Nemanja Vidić, Branislav Ivanović, Aleksandar Kolarov, Neven Subotić, Dejan Stanković (©Reuters, AFP)

Srpski fudbaleri u najvećim klubovima Evrope: Nekada standardni i uticajni, danas članovi samo na papiru

Najnovije vesti

Ostalo

Milosavljev: Uvek nam fali ta jedna lopta; Pušica: Zašto sreća nije bar jednom na našoj strani?

Ostalo

Crni dani crnogorskog rukometa, pljušte ostavke

Košarka

Kadeti Partizana šampioni Srbije

Košarka

Nema brejka, kreće se od nule: Niksi poniženi u Indijanapolisu (VIDEO)

Vreme čitanja: 10min | sub. 11.11.23. | 10:20

Sve je manji broj naših igrača koji igraju važnu ulogu top timovima 'liga petice'

Debi za prvi tim, četiri dana kasnije profesionalni ugovor, pa onda i asistencija u Der Klasikeru da dodatno ukrasi nedelju iz bajke. Aleksandar Pavlović je otkriće sezone na Alijanc areni i potencijalna sledeća "velika stvar" Bajerna. Istina, nije momak srpskih korena rođen u Minhenu odigrao ni 50 minuta za seniorski tim, ali reči Tomasa Tuhela da "bi ih već sada imao znatno više da nije zbog gripa morao da pauzira nekoliko nedelje" potvrđuju da i te kako računa na 19-godišnjeg defanzivnog vezistu, posebo pošto mu je tokom leta pomenuta pozicija postala deficitarna.

Sve i da nije, Tuhel je definitivno nešto video u Pavloviću. Uostalom, on ga je krajem prošle sezone, pre nego što će mu na startu aktuelne pružiti šansu, po prvi put uvrstio u protokol protiv Verdera i Šalkea. Pre toga, iako mu je 19 godina, Pavlović se nijednom nije našao ni na klupi bavarskog giganta. Pride, iako standardan u mlađim kategorijama minhenskog velikana, još nije zaigrao ni za jednu selekciju Nemačke, ali ni Srbije, zbog čega su se krajem oktobra na Terazijama upalile lampice.

Izabrane vesti

I mada Pavlović još nije odlučio pod čiju će zastavu – sličan slučaj i sa Liverpulovim Stefanom Bajčetićem - samo njegovo pojavljivanje u prvom timu Bajerna dalo nam je povoda da vratimo vreme unazad do 2006. godine i osamostaljenja Srbije i prisetimo se svih srpskih fudbalera što su nosili dresove najvećih klubova liga petica. Ali i da konstatujemo kako je situacija zabrinjavajuća. Jer ako je u prvoj polovini prošle decenije bilo naših igrača što su predstavljali važan deo pojedinih timova samog krema evropskog fudbala, poslednjih godina oni su mahom članovi najvećih samo na papiru, raštrkani po filijalama istih tih klubova…

Tuhel stidljivo najavljuje Aleksandra Pavlovića u startnih 11

Ukoliko uporedimo spisak igrača koje je Radomir Antić poveo na Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi (prvog velikog takmičenja na koje smo otišli kao samostalna država) sa onim što je u petak objavio Dragan Stojković Piksi za poslednju utakmicu kvalifikacija za Evropsko prvenstvo sa Bugarskom, videćemo da Srbija sada, kao i u tom trenutku, ima po 14 igrača u pet najjačih evropskih liga. Razlika je, međutim, u tome što su spisak tada, između ostalih, činili fudbaleri standardni u najvećim timovima Evrope - Branislav Ivanović, te 2010. godine prvak sa Čelsijem; Neven Subotić, koji će u naredne dve sezone zavladati Nemačkom i ujedno doći na korak do "ušatog"; Nemanja Vidić - već tada vlasnik 11 trofeja sa Mančester Junajtedom; Dejan Stanković, koji je tog leta osvojio tripletu sa Interom; Aleksandar Kolarov, u tom trenutku član Lacija, ali samo dve godine kasnije prvak Engleske sa Mančester Sitijem, a negde u isto vreme pojaviće se i Nemanja Matić.

Danas pak, od igrača čiji timovi konkretno ove sezone igraju važnu ulogu u nekoj od liga petica, Srbija ima jedino Dušana Vlahovića i Filipa Kostića u Juventusu, te Đorđa Petrovića, koji još čeka na priliku u Čelsiju. A, fudbaleri od najvećeg uticaja na našu igru, kapiten Dušan Tadić, Aleksandar Mitrović i Sergej Milinković Savić, u ligama su osetno slabijeg intenziteta od engleske, nemačke, španske...

Ako su Lige petice merilo, Srbija je treći ešalon evropskog fudbala

NEMAČKA

Krenimo od Bajerna. Pre Pavlovića, dres kluba sa Alijanc arene od 2006. na ovamo nosila su samo dvojica srpskih fudbalera – Nemanja Motika i Miloš Pantović. I nijedan od njih nije uspeo da ostavi trag u prvom timu. Štaviše, Motika je u Crvenu zvezdu stigao bez da je debitovao za Bavarce, dok je Pantović odigrao samo minut protiv Verdera tri godine pre nego što će otići u Bohum što će reći da ih je Pavlović praktično već nadmašio.

U Dortmundu, klubu koji je u pomenutom periodu najviše pretio da uzdrma Bajernovu vladavinu – na kratko je i prekinuo – zaostavština srpskih fudbalera je nešto veća. Mada je Zlatan Alomerović podelio Motikinu sudbinu i bez utakmice u prvom timu Milionera napustio Vestfalen, dok su Miloš Jojić i Antonio Rukavina potrajali tek po godinu i po dana. Ipak, Neven Subotić je zasenio sve gorepomenute pošto je na Signal Iduna Parku proveo devet i po sezona i zabeleživši preko 250 nastupa bio neizostavan deo tima što je dogurao do finala Lige šampiona, odnosno osvojio dve uzastopne titule Bundeslige (plus još dva Kupa i Superkupa Nemačke) na početku prethodne decenije.

BAJERN

Nemanja Motika, bez nastupa

Miloš Pantović, jedna utakmica, bez konkretnog učinka

DORTMUND

Miloš Jojić, 29 utakmica, četiri gola, jedna asistencija

Neven Subotić, 263 utakmice, 18 golova, pet asistencija

Antonio Rukavina, 25 utakmica, / golova, jedna asistencija

Zlatan Alomerović, bez nastupa, 13 puta na klupi

ŠPANIJA

Kada je reč o španskim velikanima, Srbija u Barseloni nema predstavnika još od kraja prošlog veka kada je dres katalonskog kluba nosio Dragan Ćirić. Ni u madridskim klubovima situacija nije mnogo bolja. Luka Jović je tri sezone bio član Reala i mada je tokom pomenutog perioda podigao i pet trofeja, osvajanju istih doprineo je sa svega tri gola i pet asistencija na ukupno 51 utakmici. Isti, pa i gori slučaj sa Ivanom Šaponjićem – tri sezone u Atletiku, ali i svega pet mečeva bez konkretnog učinka. I tu se lista završava, jer Mateja Kežman je baš leta 2006. godine napustio Jorgandžije posle samo godinu dana provedenih u Madridu.

Ivan Šaponjić (©Reuters)

BARSELONA

REAL MADRID

Luka Jović, 51 utakmica, tri gola, pet asistencija

ATLETIKO MADRID

Ivan Šaponjić, pet utakmica, bez konkretnog učinka

FRANCUSKA

Ni u Francuskoj lista nije mnogo duža. Kežman je leta 2008. godine, samo dve sezone pošto je napustio Atletiko, stigao na Park prinčeva. No, ni tamo se nije previše zadržao, svega dve godine tokom kojih je upisao nešto više od 50 nastupa uz deset pogodaka u svim takmičenjima. Milan Biševac izdržao je tek jednu sezonu. Bio je bivši defanzivac Crvene zvezde jedna od prvih investicija katarskih vlasnika, u sezoni 2011/12 bio manje-više standardan, ali je već narednog leta dolaskom Tijaga Silve odlučio da karijeru nastavi u Lionu gde će ostaviti znatno dublji trag.

Boje Srbije u Marselju branio je Nemanja Radonjić. Olimpik ga je leta 2018. godine platio 12.000.000 evra zbog čega nije želeo da ga se tek tako odrekne, iako saradnja nije bila uspešna. Ipak, posle 63 nastupa (ni u jednom klubu nije zabeležio više), jednocifren broja golova i tri pozajmice, brzonogo krilo napustilo je Velodrom. Miloša Krstića se verovatno niko ni ne seća, ali tek da pomenemo da je i bivši član Rada bio “stanovnik“ Velodroma. “Uselio se“ leta 2007, a već 2009. se iselio, bez prilike da debituje. Tek dva puta našao se na klupi...

PSŽ

Mateja Kežman, 53 utakmice, deset golova, šest asistencija

Milan Biševac, 25 utakmica, jedan gol, jedna asistencija

MARSELJ

Nemanja Radonjić, 63 utakmice, osam golova, tri asistencije

Miloš Krstić, bez nastupa

ENGLESKA

Na Ostrvu je lista znatno duža, mada smo u obzir uzeli novooformljenu “veliku šestorku“ engleskog fudbala. Najviše ih je, pomalo iznenađujuće, bilo u Mančester Sitiju – čak šestorica. Tačnije, Filip Stevanović i Slobodan Tedić su i dalje članovi aktuelnog šampiona Evrope, mada da debi nikada nisu dočekali, a sudeći po učinku na brojnim pozajmicama na koje su odlazili verovatno ni neće. Istu sudbinu su doživela i braća Ivan i Luka Ilić, s tim da su njih dvojica na vreme shvatili da će teško do šanse na Etihadu, pa su u razmaku od godinu dana obojica trajno napustili Siti. Prethodno su dres Građana nosili još Matija Nastasić kao vrlo koristan igrač u rotaciji Roberta Mančinija i Manuela Pelegrina, te Aleksandar Kolarov kao jedan od pionira ere arapskih vlasnika, čovek koji je tokom sedam sezona na Etihadu zabeležio blizu 250 nastupa i osvojio šest trofeja.

U tri londonska kluba ukupno ih je bilo koliko samo u Sitiju, s tim da u Arsenalu nije bilo srpskog fudbalera još od Vladimira Petrovića Pižona (1982 – 1983). Miloš Veljković je za Totenhem odigrao tek pola sata, dok Đorđe Petrović u Čelsiju još čeka na priliku za koju Danilo Pantić za šest, odnosno Slobodan Rajković za pet i po godina nisu uspeli da se izbore. Ali zato je Nemanja Matić u dva mandata na Stamford Bridžu odigrao preko 150 utakmica, bio neizostavan deo prve postave kod Gusa Hidinka, Žozea Murinja i Antonija Kontea, i Čelsijev osigurač na sredini tokom pohoda na dve šampionske titule. U osvajanju istih trofeja, ali i mnogih drugih učestvovao je i Branislav Ivanović, i dan danas miljenik pristalica Plavaca. Ne samo zbog utiska da je za devet sezona uvek bio makar na zadovoljavajućem nivou, već i zbog antologijskih golova u završnicama evropskih mečeva (protiv Napolija 2012. u osmini finala Lige šampiona i finalu Lige Evrope 2013. protiv Benfike).

Ben Dejvis i Miloš Veljković (©Reuters)

A, jedini koji je obojicu zasenio i teško da će njega ikad iko od srpskih igrača u budućnosti je Nemanja Vidić. Neizostavno ime kada se povede debata o najboljim defanzivcima u eri Premijer lige, verni vojnik ser Aleksa Fergusona, petostruki prvak Engleske, osvajač Lige šampiona i čovek koji se četiri puta našao u timu sezone Premijer lige. Matić je doduše dubok trag ostavio i na Old Trafordu. Pet godina proveo je na Teatru snova, čak i odigrao više mečeva nego za Čelsi, ali je najbolje godine ipak dao londonskom klubu. Zorana Tošića će se pak setiti samo najzagriženiji navijači Junajteda, jer za godinu i po dana i pet utakmica koliko je odigrao nije uspeo da upiše ni asistenciju.

Ni Milan Jovanović ništa bolje nije prošao u Liverpulu. Na Enfild je došao posle zapaženih igara na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi, ali se među Redsima zadržao tek jednu sezonu. Košmarnu, budući da je na klupi zatekao Rafu Benitesa, da mu je Roj Hodžson pružio šansu, a onda ga Keni Dalgliš u drugom delu sezone "isključio" iz tima. No, i u takvoj situaciji Lane je za svega godinu dana odigrao dve utakmice više (18) nego što je Marko Grujić (16) za šest i po sezona kod Jirgena Klopa. I jednog i drugog nadmašio je Lazar Marković, samo u debitantskoj sezoni odigrao je 34 nastupa, ali je zapravo na tom broju i ostao, iako je član kluba sa Enfilda bio od jula 2014. do januara 2019. godine.

ARSENAL

ČELSI

Đorđe Petrović, bez nastupa

Danilo Pantić, bez nastupa

Nemanja Matić, 154 nastupa, sedam golova, 19 asistencija

Slobodan Rajković, bez nastupa

Branislav Ivanović, 377 nastupa, 34 gola, 34 asistencije

LIVERPUL

Marko Grujić, 16 nastupa, jedan gol, / asistencija

Lazar Marković, 34 utakmice, tri gola, jedna asistencija

Milan Jovanović, 18 utakmica, dva gola, dve asistencije

MANČESTER JUNAJTED

Nemanja Matić, 189 utakmica, četiri gola, 11 utakmica

Zoran Tošić, pet utakmica, bez konkretnog učinka

Nemanja Vidić, 300 utakmica, 21 gol, četiri asistencije

MANČESTER SITI

Slobodan Tedić, bez nastupa (Čarlton, pozajmica)

Luka Ilić, bez nastupa

Ivan Ilić, bez nastupa

Filip Stevanović, bez nastupa (RKC Valvajk, pozajmica)

Matija Nastasić, 51 meč, / golova, jedna asistencija

Aleksandar Kolarov, 247 utakmica, 21 gol, 37 asistencija

TOTENHEM

Miloš Veljković (30 minuta)

ITALIJA

Zemlja na koju se naši fudbaleri najlakše priviknu, a opet, sve do januara 2022. srpskih igrača u Milanu nije bilo. Tek u poslednjih godinu i po dana “srpski klan“ na San Siru oformili su Marko Lazetić, Luka Jović i Jan Karlo Simić. Lazetić ima najduži staž od pomenute trojice, mada je odigrao tek 12 minuta za prvi tim i pitanje je da li će se ta brojka u dogledno vreme povećati. Jović je od letos u klubu i uglavnom priliku dobija sa klupe, a i kada bi se našao u startnoj postavi ispraćen je kritikama. Simić je još daleko od prvog tima i njegovo vreme tek bi trebalo da dođe. Neizostavan je kod Ignacija Abatea u Milanovom primavera timu, a nedavno se zbog kadrovskih problema našao na klupi protiv Udinezea, što sugeriše da ga imaju u budućim planovima.

U Juventusu je Miloš Krasić dugo bio jedini srpski predstavnik. Baš kao i Jovanović u Liverpulu, Krasić je u Torino stigao posle odličnih igara u Južnoj Africi. Čak je u debitantskoj sezoni kod Luiđija Delnerija imao sasvim pristojan učinak (po devet golova i asistencija), ali je dolaskom Antonija Kontea izgubio mesto u startnoj postavi i posle dve godine napustio Staru damu. Tek deceniju kasnije u klub su stigli prvo Dušan Vlahović, a pola godine kasnije i Filip Kostić. Isprva standardni i vrlo učinkoviti, trenutno ni jedan ni drugi nisu "zakucani" starteri.

Miloš Krasić (©Reuters)

Za razliku od Milanove i Juventusove svlačionice, u Interovoj su se Srbi smenjivali jedan za drugim. No, nažalost, i tu su poslednjih godina svi uglavnom bili epizodisti. Nemanja Vidić je na Đuzepe Meacu došao nakon što je zatvorio vrlo uspešnu epizodu u Mančester Junajtedu, da bi posle samo jedne sezone u Interu završio karijeru, a isto je sedam godina kasnije učinio i Aleksandar Kolarov. Adem Ljajić je godinu dana nosio dres Nerazura kao pozajmljen igrač Rome, Alen Stevanović je nedavno u jednom intervjuu priznao kako je svojim pristupom i zalaganjem sam kriv što je odigrao svega 23 minuta za prvim tim Intera, dok se Zdravko Kuzmanović sa preko 50 nastupa za godinu i po dana prošao bolje od svih prethodnih. Ipak, svi oni zajedno nisu Interu dali koliko je Dejan Stanković za devet godina... Tripleta da se pamti doveka, ukupno 15 trofeja, preko 300 nastupa i golovi sa centra kao uža specijalnost. Nemoguća misija je pred njegovim naslednicima Aleksandrom i Filipom, koji na debi u prvom timu Nerazura još čekaju.