MOZZART ANALIZZA: Zašto svi vole Napoli?

Snažni i razorni zemljotresi zadesili su Napulj 1979. i 1980. godine. Tragične posledice. Porušene zgrade, ali i porušen politički sistem. Iz ruševina uglavnom nikne novo, ali period rušenja ili trajanje preporoda sa sobom vuče i mnogo toga negativnog. Haos, tranzicija i beznađe često budu praćeni formiranjem manje ili više izraženog lošijeg društvenog konteksta. Tako je u Napulju gotovo izbio rat oko raspodele novca za projekte revitalizacije grada. Rat između novoformirane i stare kriminalne organizacije pod imenom Kamora. Strah, tenzija, neizvesnost, manjak sigurnosti i bezbednosti na ulicama samog grada.

Ipak, onda, 1984, u grad dolazi Dijego. Beg iz surove realnosti, nalaženje mira i izvora radosti seli se na Kampo Paradizo, nekadašnji trening centar Napolija, a za navijače pre svega na San Paolo. Tamo je Dijego, tamo je Napoli, a sa njima i fudbal i kontekst života jedne ličnosti s kojom je širem krugu ljudi lako da se identifikuje, poveže i stvori imaginarnu, indirektnu i specifičnu povezanost. Zašto? Zato što je Maradona želeo da bude idol siromašnih. I Napoli je postao njihova personifikacija.

Maradona je želeo, kao i većim delom svog života, ne samo karijere, da se bori protiv konteksta. Tako je u neretko stajao u odbranu samih Napolitanaca, kreirajući atmosferu po kojoj su kao regija, grad i nadasve klub — ujedinjeni protiv svih:

“Ne sviđa mi se činjenica da svi od Napolitanaca sada zahtevaju da budu Italijani i da podržavaju njihov nacionalni tim. Napulj je uvek bio marginalizovan od strane ostatka Italije. To je grad koji je trpeo mnogo nezasluženog rasizma”, rekao je Maradona 1990. godine.

A, tražili su od Napolitanaca “da budu Italijani”.

Naročito nakon Svetskog prvenstva u Italiji 1990, kada je Napulj, odnosno stadion San Paolo u tom gradu, bio jedini na kojem se nije zviždalo argentinskoj himni. Tada se Dijego poklonio stadionu koji je tada, po definisanoj logici stvari, trebalo da bude okrenut protiv njega. Napolitanci to nisu mogli sebi da dozvole. I nisu. Zbog toga su, da bi se ispostavilo kako iskakanje iz opšteg konteksta nije tako poželjno, bili kažnjeni, na čelu sa samim Maradonom, koji je nakon čitavog bio prinuđen da ode na doping test, na kojem je — pao.

Stvari se od tada menjaju, ali postepeno. Dijego je u svojoj borbi bio ujedno i pobednik i poraženi, ali je svetu Napulj predočen kao drugačiji, kao buntovnički grad, a Napoli kao buntovnički klub. Klub iz grada u kojem je fudbal religija. Filmska priča, a ljudi vole filmove. Ljudi vole Napoli.

Napoli je kao takav, u tom slavnom periodu bio definisan i kultom ličnosti. Ovaj Napoli, 2023. godine, takođe definišu ličnosti čija će se lica verovatno naći na nekim novim gradskim muralima. Muralima kojima je čitav grad ukrašen, a koji su uglavnom posvećeni Maradoni.

Grad i klub cene individualnu ekspresiju, različitost, izvan-kontekstualne osobine, nekada i arhaičnost. Grad i klub su dobili Hviču Kvaracheliju. Dobili su Viktora Osimena. Međutim, možda najvažnije, dobili su Lučana Spaletija koji je shvatio da je model igre mnogo širi pojam od načina na koji želite da igrate fudbal. Model igre je uslovljen socio-kulturnim, istorijskim, nacionalnim, etničkim kontekstom. Pored toga što je uvideo šta želi u svom fudbalu, uvideo je šta je potrebno Napoliju kao klubu iz Napulja. Napoli u Napulju nije isto, niti može da bude isto što bi bio Napoli u bilo kom drugom gradu na svetu.

Lučano Spaleti je na konferenciji za medije tokom ove sezone rekao jednu izuzetno važnu stvar, koja je savršen uvod u priču o njegovom Napoliju.

“Sistemi više ne postoje u fudbalu. Sve je u prostorima koje protivnici ostavljaju otvorenim. Morate biti brzi u prepoznavanju istih, kao i da znate pravi momenat kada da ih napadnete. Prostori više nisu između linija, već između igrača. Potrebno je pronaći njih”.

Ko će ih pronaći i ko će ih napasti? Spaleti ne određuje. Nema suštinske rigidnosti. Igrači imaju slobodu da se ponašaju unutar konteksta, što ih čini veoma fluidnim. Spaletijevi koncepti favorizuju individualnu ekspresiju, fleksibilnost, interakcije između saigrača, kombinacije, nastavak kretnje nakon dodavanja, kao i slobodu u rešenjima i prepoznavanju onoga što im protivnici ostave kao slobodno i dostupno.

Kako Spaleti kaže, prostori su između igrača — ali ne samo između protivničkih igrača, već i između igrača njegove ekipe. Da bi ti prostori bili što dostupniji, Spaleti insistira na povezanosti, kratkim distancama, a to se mahom odnosi na veznu liniju, odnosno tri centralna vezna igrača, koja uglavnom predstavljaju Stanislav Lobotka, Andre Zambo Angisa i Pjotr Zjelinski. Oni su veoma često jedan blizu drugog, ali i blizu lopte. Samo tako prostori između njih postoje i mogu biti iskorišćeni — ako su međusobno povezani, ako kontorlišu loptu i tako utiču na protivnika.

Sloboda je kod Spaletija u tome KO će i KAKO nešto uraditi. Ipak, po Spaletijevoj koncepciji, pre toga KO i KAKO stoji jedno bitno ŠTA. Upravo to ŠTA je kontekst koji se traži. Njega postavlja Spaleti. KO će i na koji način delovati kada se igrači povežu, to je stvar na koju na većem uzorku Spaleti i ne treba da utiče. On ipak zna da želi da se njegovi igrači povezuju, jer to je ono ŠTA, a bez tog ŠTA ne postoji KO i KAKO.

ŠTA je na vrhu piramide, ali KO i KAKO čine čitav ostatak piramide. Bez igrača, KO i KAKO su nemogući, jer upravo ih oni izvode na terenu. Zato Spaleti te faktore prepušta igračima.

Verujem da bi se Spaleti složio sa tim da je prostor zapravo sublimacija interakcija igrača, protivnika, lopte i vremena. Bez ovih faktora, nema prostora.

Ako igrač zauzima i okupira određeno mesto, da li na tom mestu ima željenog prostora?

Da li treba i da li se može igrati tamo gde je protivnik?

Ako lopta putuje 10 sekundi u jednoj situaciji, a u drugoj dve, u kojoj situaciji će protivnik imati više vremena da reaguje i poništi sve druge uslove i prednosti koje ekipa ima?

Napoli se zato često opredeljuje da skrati distancu između sopstvenih igrača, i da tako kontroliše situacijom.

Kod Spaletija nije nužno da ekipa bude ovako raspoređena po terenu. To je situaciono. Zavisi od protivnika, zavisi od njih, zavisi od odluke igrača i prepoznavanja šta je timu potrebno. Važno je biti povezan i sarađivati sa saigračima, nekada kada loptu okružuje veći, a nekada manji broj igrača.

Ako se povezuju na ovaj način, ako određeni igrači napuštaju prirodni reon boravka, on prema Spaletiju treba da bude popunjen od strane nekih drugih igrača, pa se tako ostatak igrača rotira u odnosu na to koji je deo terena ostao upražnjen. Time Spaleti želi da redukuje nivo nepredvidivosti i potencijalnih situacija koje njegova ekipa ne može da kontroliše ili kojima ne može naknadno da dominira.

S obzirom da je igrač koji najčešće prazni svoj primarni reon delovanja Zambo Angisa, pomerajući se tako prema lopti i ostalim saigračima, uglavnom je njegov prostorni opseg delovanja taj koji ostaje prazan i koji saigrači popunjavaju kako bi ekipa ostala stabilna. Nekada to radi bek, Di Lorenco, nekada to radi krilni igrač. Stvar je situaciona i promenljiva.

Kako je pomenuto, saradnje se, prema Spaletiju, dešavaju između protivničkih igrača, pa je jedna od najvažnijih stvari za ekipu iz Napulja da u praznine dolazi, a ne da u njima boravi. Napoli je ekipa koja igra u pokretu, koja igru ubrzava u pokretu. Tako se i praznine kreiraju u pokretu, ali se na isti način i popunjavaju. Najveći broj kombinacija ekipa pravi na levoj strani terena, a to je nekako i razumljivo — na njoj su igrači kojima odgovara fluidnost i konstantna interakcija. Takvi igrači su mahom igrači konteksta, a njima najviše prija da deluju u okruženju i kontekstu koji je organski, prirodan, spontan, bez rigidnih pravila i šablona. Napoli je organska ekipa. Kod Spaletijeve ekipe nećete videti šablonsku rigidnost, ali hoćete ponavljajuće sinhronizovane pokrete, kretnje, dodavanja. Spaleti veruje u sinhronizaciju određenih kretnji i dodavanja koji bi njegove igrače doveli u povoljne situacije iz kojih njihov individualni kvalitet može da iskoči u prvi plan.

Tako je kratki pravolinijski, vertikalni pas, Spaletijevoj ekipi okidač za dalja dejstva.

Pas od štopera ka ofanzivnom veznom koji se spušta ka lopti i otvara prazninu. To je kao pokret rukom koji otvara knjigu. A u knjizi – raznovrsnost, nepredvidivost radnje, zagonetnost, sloboda individualne interpretacije viđenog...

Pas štopera ka ofanzivnom veznom koji se spušta ka lopti, a šta onda Napoli želi da dobije?

Prazninu, kako bi sebi omogućili prostore između igrača koje treniraju kako da brzo prepoznaju i brzo koriste. Baš kao što je Spaleti u pomenutom citatu i rekao.

Saradnje i kombinacije se prave unutar praznina. Jednu “ničiju materiju” na terenu žele da prisvoje i da njome kontrolišu i dominiraju, kombinujući individualnu percepciju svojih igrača, njihov talenat, osećaj za saradnju i igru iz malog broja dodira.

Isti princip stvaranja praznine, ali drugačije osvajanje iste. ŠTA se radi je u oba primera isto, KO i KAKO će prazninu iskoristiti — stvar je prepoznavanja, reagovanja u pokretu, individualne odluke i percepcije. Rekli smo, Spaleti pomaže da se definiše ono ŠTA, ali ne odlučuje KO i KAKO. Ni na koji način, ni kojim tehničkim sredstvima, kojim delom stopala, u kojoj brzini... Rešavanje fudbalskih situacija na utakmici se ne sme oduzeti igračima.

Situacije tog tipa ne dešavaju se samo na boku. Zapravo, dešavaju se svuda. To je jako važno razumeti. Ako bismo definisali da se ekipa tako ponaša samo na boku, a u nekim drugim delovima terena drugačija, šta bi nam to reklo? Da je rigidnija nego što jeste. Odnosno, da su jedna pravila važeća kada se igra na boku, a potpuno drugačija kada se napada drugi deo terena. Određene korekcije i raznovrsnosti u onome ŠTA postoje, ali premisa, kao vrhovna ideja da se kreiraju praznine između igrača koje se potom koriste, ostaje ista, ma gde god da je lopta.

Napoli razbija monotoniju, ali tako što je igračima koji su u stanju da je razbiju data sloboda da to urade koristeći individualne sposobnosti.

Tako dolazi i do nekih nekonvencionalnih kretnji ili situacija. Zašto nekonvencionalnih? Ne znam, zato što je, nažalost, trend i opšte uvreženi ideološki način razmišljanja ono što je prirodno, organski i intuitivno definisao kao haotično i nekonvencionalno. Kvarachelijino pojavljivanje na desnoj, potpuno suprotnoj strani terena, nakon što je deset sekundi ranije napad započeo na levom krilu, verovatno je nešto što bismo od gruzijskog igrača videli kada bismo ga stavili na teren na kojem je fudbalski odrastao i na kojem je počeo da shvata fudbal.

Zahvaljujući Spaletijevom razumevanju šireg fudbalskog, individualnog i kolektivnog konteksta, ovakav tip Kvarachelijinog percipiranja prostora i igre vidimo i na terenima Serije A.

Savremenom načinu razmišljanja to izlazi iz šablona — fudbaleru je to intuicija koju nosi od najranijih dana. Ako je to tada znao i činilo ga je boljim igračem u mlađim danima, ako ga je to definisalo i odredilo mu put ka vrhunskom nivou, zašto bi se to sputavalo pravilima? Pravila, pre svega, moraju da vrednuju individuu.

Šta se dešava kada se igračima da sloboda spontanosti i kada se podstiče i favorizuje to da kombinuju u pokretu, da nastavljaju za svaki odigranim pasom kako bi došli u novu priliku da kombinuju? Dobije se ovako nešto.

“Dodaj i nastavi kretnju”, “toco y me voy” na španskom, ili “tabela” kako taj koncept zovu u Brazilu. Kod nas, dupli pas.

Na prvi pogled prilično bazičan, ali i dalje nedovoljno istražen i favorizan koncept koji igrači vrednuju više nego što se to može zamisliti, ali i koncept koji rigidnost ne voli previše. Napoliju je on često važan. Ne samo zato što je neko zapisao da njima to treba da bude važno, već zato što igrači u trenutku prepoznaju da im je to i neophodno.

Mnogo još možemo da pričamo o Napoliju. Na razne načine.

Ipak mislim da sve staje u tri reči: Fluidnost, Nepredvidivost, Funkcionalnost.

Kod Spaletija nema rigidno ponavljajućih radnji; ono što je zamišljeno spontano se izvodi u varijacijama koje kontekst pruža.

Rigidno ponavaljajuće funkcionisanje bi od Napolija pravilo mašinu za serijsku proizvodnju jednakih i monotonih proizvoda. Napoli to nije. Napoli to nije kao ekipa 2023. godine, Napoli to nije bio niti jedne godine kada je bio uspešan, Napoli to nije kao klub. To nije njihov identitet. Kada je to možda bio — izvesno je bio manje uspešan nego sada.

Možda zato ljudi i vole da gledaju Spaletijev Napoli; lako im je da se sa njim identifikuju, jer je produkt primamljiv, a put do njega prirodan i organski, što samo budi dodatnu povezanost sa klubom i gradom čiji je socijalni i istorijski kontekst već dovoljno dugo interesantan. Uostalom, iako je kroz ovu priču dato dosta potencijalnih odgovora, nijedan nije univerzalan. Svako će na svoj način reći zašto voli Napoli. Na kraju krajeva, možda samo zato što igraju kvalitetan fudbal.

LIGA ŠAMPIONA, ČETVRTFINALE

Utorak

Benfika - Inter 0:2 (0:0)

/Barela 51, Lukaku pen 82/

Mančester Siti - Bajern Minhen 3:0 (1:0)

/Rodri 27, Silva 70, Haland 77/

Sreda

21.00: (2,85) Milan (3,15) Napoli (2,80)

21.00: (1,67) Real Madrid (3,90) Čelsi (5,70)

***kvote su podložne promenama

Piše: Albert Morgan, fudbalski analitičar i pomoćni trener