Kad čuješ da Argentinci plaču – beži! To je La Llorona došla po tebe

Egipćani mogu da budu ponosni, mogu da budu i ljuti. Odigrali su skoro pa savršenu utakmicu, a ispali su na tragičan način. Kad se to desi, emocije proključaju, svaka se sudijska odluka učini kao nepravda, a one koje su išle protiv njih, a u korist Argentine, zaista su bile takve da izazivaju polemiku. I nisu selektor Hosam Hasan ni Ziko ni prvi, a verovatno ni poslednji koji će tokom ovogodišnjeg Mundijala pokrenut debatu o tome imaju li Gaučosi sudijsku zaštitu.

Za tu priču ima vremena, crta će se povlačiti tek kad sve završi. Ali taman i ako su imali sudijske “simpatije” – a jesu, sasvim je jasno – to nikako ne može da poništi šampionski gen ekipe Lionela Skalonija. Egipćani su igrali maestralno, pametno, požrtovano. Argentina je hodala po ivici ambisa, nagnuta ka provaliji. Pa opet je uspela da povrati ravnotežu, uhvati se za ivicu i povuče protivnika u ponor.

Suze Lionela Mesija posle meča, one najiskrenije, pokajničke, najbolje su ocrtale taj viseći most na kome su se Gaučosi klatili dok nisu prošli do četvrtfinala.
“Olakšanje. Jer zaista je bilo loše na 0:2. Niko ti na Mundijalu ništa ne pokloni. Malo sreće. Plus činjenica da smo se borili, da nismo dozvolili da se danas završi… Bio sam zaista ljut na sebe zbog toga što sam promašio onaj penal u prvom poluvremenu. Da sam pogodio, dinamika utakmice bi se potpuno promenila, jer igrali smo i tada dobro, samo ga nismo dali… Zaslužili smo da prođemo. Zbog te borbe, zato što nismo odustajali. To je u DNK ovog tima. Kad smo dali prvi gol, svi smo u sebi osetili da je moguće. Ono što smo posle uradili bilo je neverovatno”, rekao je Mesi.

Oprao se on od greha onom asistencijom za Kristijana Romera za prvi gol, pre no što je i sam smestio loptu u protivničku mrežu za 2:2. Da bi na kraju Lautaro Martinez poslao matematički preciznu loptu na glavu Enca Martineza, koji ju je pretvorio u konačnih 3:2.

Argentinski mediji ne zaboravljaju ni još jednog junaka velikog trijumfa, Leandra Paredesa, koji je pri rezultatu 2:2 sam branio kontru Egipćana jedan na tri. I uspeo da spase gol. Ta njegovu defanzivnu reakcija sada se poredi sa odbranom kojom je Dibu Martinez zaustavio Randala Kolo Muanija u finalu prethodnog Mundijala u Kataru.
“U tom trenutku nisam ni mogao da vidim koliko je situacija opasna, ali sam video da ih se mnogo približava i da se približavaju brzo. Tek kad je sve prošlo shvatio sam šta je sve moglo da se desi”, skroman je bio Paredes.

Selektor Lionel Skaloni bio je oduševljen:
“Que grupo de jugadores, hermano”.

U prevodu...
“Brate, kakva grupa igrača”.

Vidno emotivan, priznao je da mu je ova generacija fudbalera priuštila toliko nezaboravnih uspomena da je zbog nje više puta plakao. Ekipa mu je tako prikačila i neuobičan nadomak…
“Uvek sam emotivan, ali nekada ne mogu ni suze da zadržim. I sad ih je bilo u svlačionici. Momci me čak zovu ‘La Llorona’, ali baš me briga”.

“La Llorona” naime nije baš nadimak koji biste želeli da dobijete, iako je ona prilično poznata u mitologiji Latinske Amerike. Reč je o uplakanoj ženi, duhu, sa velom preko glave. Traži svoju mrtvu decu, podavljenu u reci. Ko čuje njeno ridanje doživeće nekakvu veliku nesreću, često i smrt.

Tako su i Egipćani čuli suze Mesijeve. Možda doživeli i veliku nepravdu. Sigurno fudbalski stradali. Tačno je da ti na Svetskom prvenstvu niko ništa neće pokloniti. Ali Argentina će ti uzeti i ono što si zaslužio. Šampion može da plače. Ali kad nanjuši slabost – ne prašta.

A te priče da ih guraju sudije, da im je i Fifa napravila savršen raspored, pride “očistila” put do polufinala, svakako mnogo lakši nego u drugom delu kostura… Sve će one nastaviti da kruže i svako će ih tumačiti prema subjektivnom doživljaju. Svesni su ih i Argentinci toga, samo ih gledaju iz drugačije vizure.

S jedne strane, priznaće da im se ponekad progleda kroz prste, ali će istaći da nema zemlje na svetu u kojoj šampion nije zaštićen. I da je velika razlika između toga i tvrdnje da pobeđuju uz pomoć sudija. Priznaće i da nije isto isključiti iz igre Mesija – može biti najboljeg u istoriji fudbala – i bilo kog drugog igrača na svetu. Reći će otvoreno i da je sudija pogrešio što još u prvom kolu, protiv Alžira, nije svirao ni faul kada je Mesi đonom odrao rivala po cevanici. Ali neće ići do kraja. Jer po Argentincima – to nije crveni karton. Maksimalno žuti. Dodaće eventualno da pri rezultatu 3:0 svakako nije bilo toliko važno, svejedno bi bili prvi u grupi sa Austrijom i Jordanom (mada Mesi onda ne bi igrao protiv Austrije, a on ju je sahranio sa dva gola).

Setiće se u Buenos Ajresu, Kordobi, Rosariju i ostalim gradovima i da ove priče nisu od juče. Počele su još u Kataru, kada je Urugvajac Dijego Lugano javno rekao da je Argentincima poklonjeno pet penala. Argentinci su analizirali svih pet, zaključili da je najkontroverzni bio samo prvi protiv Saudijske Arabije, u meču koji su Gaučosi svakako izgubili, da onaj protiv Poljske Mesi nije iskoristio, a da su preostala tri bila čista kao suza.

Sada na optužbe Egipćana odgovaraju svojim tumačenjima. Prvi gol Egipta, za 2:0, opravdano je bio poništen zbog prekršaja nad Lisandrom Martinezom u začetku akcije. Navodni penal nad Mohamedom Salahom pre kontre iz koje su stigli do pobedničkog gola, nije postojao, jer Hulijan Alvarez jedva da ga je dotakao (ne pominju doduše jednu drugu situaciju, kada je u kaznenom prostoru Aleksis Mekaliste za dres vukao Hamdija Fatija i to daleko od lopte, što je dodatan argument za najstrožu kaznu).

Objašnjenje Argentinaca je prosto i strogo fudbalu: Egipat je imao pobedu u džepu, kao da je se uplašio, pritisak ga je pojeo i na kraju je nadigran. A, Argentina je, ako računamo dva poslednja Mundijala, posle tog poraza od Saudijaca vezala pobede nad Meksikom, Poljskom, Australijom (na penale), Hrvatskom, Francuskom (opet na penale), pa ove godine Alžirom, Austrijom, Jordanom, Zelenorstskim Ostrvima i sada Egiptom. Pitaju se: je l' baš sve na sudije?

A, pitaće i šta je sa onim finalom iz 2014, kada ih je Nemačka savlada pogotkom Marija Gecea u 113. minutu. Ne zbog toga gola, već zbog onog pomalo zaboravljenog duela Manuela Nojera i Gonzala Iguaina? Jer ako pitate Argentince, po njima je to – bez obzira na to što je Nojer prvi stigao do lopte – čist jedanesterac. I ista ona “nepravda” na koju sada kukaju Egipćani.

Ili je to samo fudbal? Nikada baš sasvim čist.