PRELAZZI: Kad zaboraviš češki

Jesam li vam pričao kako sam ono jednom učio češki? Godinama sam uz tu nepobitnu činjenicu servirao jednu malu belu laž, a to je da sam sve to radio zbog Čehinja u Sutomoru. Dobro, zbog potencijalnih Čehinja u Sutomoru.

Još tamo potkraj osamdesetih godina prošlog veka, ovo crnogorsko mestašce, a konkretno hotel “Korali” (i obližnje “Južno more”) postali su omiljena letovališta Čeha i Slovaka; nije ih bilo dok je trajao rat, a onda su polako počeli da se vraćaju.

Zato s početka ovog milenijuma uopšte nije bilo nemoguće sresti kakvu mladu Čehinju – često u toplesu, čak i ako su roditelji bili pod istim suncobranom, šta ti je Mitteleuropa! – a kud ćeš bolje da impresioniraš tu prirodnu plavušu nego sa nekoliko nespretnih rečenica.

Ahoj, jmenuji se… Je tu obsazeno, mohu si sednout? Odkud jste? Jak se máš?

Dobro, obično se to završavalo sa brzim “Nashledanou”, ali nije mi ni smetalo. Jer vreme je da, dve i kusur decenije kasnije, javno priznam: to uopšte nije bilo zbog Čehinja.

Počeo sam da učim češki onda kada sam počeo da se ložim na Češku, a ne na Čehinje, a počeo sam da se ložim na Češku u leto 1996. kada su u Engleskoj plesali Kuka, Berger, Šmicer, Bejbl, Kadlec i, naravno, Karel Poborski, strelac onog čudesnog gola u četvrtfinalu.

Kako li se samo dalo navijati za taj tim! Pojavili su se niotkuda da nastave snove započete u Beogradu dve decenije ranije, a oduvali su nas onog dana kada su u travi Enfilda ostavili čudnu Italiju sa Fuzerom, Musijem i Ravanelijem – Italiju još neoporavljenu od Amerike i Brazila ‘94.

I poveli su u finalu. Patrik Berger je nehajno namestio svoju kosicu i levicom poslao loptu po sredini iz penala, taman iza Andreasa Kepkea; Česi su bili na pola sata do ponavljanja najvećeg uspeha u istoriji, ali su Nemci morali da budu Nemci. A Oliver Birof je morao da bude Oliver Birof…

Nema veze, tako je počelo; moje prve reči na češkom nisu bile one kojima bih izmolio sastanak na terasi hotela, nego recitovanje sastava koji je osvojio srebrnu medalju na Vembliju.

Kratko ih, taman kada su počele da me zanimaju Čehinje, nije bilo, da bi se vratili zanimljiviji, lepršaviji, brži nego ikada.

Opet Evropsko prvenstvo, samo ono u Portugaliji, i ovog puta su tukli Nemce, a tukli su i Advokatove Holanđane u grupi, i onda se poigrali sa još jednim bivšim prvakom, Dancima, u četvrtfinalu.

Nedved je bio na vrhuncu moći, svi su pričali o ubitačnom tandemu Jan Koler – Milan Baroš, po bokovima bi se stuštili Zdenjek Grigera i Marek Jankulovski, sjajna je “desetka” bio Tomaš Rosicki, na golu je bilo čudo od Petra Čeha, ispred njega stameni Rene Bolf, ali za mene, i za mnoge koji su to leto mišlju proveli u Portugalu, nije bilo boljeg igrača od Mareka Hajnca.

Zbog plavokosog Hajnca sam obnovio znanje češkog, zbog njega sam počeo da navijam za Banjik iz Ostrave i da maštam o odlasku u taj grad (jednom kad sam stvarno sreo Čeha u Sutomoru i rekao mu da planiram da idem u Ostravu, pogledao me je kao da sam lud. “Znaš li ti na šta liči taj grad? Tamo niko normalan ne ide, a i smrdi!”), i zbog njega ću zanavek ostati blagonaklon prema češkom fudbalu.

Dobro, ne zanavek – od velike ljubavi do velikog prezira put nije predalek, možda kao od Praga do Plzenja, ili kao od prvog do poslednjeg gutljaja piva. I danas, dok gledam verovatno najgoru reprezentaciju koja i dalje ima šansu da prođe u šesnaestinu finala Svetskog prvenstva – biće dovoljno da pobede bledi i donekle nezainteresovani Meksiko – uopšte se ne pitam gde su sve one Ljudmile, Libuše i Karoline.

Zapitajmo se da li ovo Marek Hajnc i Pavel Nedved gledaju i da li im je muka od svega…

Česi su tužna priča ovog strašno zanimljivog i veselog Mundijala; Česi nas podsećaju, svakom svojom sporom akcijom, svakim pasom Coufala unatrag ili Červa u aut, svakim kamenim dodirom Hložeka, da su uzeli mesto nekoj selekciji koja bi imala više srca i mnogo više znanja.

Da se zadržimo samo u Evropi – eto toj Danskoj, koju su na volšeban način izbacili…

A nije trebalo da bude tako, još od davnina: među svim narodima u srednjoj Evropi, Česi su odmah pokazali talenat za tu igru. Zapravo, bili su toliko dobri, i fudbal je bio toliko značajan – poput sokolskih društava, bio je i izraz identiteta i razlikovanja u odnosu na germansko okruženje – da su im zabranjivali da ga igraju sami. Nije ni čudo da su iz Češke stizale prve lopte na ove prostore, ili da su u Pragu osnivani klubovi koji će trajati duže od Austrougarske, i duže od Jugoslavije.

Ta generacija s kraja devedesetih, odrasla na radnoj etici socijalizma sa drugačijim šmekom, i njen produžetak u 21. veku, trebalo je da uvedu češki fudbal u novu eru. Umesto toga, imamo ovo…

Češka više ne pravi dobre fudbalere, i postoji sijaset razloga za to, a samo su neki ekonomski: kažu da su deca sve manje zainteresovana za ovaj sport i da je hokej preuzeo primat. Ima logike, zbog skandala koji se samo nižu, zbog sve lošijih rezultata čeških klubova, zbog huligana koji nastupaju onda kada se lopta izduva, zbog matorih ili samo kupljenih duša koje rukovode fudbalskim savezom.

Onaj prekinuti praški derbi bio je samo očekivana posledica; nekoliko meseci pre ovog turnira, protiv više od 30 osoba pokrenuti su postupci zbog sumnje u nameštanje utakmica.

A onda je tu i taj kadar…

*****

Jedan gol menja sve! ⚽Zaokruži 3+ u prvih 10 minuta! ⏱️

*****

Na Evropskom prvenstvu 1996. više od polovine češkog tima nastupalo je za domaće klubove, što je govorilo samo o tome koliko je ta zemlja imala neiskorišćenog potencijala; to što ih 2026. toliko igra za Slaviju, Spartu ili Viktoriju svedoči koliko su nisko pali.

Eh, i ono malo njih što su u “ligama petice” nisu prve violine, daleko od toga…

A možda su Česi i tada znali, ili makar osećali, da nije posredi nikakav sistemski rad, da im se samo zalomilo – dva puta u jednoj deceniji – da imaju četvoricu-petoricu vrhunskih i još toliko odličnih igrača. Od zemlje od desetak miliona stanovnika možda i ne treba očekivati da se to dešava redovno, ali ne mora imperija baš ovoliko da se sruši.

U ono vreme se ispadanje u polufinalu 2004. od Grčke posmatralo kao ogroman neuspeh (gledajući kvalitet timova, to je i razumljivo), danas je to labudova pesma koja se neće ponoviti…

Kao što neki od nas nikada više neće progovoriti češki, nego će još morati da kriju zašto su ga učili.

Ma nije zbog fudbala, zbog Čehinja je, kunem se…

SVETSKO PRVENSTVO – 3. (POSLEDNJE) KOLO

GRUPA A

Četvrtak

03.00: (4,00) Češka (3,70) Meksiko (2,00)

03.00: (6,00) Južna Afrika (3,50) Južna Koreja (1,75)

GRUPA B

Sreda

21.00: (1,45) Bosna i Hercegovina (4,65) Katar (8,50)

21.00: (2,40) Švajcarska (3,40) Kanada (3,20)

GRUPA C

Sreda

23.55: (1,23) Maroko (7,00) Haiti (15,0)

23.55: (10,0) Škotska (4,80) Brazil (1,40)

GRUPA D

Petak

04.00: (3,60) Turska (3,90) SAD (2,00)

04.00: (2,95) Paragvaj (2,30) Australija (3,60)

GRUPE E

Četvrtak

22.00: (4,20) Ekvador (3,60) Nemačka (1,95)

22.00: (16,0) Kurasao (7,50) Obala Slonovače (1,18)

GRUPA F

Petak

01.00: (17,0) Tunis (9,00) Holandija (1,17)

01.00: (2,00) Japan (3,60) Švedska (4,00)

GRUPA G

Subota

05.00: (12,0) Novi Zeland (6,50) Belgija (1,22)

05.00: (2,55) Egipat (2,85) Iran (3,30)

GRUPA H

Subota

02.00: (6,60) Urugvaj (4,30) Španija (1,55)

02.00: (2,50) Zelenortska Ostrva (3,30) Saudijska Arabija (2,85)

GRUPA I

Petak

21.00: (5,50) Norveška (3,90) Francuska (1,70)

21.00: (1,27) Senegal (6,00) Irak (11,0)

GRUPA J

Nedelja

04.00: (13,0) Jordan (6,25) Argentina (1,23)

04.00: (3,75) Alžir (2,35) Austrija (2,85)

GRUPA K

Nedelja

01.30: (1,95) DR Kongo (3,50) Uzbekistan (3,90)

01.30: (3,90) Kolumbija (3,40) Portugalija (2,00)

GRUPA L

Subota

23.00: (12,0) Panama (6,50) Engleska (1,23)

23.00: (1,80) Hrvatska (3,50) Gana (4,70)

***kvote su podložne promenama