Gurović: Najveća greška? Odbio sam Željka

Milan Gurović - sinonim za uspehe 2001. i 2002. godine u dresu reprezentacije Jugoslvije kada je selektor, kao i sada, bio Svetislav Pešić. Sjajni šuter je bio jedan od ključni faktora u dve poslednje zlatne medalje u reprezentativnoj košarci, a tokom karijere sakupio je nebrojano priča kojih se dotakao u podkastu "Jao Mile".

Jedan od igrača koji se odlučio na nepopularan potez da obuče dres oba večita rivala, prvo Partizanov, a onda i Zvezdin je godinama bio na meti navijača. Uprkos svemu, uvek je bio lider na terenu, borac i neko ko je bez dlake na jeziku.

Tako je otkrio da je jedan od retkih koji je odbio Željka Obradovića u periodu kada je harao Evropom na klupi Panatinaikosa.

"Imao sam i grešaka u životu. Veliku ulogu igra menadžer koji mora da ti kaže istinu kada treba da potpišeš. Posle dve godine u Barsi, pričam o 2000. godini. Željko me zove u PAO, mada tad nije menadžer bio kriv već ja, nudi vrhunski ugovor sa Bodirogom u paru da igram. Ja sam čoveka odbio, mislim da sam jedini koji ga je tada odbio", započeo je Gurović.

Objasnio je zbog čega je tada odbio Panatinaikos, dosta su uticale Olimpijske igre u Sidneju.

"Imao sam 25 godina, bio sam ljut i revoltiran što nisam prošao na Olimpijske igre. On je doneo odluku, mislim da nije bila njegova, ali ne bih o tome. Smatrao sam da je bilo mesta za mene. Neka viša sila je odlučila da ne odem. Bio sam revoltiran time, razočaran, odbio sam čoveka, napravio sam veliku grešku i kajem se zbog toga. Izvinio sam mu se kada smo pričali kasnije, objasnio sam mu da mi je krivo, jer je čast igrati za takvog čoveka. Rekao mi je 'Milanče, svi mi grešimo, pa i ja.' Ja sam imao dve ili tri kardinalne greške u karijeri, mada je moglo da bude i gore".

Iako nije bio deo tima na Olimpijskim igrama, bio je u Istanbulu i Indijanapolusu. Dva čuvena prvenstva gde smo pokorili Evropu i svet.

"Bilo je toga i prve i druge. Peđa Stojaković je lepo rekao da se zahvaljuje splavovima što su nas pripremali. Jednom, sećam se, Bodiroga, Peđa, Tomašević, bili smo do osam ujutru na jednom splavu. Mislim da je splav malo upao u Savu koliko je bio pretrpan. Imali smo trening u pola 10. Malo dopingovani, pod gasom, ali odradimo trening. Isparavalo je na sve strane, plave usne, pa onda ručak, odspavaš. Naravno da je Pešić provalio sve. Bio je 'namazan' i iskusan, znao je da progleda kroz prste", smeje se Gurović.

Bilo je tu i nesporazuma sa selektorom Pešićem.

"Nisam ga dobro razumeo, rekao je u tom momentu, spavanje u hotelu i sutra posle treninga dan i po slobodno. Ne znam šta mi je bilo, razumeo sam drugačije, razumeo sam slobodno. Izašao sam u grad sa društvom. Dolazim ujutru na doručak, svi u papučama. Seo sam onako u odelu da jedem, Pešić ustao, gleda me. 'A ti, sad iz grada?', objašnjavam da nisam sad, već da sam pre 20 minuta došao. Onda on saopšti da niko ne dobija slobodno vreme. Svi su onda bili besni na mene, psovali su me, vređali, pet dana su me mrzeli kao Nemca. Bilo je svašta. Ekipa je bila super. Družili smo se, izlazili, tukli se. Znaš u Železniku kako je bilo, nije nikome dozvoljavao da uđe u halu. Tu se trening nikad nije završavao".

Logičan nastavak priče je najtužnije prvenstvo - 2005. godine u Srbiji.

"Pokazala se ta sujeta u Novom Sadu, sve je tada isplivalo, sav taj 'prljav veš'. Bio sam deo tog tima. Među retkima koga je Željko Obradović tada pohvalio. Onda su novinari izvrnuli, kao da sam ja kolovođa bio. Doživljavaju me kao negativca nekog. Ja sam surovi profesionalac bio, jesam na terenu bio bezobrazan, preterivao, ali što se profesionalizma tiče, uvek prvi. Video je to i Željko, rekao je javno. Neće Bodirogu sigurno da razvlače" zaključio je Gurović.