{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Ono kad je Red Star postalo evropska institucija...
Senke onih dana - Zvezda, Liverpul i jedan dorćolski mangup

Priča o dva kluba i dva čoveka. Dva posebna kluba i dva posebna čoveka. Sticaj okolnosti bio je takav - na suprotstavljenim stranama, a na kraju, kažu svi, odradili su veliki posao za jednu stranu. Igrali su Crvena zvezda i Liverpul. Datum? Pa isti datum. Danas, isti će biti i za revanš. Sve je isto kao kao pre 45 godina. Osim statusnih pozicija u ovoj podobro proširenoj fudbalskoj avliji. I "zamenjena" domaćinstva. Te '73. prvo se igralo u Beogradu, na Marakani, pa onda u Liverpulu, na Enfildu. Sudbina? Fudbalski Lord? Zar je važno... 

Suština je ista: nešto se promenilo, fudbal se promenio. Možda smo samo još u ratovanju - ovo se, pazite dobro, odnosi samo na one davne, davne, slavne godine - mogli nešto da naučimo taj veliki svet. Bilo je tačno ovako, i nemoj da bi neko sporio, kad su već i ti gordi Englezi priznali: Crvena zvezda je kriva što će Liverpul postati taj veliki Liverpul. Crvena zvezda je kriva za "Liverpool way".

I dve ključne reči: Slobodan Janković

Dok je Bil Šenkli lepio prvo enfildsko blato za fino uglancane "nortemptonke", Redsi su bili drugoligaši. Decembar, još preciznije 14. dan decembra 1959. Iz FA kupa isterao ih je Vorčester. Šesta liga! Na stadionu nema sredstava za zalivanje terena. Šenks je nemilosrdan - ova 24 igrača nisu mi potrebna! Idemo od nule. U isto vreme, u Beogradu, na Dorćolu, jedan plavušan "operiše" po Bajloniju. Jedan paradajz, jedana papričica... Pod ruku, ispod miške, pa niz Knez Miletinu. Kući. Za salatu. Majka vrti glavom. Ali majka je sama. I zna. Oca odavno nema. Moralo je tako. 

Mangup mora da se rodi. Tako je na ulici. Tako je na terenu. I kao što Bil Šenkli ima svoju priču tako je ima i Slobodan Janković. Cole odvajkada. Tako ga zna Juga. Danas, katkad, provuku nekakav novi nadimak, više da bocnu, čini se - Baka. To oni što ga vole, tamo u njegovoj kafani. (Lokacija? Tajna). Cole se slaže: mangup se rađa. Crvena zvezda je izbacila Liverpul pre 45 godina zato što je igrala mangupski fudbal. 
"Sećam se, dok sam jednom šetao pijacom, tu u kraju, ništa nadohvat ruke. I rešim da odem malo gore, do Skadarlije. U Tri šešira - tri gospodina. Cilindri, odela... Jedu pasulj, tetovac, ona poveća zrna. I seckaju, polove. Pitaju: Šta je mali? Gladan si? Zovu me da jedem. Ne, ne, nisam, kažem - i krenem dalje, a valjda tri dana nisam nešto ljudski okusio. E, to vam je '54-'55. Takvo je vreme bilo, ovde u Beogradu. Na Dorćolu".        

A Dorćol srce, srce grada? Dorćol, rodonačelnik?
"Dorćol je čudo! Bio je Crveni, kralj Dorćola. On nas je mnogo čemu naučio. Čuvao nas. Svašta si mogao da naučiš u gradu u ono vreme. Posle, kod Miljana, druga škola. I Miljan Miljanić bio je čudo. Učio nas da ne budemo barabe. Jeste, bili smo problematični, klinci sa kaldrme, ali napravio je od nas i igrače i ljude. Zato smo uvek bili uz njega".  

A i Čiča, mangup. Opasan mangup. Kraj pedesetih i početak šezdesetih, okupi svu dečurliju iz Srbije, iz svih škola. Bilo je je, kažu, i po 3.000 dečaka. Pa audicija. 
"Izabere prvo 400, pa smanji na 200, pa 40, pa 20"...

Kako je to Crvena zvezda pobedila Liverpul? Nije bio tako veliki? Lažu! Uvek je bio veliki. Posle Šenksa posebno. Deca što su stasala u Zvezdi, ta Miljanova dečurlija, želela su da postanu neko i nešto. Da postanu bitna i velika imena...
"Stane (Karasi) sa Banovog brda, Kule tu sa Tašmajdana, Zeka Đorđević Dorćolac, Trifke - Banjica. E Trifke Mihajlović je jedini imao para. Njegovi su bili dobrostojeći. Pa pozove njegova majka jednom nedeljno na ručak, na piletinu. Najedemo se za tri dana! Evo Stane Karasi, recimo... Čukarica, dvorište, kupa se napolju, na česmi, toalet napolju... Zašto ga zovu Tanjir? Mnogo ih je bilo dece, nisu imali tanjir i onda Stane ode negde, da l' dobije ili ukrade i tako... Ne pamti se - od dvadestak i više dečaka nas sedmorica prođemo sve selekcije, od pionira do prvog tima! Tako je Zvezda pobedila Liverpul".     

Ali daleko je '73, eh, gde su Enfild i Liverpul...
"Majka kuka, moli... Škola, šta sa školom?! Ja kažem - hoću da igram! Videćeš, hraniću i tebe i brata! A video je Miljan odmah ko smo i šta smo. Da smo manguparija. Odveo nas u Narodno pozorište. Mislim, namerno. To je, čini mi se, bio neki njegov test, trik. Želudac mu se okrenuo. Izbacili nas posle prvog čina. Semenke, došaptavanje, smejanje, haos... Kaže, ne vodim vas više ni u zološki vrt! I to je škola".  

A Miljan Miljanić, veliki um srpskog i jugoslovenskog fudbala, ma šta mnogi mislili, znao je da se takva ekipa ne "štroji". Znao je da se stav i ono veliko ja ne uči dok trčiš deonice gore-dole. Zato je Crvena zvezda pobedila Liverpul! 

Kažu, šamar nije dobra vaspitna mera. U velikog igrača izrastalo se i posle šamara. Cole Janković hvali se kao omladinac da je jedan od najbržih igrača u gradu. Ma, ne, nije grešio, biće posle najbrži i u Evropi, nego čuo to kapiten Crvene zvezde Vojkan Melić...
"I simpatisao me je i nije. Ne znam baš... Najbrži, kažeš... Ajd sad do Autokomande po cigarete. A Kule, Stane i ja pre toga došli ranije na trening. Tu, uza zid, stoje im kopačke. Prljave od one šljake. Uzmemo sami i čistimo. Čast, bre. Niko nas ne tera. Ne mari, po cigarete! I rok - pet minuta nazad. Ja sprint, a na Autokomandi obe trafike zatvorene. Trk dalje do Slavije, pa nazad tramvajem. Potrajalo je dobrih dvadesetak minuta. I Vojkan šamarčinu. Glava mi se zavrtela. Ne ljutim se, šta ću. A on kaže: da naučiš šta je poštovanje, šta je kultura. Glava zuji i dalje. Suština je da smo poštovali starije igrače"...

Ali mangup je, jelte, mangup...
"Kafana? Može, ali samo 50 kilometara daleko od Beograda. I opet ne vredi. Sutra na treningu Miljan pevuši ono šta sam ja prethodnu noć. I 'čestitka': nema plate ovaj mesec. Pa tako ko zna koliko puta. Retko sam ja dobijao platu. Kasnije diskoteka Akvarijus, Slavija, Deligradska... Tučemo Partizan, ja dam gol i uveče uđem u Akvarijus. Tu nije moglo da stane više od 300 ljudi. Kažem: daj 300 viskija! Od toga je bilo jedno 200 devojaka. Tapi je dolazio u Akvarijus. To je naš najbolji slikar svih vremena"...

Slobodan Cole Janković dao je dva gola Liverpulu u osmini finala Kupa šampiona. I Zvezda je prošla dalje. Levom u rašlje u Beogradu, pa desnom iz slobodnjkaka na Enfildu u 88. Zemljotres. Pišu Englezi intenzivno već dva-tri dana o tome. I oni kažu: najvažanija utakmica u istoriji Liverpula!
"Ne, nismo bili svesni koga smo uzvukli. Čuli smo samo da je Liverpul jedan od dva-tri najveća engleska kluba. Strah? Ma nije bilo nikakvog straha. Tako smo vaspitavani - mi smo Crvena zvezda! Ja sam pričao sa Miljanom tih dana: kada bismo doveli Boru Đorđevića iz Partizana, a on je bio strašan half, napadamo Kup šampiona, pehar! Stvarno sam tako mislio... Strašan igrač je bio, ali to je sad druga priča. Liverpul? Šta meni to znači? Ja klinac sa Dorćola. Ne da ih potcenjujem, nego hoću da ih pobedim. Izazov! I tako nisam gledao samo ja, nego svi iz naše generacije. Zvezda je uvek dobro igrala velike utakmice. Problem je bio kad dođu Tuzla, Zenica, Skoplje i tako"...  

I žreb?
"Miljan kaže: dobili smo Liverpul. Pita šta ćemo i kako ćemo. Ja odmah kažem: idemo da ih dobijemo! A on će: ćuti! Uvek sam voleo da istrčim, prvi da kažem... Tad na stadionu jedva 40.000 ljudi. Svi se nešto uplašili. Znate, nekad publika nije dolazila da gleda protivničke igrače, nego nas. Uplašili se ljudi. Dobićemo pet-šest komada. Pobedimo mi to sa 2:1, ali oni zadovoljniji. Sigurni da prolaze. MIljan nije zabrinut. Priča: dobro je, momci. Spremamo se za revanš. Ali tada smo već znali i ko su i šta su. Uvek mi je bilo svejedno da l' igram protiv Dorćola ili Liverpula, ali tada... Dođeš, vidiš onaj Enfild... Fasciniralo me je to što 45 minuta pre utakmice nikog nije bilo na tribinama, a onda"... 

I ne, Dragan Džajić nije bio u vojsci. Nije to razlog njegovog odsustva. To je kazna još od Karl Cajsa. Prethodna sezona. 
"Priznao sam mnogo godina kasnije - ja sam kriv za Jenu! Nije Džaja! Gurnuo sam jednog Nemca, sudija je loše video i isključio Džajića. Priznao sam i njemu mnogo godina kasnije. Eto, zato je Pižon nosio broj 11 na Enfildu! Ja sam kriv, nije vojska". 

Svlačionica na Enfildu, 6. novembar '73. Sad možemo i ovako: jedan od najjačih fudbalskih datuma do dana današnjeg. Ima jedana varijanta priče kada Miljan Miljanić priča kako će Zvezda opet da pobedi i da izbaci Liverpul. A Cole i Kule jedan do drugog, na klupi, ćuškaju se kolenima i onako više u sebi nego naglas: "Jebote, Čiča poludeo"... Janković će posle 45 godina ovako:   
"Vidim, uplašili ste se. Tako nam se obratio. Zaustim, a Miljan - ćuti! Igramo našu igru. Ševa, trouglovi. (Uzgred, to danas zovu tiki-taka). I mi tako. Dođe Karasi, dođe Kule i mi u trouglu: tup-tup-tup. Englezi ne znaju gde se nalaze. Onda tamo na drugu stranu priđe Pižon, pa opet isto. Englezi samo padaju, klizaju u prazno. Po tri i po minuta smo mi njima držali loptu. To su oni izmerili".  

“O moj bože, ovo je pravi fudbal!”, delovalo je da se engleskom komentatoru omaklo nakon duplog pasa Lazarevića i tada osamnaestogodišnjeg Pižona Petrovića, ali onda je čovek nastavio da uživa: “Igrači Liverpula ne mogu ni da dođu do lopte, a kamoli da organizuju neku ozbiljniju akciju!”

Ako je prvi gol Slobodana Jankovića na Marakani mala, intimna umetnost za dušu zvezdaša, kako nazvati ono iz 88. minuta na Enfildu? I još jednom raskopčavanje mita. Ni opklada, ni prevara. Cole je Stanetu Karasiju "uzeo" taj istorijski slobodnjak:
"Niti je večera u pitanju, ta opklada ko što kažu, niti prevara. Stane je stalno šutirao slobodnjake, a i ja sam voleo da ih šutiram. Kažem mu: skloni se, dajem ga. Pusti mene jednom. On će: ma šta... Vidi se na snimku dok prilazim lopti da mu pokazujem da se skloni. Sve ostalo nije tačno. Ali nema veze, ušla je"!

I ta proslava gola jeste jedan antologijski trenutak. Liverpul je na kolenima, ali Cole Janković samo jednostavno podiže ruke ka nebu i to je sve...
"Ništa... Došao sam do Miljana, gledam ga, on gleda mene. Ni reč. Kao da je bio šokiran, ili šta već. Imali smo znanje, imali smo sve, ali treba reći da nas je sreća ispoštovala. U drugom poluvremenu baš su nas 'nabili'. Nismo izašli iz 16 metara"

​Slobodan Cole Janković, junak Crvene zvezde i Liverpula neće biti danas na Enfildu. Razumećete, nije ni vreme, ni mesto. Ima samo još jedna priča, prikladna...
"Bio je mlad dečko od ne znam baš koliko godina, odeven ko kanarinac, sav šaren, da me traži. Zvezda slavila 60 godina postojanja. Dobar dan, dobar dan. Čovek mi kaže traži te neki Englez. Mi na Marakani. Pozdravimo se i on će: Šalje me otac. Vidim da ste živi i drago mi je. Šalje vam ovo. To je bila neka njihova zastavica, koju dobijaju samo zaslužni. Zastavica Kopa. Rekli su mi posle da je takvu čast malo ko imao, a radilo se o sinu tadašnjeg predsednika Liverpula. Da sam otišao u Liverpul, sa tom zastavicom danas bih ušao na Kop i odatle gledao utakmicu".  

Senke onih dana... Kad je Red Star postalo evropska institucija. I jedan dorćolski mangaš u svom punom sjaju. 

Živeo, čika Cole!

 

Najnovije vesti


×