskim navijačima.