S. StankovićPriča o ‘tri M’ koja jedno bez drugog ne bi imali smisla
Vreme čitanja: 5min | čet. 25.06.26. | 17:13
Memo Očoa u dresu Meksika bio je jedan od sinonima Mundijala pune dve decenije, ali se krug polako završava tamo gde je za Giljerma sve i počelo
Postoje fudbaleri koji obeleže klubove, a postoje i oni retki koji postanu sinonim reprezentativnog fudbala. Giljermo Očoa ušao je u fudbalsku besmrtnost na svom šestom, ujedno i poslednjem Svetskom prvenstvu, ponovivši uspeh kakav je malo ko u istoriji ove igre uspeo da dosegne. Kada je u 76. minutu utakmice Češka već bila na kolenima, selektor Meksika Havijer Agire pružio je publici ono što je ceo stadion tražio: zamenio je prvog golmana Raula Ranhela i poslao na teren veterana koji će za nešto više od dve nedelje proslaviti 41. rođendan.
Da se ne radi o običnoj izmeni, videlo se još na poluvremenu utakmice. Dok su se svetla na kultnom stadionu Azteka gasila, a publika uz zvuke orkestra sinhronizovano mahala telefonima i pevala, Očoa je stajao sam na terenu, potpuno izolovan u svojim mislima. Dok su se ostale rezerve zagrevale, on je samo gledao u nebo, svestan da se za njega svetla pozornice polako gase te da su ovo poslednji trenuci jedne od najvećih ljubavnih priča modernog fudbala. Priče između njega, Meksika i Mundijala.
Izabrane vesti
A ta priča bila je sve samo ne jednostavna, puna preokreta koji su ga na kraju i oblikovali u ikonu. Nakon što je 2006. godine bio samo mladi posmatrač na klupi, doživeo je ogroman udarac 2010. kada ga je upravo sadašnji selektor Agire sklonio sa gola uoči samog turnira, iznenadivši pozivom Oskaru Perezu, koji tokom prethodnih pet godina jedva da je nastupao za državni tim. Ipak, umesto da potone, Očoa se vratio u Brazilu 2014. godine kao čovek rešen da nadoknadi izgubljeno vreme. Njegove legendarne, čudesne odbrane protiv domaćina Brazila obišle su planetu, a svet je preko noći shvatio da je rođen golman stvoren za najveću scenu.
©AFPUpravo je taj kontrast između njegove klupske i reprezentativne karijere stvorio mit o njemu. Dok je na klupskom nivou igrao za prosečne evropske timove – znate li, kad smo već kod toga, da je prošle sezone branio za AEL iz Limasola? - i često nestajao sa radara čak i zagriženih ljubitelja fudbala, u dresu Meksika bi se na svake četiri godine pretvarao u fudbalsku hobotnicu, terajući mnoge da se zapitaju kako ne brani u većem klubu.
Njegove minijature na prvenstvima 2018. i 2022. godine zacementirale su mu status kultnog heroja, simbola za milione navijača širom sveta koji su znali da kada počne Svetsko prvenstvo, Memo Očoa stavlja svoju nevidljivu krunu i postaje najbolji na svetu. Jer kako i sam reče u nedavnom intervjuu za FIFA…
“Reprezentacija je uvek bila moj kompas, moj pravac u karijeri, u životu… Ne mogu da zamislim svoju karijeru bez državnog tima. Ne znam kako bi ona izgledala bez reprezentacije. A sada kada se moje vreme u državnom timu bliži kraju, ne vidim mnogo smisla u fudbalu. Ne vidim svrhu da nastavim da igram. Uživao sam u svakom trenutku ovde, dao sam sve od sebe”, rekao je uplakani Očoa.
Memo, zapravo, nije ni trebalo da bude deo sastava, ali mu se pred sam kraj sudbina osmehnula. Na Mundijal, njegov šesti u karijeri (koliko ih imaju još samo Lionel Mesi i Kristijano Ronaldo) je stigao iz ‘drugog plana’, nakon što je prošle godine bio tek četvrti izbor na golu. Šanse su mu bile minimalne, gotovo nepostojeće, ali mu je teška povreda kolege Luisa Anhela Malagona otvorila mesto u timu, gde je prvobitno bio planiran samo kao mentor i autoritet mlađim igračima koji u njemu vide istinskog idola. Međutim, sudbina je želela da Meksiko rano obezbedi prolaz i otvori prostor za 40-godišnjaka da još jednom, izvesno poslednji put ponovi tačku na omiljenoj mu pozornici. Pa još pred očima svog naroda.
O takvom scenariju pričalo se tokom cele nedelje u Meksiku, ni saigrači nisu krili da žele da još jednom vide Očou na golu u dresu državnog tima, mada je Agire na konferenciji uoči utakmice sa Češkom glumio hladnoću rekavši kako ‘ne deli poklone’. Na kraju je, ipak, omekšao.
I zato, kada je Alvaro Fidalgo trećim pogotkom overio pobedu Meksika, Očoa je potrčao u zagrljaj čoveku koji mu je pre 16 godina slomio srce, a sada mu omogućio najlepši kraj, završetak priče o neraskidivoj vezi ‘tri M’, savršenom spoju kakav čine Memo, Meksiko i Mundijal, podsetivši sopstvenim primerom da u fudbalu ima mesta za romantiku.
*******
Jedan gol menja sve! ⚽Zaokruži 3+ u prvih 10 minuta! ⏱️
*******
Pre nego što je kao golman reprezentacije poslednji put ispucao loptu na takmičarskoj utakmici, Očoa se prekrstio, a nakon što je sudija označio kraj poljubio obe stative i kleknuo na belu tačku da se emotivno isprazni pre nego što je obrisao suze i prošetao do sva četiri ugla terena stadiona na kojem je, noseći dres Klub Amerike, debitovao u profesionalnom fudbalu još davne 2004. godine.
“Šta mi prolazi kroz glavu? Mnogo godina i mnogo priča”, rekao je Očoa za meksičke medije. “Moja prva utakmica ovde, na tom golu. Podizanje trofeja sa mojm klubom na ovom mestu. Trenuci sa reprezentacijom: kvalifikacije, svetska prvenstva. Ljubav naroda. Nemam reči da zahvalim njima, svojim saigračima, kao ni selektoru što mi je omogućio da doživim ovaj poslednji trenutak. Bilo je potrebno mnogo istrajnosti i žrtvovanja, ali uz pomoć svoje porodice uspeo sam. Vredelo je truda”.
Još kako je vredelo.