PRELAZZI: Azurini, zar vam nisu pričali o Portu?

Ne stišava se bura oko “prijateljske” utakmice mladih selekcija Italije i Nemačke na Evropskom prvenstvu za mlade. Onih 1:0 kojima je izbačena selekcija Slovačke dignuto je na međudržavni nivo, pa je u ponedeljak i predsednik vlade te zemlje, Robert Fico, zatražio od Uefe da pokrene istragu o čudnom rezultatu koji je poslao i nemački i italijanski pomladak u polufinale.

Nije to za fudbal ništa novo, avaj, možemo plakati do sutra i nositi crne lopte u procesiji, i opet bi nam bilo uzalud.

Podsetio je, uostalom, sjajan tekst Predraga Dučića na jedno još veće nameštanje na nekom takmičenju – sigurno ne prvo, ali prvo koje je prenošeno direktno širom planete, što mu je davalo na težini – na zgražavanje i zvižduke Nemcima i Austrijancima, na tugu dotad najbolje afričke selekcije svih vremena.

Matematika ili nameštaljka? Fudbal nije! Došlo 1:0, a Italijani i Nemci su samo tako mogli u polufinale... (VIDEO)

Zaista, nema se tom osvrtu više ništa dodati ni oduzeti, sem možda konstatovati da karma često zaboravi da poseti i podseti Nemce...

Oni se, vragovi, uvek nekako izvuku.

Ali Italijani? Oni nisu smeli sebi da dozvole ni da tračak sumnje padne na njih, a kamoli da ih proziva pola Evrope. Oni su morali da ostanu čistog obraza.

Morali, ali nisu.

Ne zato što je na Apeninima sve u čojstvu i junaštvu – santo cielo!, slobodno ovde ubacite pošalice na konto svih svetskih ratova u kojima su Italijani ispali prevrtljive kukavice, a možete i da izgovorite, zarad stilskog dojma, te posprdne rečenice glasom i naglaskom kapetana Alberta Bertorelija – već zato što se isto to Italijanima, da, baš njima, desilo. I to ne jednom. O, pa možda ne ni samo dva puta.

I nije bilo lepo. I bolelo je. I plakali su, i upirali prstom, i mlatili šakom kako samo oni znaju, i pričali i dozivali Boga, i bunili se, i kleli se da nikada neće zaboraviti. I koliko sve to nije fer...

Deca koja su 24. dana juna nanela špahtlu blata na obraz italijanskog fudbala bila su tada rođena, neki su već i trčali za loptom, Berardi i Lokateli su garant i gledali taj meč, malom Kjezi je već imao ko da ispriča... A njihov selektor, on je bio skoro pa vinovnik; to će, uostalom, biti njegova generacija koja će propištati krv u Portugalu, makar on više nije bio u sastavu.

Malo je falilo pa da paralele budu za još veće uznemirenje, da se nemili događaj od subote desi istog datuma: bio je 23. jun, samo što je godina 2004. kada je Italija ispala sa Evropskog prvenstva, nakon što su Švedska i Danska na stadionu “Dragao” u Portu odigrali verovatno najsramotniju utakmicu u dugoj istoriji loptanja u Skandinaviji.

Ono od sinoć i ono pre 35 godina - isključite vaše TV prijemnike, ne gledajte ovu sramotu! (VIDEO)

Cela Evropa tada je strepela od ishoda, jedinog mogućeg: samo u slučaju da bude 2:2, i Šveđani i Danci će ići dalje, zbog broja postignutih golova. Bilo koji drugi rezultat izbacio bi ili jednu ili drugu ekipu sa turnira.

Italijani su znali šta se sprema, njihova štampa se danima unapred više bavila predigrom duela starih znanaca sa severa Evrope nego već otpisanim i unapred prežaljenim Bugarima.

Šveđani i Danci su sa indignacijom odbacivali svaki nagoveštaj eventualne nameštaljke. "Mi smo pošteni ljudi, Italijani mogu da pričaju šta hoće", govorio je Morten Olsen. Lars Lagerbek je bio još oštriji: "Makijaveli je možda bio Italijan, pa oni zato sve posmatraju kroz makijavelizam, ali ne bi bilo moguće da se igra na 2:2, niti je to uobičajen rezultat".

Oh, ne recite to dvaput, gospodine Lagerbeče.

Jon Dal Tomason doveo je Dansku u vođstvo, nakon poluvremena Henrik Larson je izjednačio s penaltika, onda opet Tomason – pravo čudo da nije oteran iz Milana posle tih golova – i sve do 88. minuta bilo je 2:1 za Dance. A onda ga je Matias Jonson ugurao, i Italijani su mogli da trebuju avionske karte.

(Imali su, reklo bi se, i momci velikog Trapa malo putera na glavi, pa su se i oni malo kockali: praktično su pustili Bugare da povedu u njihovom duelu, a pobedu im je, ispostaviće se Pirovu, doneo Kasano duboko u sudijskoj nadoknadi)

Kasnije su se o tom meču ispredale legende, on je postajao sve odvratniji i sve kontroverzniji kako je vreme odmicalo. Pričalo se, recimo, da je Anders Anderson prišao Tomasu Gravesenu i zamolio ga da njegovi momci malo “olabave”; govorilo se da su već na zagrevanju momci u crvenim i žutim dresovima jedni drugima dobacivali nešto oko “dva-dva”, a vidljiv je i neukusan bio i zagrljaj klupskih drugara iz Aston Vile, Markusa Albaka i Tomasa Sorensena, nakon poslednjeg sudijskog zvižduka, dok su tamo u Gimaraešu "Azuri" jecali na travi.

Adrijano Galijani govorio je o rasizmu severnjaka, italijanske novine bile su krcate optužbama, neki su se setili i da je svega osam godina ranije, na Evropskom prvenstvu 1996, Čeh Vladimir Šmicer pogodio za 3:3 sa Rusima, što je takođe eliminisalo tada Sakijevu ekipu, ostala je ljuta rana i od onog duela sa domaćinima Mundijala samo dva leta ranije, kada je budući krijumčar heroina, sudija Brajan Moreno, brutalno izgazio Italiju i poslužio je na tacni, poput pečenih pasa, Južnoj Koreji.

(Eno ga, na klupi u tom meču, Luiđi di Bjađo. Gleda i ne veruje šta se dešava)

Valjda je to trebalo da bude nauk Italijanima, kojima je karma – ona ista što ne zaobilazi Nemce – vratila za sve baš u Nemačkoj: Italija je i pored svih nedaća, i posle “Kalčopolija”, postala svetski prvak.

Ta pobeda nije bila samo Lipijeva ni Materacijeva, ni Pirlova ni Gatuzova, ni samo Điđijeva, to je bio i trijumf oštećenih momaka, vraćanje pravde kući, naplata za fudbalske nameštaljke – "biskvite", rekli bi u Italiji – koje su im dolazile glave. Bilo je to fer i lepo, ma šta i tada i danas Zinedin Zidan o tome mislio.

Danci i Šveđani, voleli su često u Rimu, Napulju i Milanu da se time teše, nikada posle 2004. nisu postigli ništa veliko. Švedska je još samo 2006. prošla grupu, ostale turnire završavali su na samom početku; Danska je uglavnom propuštala velika takmičenja, ili bi bili tek usputni posmatrači.

Utoliko je gore ovo što su "Azurini" 13 godina kasnije uradili, čak i ako možete da kažete da niko Česima nije kriv što nisu pobedili – kao što niko Lipijevoj četi nije bio kriv što im je Ibrahimović dao Onakav Gol petom u susretu u grupi – čak i ako su želeli da demonstriraju da je Italija naučila lekciju i da ne žele više da budu ni rogati ni repati.

Odabrali su Španiju za večerašnje polufinale, i znaćemo već pre ponoći koliko im se to isplatilo. Da su pogrešili – to već znamo, i ne treba nam Robert Fico da nam to kaže.

A trebalo je samo da ih učitelj Di Bjađo podseti na bruku na stadionu "Dragao" iz juna 2004, trebalo je da nabace dečačke osmehe, da se igraju i da puste da život, fudbal i karma urade svoje. I da upamte, onako usput, da se nikada, baš nikada, ne pomaže Nemcima.

Jer oni sa tom gospođom koja na kantaru meri zasluge i poštenje imaju neki sasvim poseban, nama nedokučiv odnos...

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images.