Možda je red da budemo realni

Na jednoj strani euforija, na drugoj realnost. Kad je promovisan u selektora, nacija ga je dočekala raširenih ruku, pre svega zbog igračkih dana, harizme i vere da će pokrenuti stvari nabolje. I jeste. Kad nas je odveo na Mundijal imao je argumente da se „širi“, jer je to uradio na veličanstven način. Promocija u A diviziju Lige nacija takođe je trenerski rukopis Dragana Stojkovića, možda i najviša tačka na koju se popeo posle Lisabona, a sve posle toga predstavlja – slobodan pad.

Tako bi valjalo tretirati učinak Srbije tokom, a evo i posle kvalifikacija za Prvenstvo Evrope. Na putu ka Nemačkoj smo zastajkivali i nekako se dogegali, a u Moskvi smo spoznali šta bi moglo da nas sačeka ovog leta. Ako je selektor uporedio snagu Rusije sa kapacitetima Engleske i Danske – a ruku na srce, obe reprezentacije su kvalitetnije od našeg poslednjeg rivala – onda nema preteranog razloga za optimizam posle pokera primljenih golova na stadionu Dinama (0:4).

Paradoskalno, takvo saznanje bi moglo da nam – koristi. Ako budemo dovoljno pametni i realni.

Da smo kojim slučajem dobili Ruse, a uverili smo se koliko je to komplikovan zadatak, počeli bismo kao narod da se ponašamo kao uoči Katara, kad su očekvanja bila velika, pre svega zbog one pobede nad Portugalom. Ovako, usled još jedne bolne lekcije dobili smo predstavu šta ne valja. A ne valja štošta. Zato je možda i povoljna okolnost što nema „hajpa“, nema visokih, često nerealnih očekivanja, pošto bismo se pred bilo koje veliko takmičenje njima razbacivali, a grupu nismo prošli. Ni u Nemačkoj, ni u Južnoj Africi, ni u Rusiji, niti u Kataru. Što bi rekao Miroslav Đukić dok je trenirao Partizan, posle dve godine vladavine Crvene zvezde, „moramo da probamo iz mirnoće nešto da napravimo“. A napravio je: tim i igru za duplu krunu. Nema potrebe soliti pamet selektoru Stojkoviću, niti poredeiti njega i Đukića, ali malo više prizemnosti, realnosti, nije na odmet. Svima u i oko reprezentacije. Onima koji igraju i nama koji navijamo, jer, valjda, želimo isto.

Naročito ako se zna da će na završnom turniru Prvenstva Evrope u smislu trke, intenziteta i ritma sve ekipe biti nalik Karpinovoj. Spoznali smo u Moskvi da smo i dalje ranijivi, jer golove primamo uglavnom posle sopstvenih propusta. A Stojković je u danu okupljanja insistirtao da se individualne greške svedu na minimum. To upozorenje shvaćeno je svega u prvih 20 minuta, pre nego što je Milan Gajić isključenjem usmerio meč ka pobedi domaćina. Nikad nije jednostavno igrati sa fudbalerom manje, naročito ne naspram motivisanog protivnika koji je prijateljsku utakmicu iskoristio da demonstrira silu, ali teško da crveni karton prvotimca CSKA može da bude jedino obrazloženje loše igre našeg državnog tima. Da, bili smo loši.

(Reuters)

Videli smo još nešto: da se sve teže nosimo sa ekipama koje su na osnovu rang liste FIFA ispred nas. Tu bu se verovatno našla i Rusija da nije sprečena da se takmiči, usled vansportskih dešavanja. No, pre nje je bila Belgija, gde smo za 90 minuta imali tek dve šanse, ranije protiv Danske ni toliko. A to su timovi protiv kojih želimo da igramo (i igraćemo) i da se takmičimo. Na poslednje tri kontrolne utakmice sa timovima približnog kvaliteta primili smo osam, a nismo dali nijedan gol. Jesu mečevi prijateljskog karaktera, ali zar nije realno zapitati se šta će se desiti kad u igri budu bili bodovi ili prolaz. Pritom, znamo kako se završio sudar sa Švajcarcima u Dohi, ranije i meč sa Slovencima u Ljubljani.

Tokom obraćanja dva dana pred puta u Moskvu iz selektora je isijavao optimizam. Tradicionalno. Reči podrške i zahvalnosti momcima što su Srbiju doveli među 16 najboljih selekcija Evrope kad je reč o takmičenju u Ligi nacija. Jeste lepo, ali nije do kraja tačno, jer je u tom društvu i Izrael, koji neće igrati u Nemačkoj, a nije Engleska, s kojom ćemo se suočiti već u 16. juna u Gelzenkirhenu. Ta pomalo iskrivljena slika se videla u Moskvi, pošto je po svemu Rusija (bila) iznad nas: u smislu motorike, kombinatorike, efikasnosti. Na kraju krajeva i preciznosti. Naši pokušaji iz prvog poluvremena, kad su probali Andrija Živković, Luka Jović i Mijat Gaćinović nisu okončani pogocima. Rusi su dali dva. Tačno, posle naših grešaka, pa još dva u drugom, kad nismo ni zapretili i igrački smo se raspali, iako je na terenu, poimence, bio bolji sastav u odnosu na početni.

Da ne bude baš sve do kraja tamno... Ako bi negde moglo da bude koristi posle provere u Moskvi, onda je to utisak da će Piksi brzo vratiti postavku sa trojicom štopera. Kao da je želeo da udovolji kritičarima, onima koji su mu posle Mundijala u Kataru predlagali da spremi B plan. Zato je i rekao: „da vidimo na šta će to da liči“. Kao da je unapred znao... Nije ličilo ni na šta. Zato je možda vreme da opet počnemo da verujemo selektoru. Da ne pametujemo i ne mešamo se tamo gde nam nije mesto, jer je Žoze Murinjo jednom prililikom rekao da je fudbal jedna od retkih profesija u kojoj oni koji gledaju smatraju da znaju više od onih koji se bave. Što bi struka rekla, on najbolje zna čime raspolaže i kakve su mu mogućnosti.

Eksperiment je završen. Nije uspeo. Do kraja martovskog ciklusa ostala je još jedna provera, na Kipru, ali kakvi god da budu rezultat i igra u Larnaki valja imati na umu činjenicu da je u pitanju tim koji je tokom kvalifikacija pretrepo osam poraza iz osam utakmica. Deo javnosti će verovatno posle očekivane pobede na Mediteranu početi da širi optimizam i euforično gleda na EURO, ali je veliko pitanje da li za tim ima osnova. Naprotiv, možda nije zgoreg da jednom u susret velikom takmičenju budemo skromni i relani. Da znamo gde nam je mesto. Da se ne razočaramo. A možda se obradujemo...