ANALIZZA: Izgubljena generacija `98

Ima ona narodna – „sam pao, sam se ubio“ – koja savršeno oslikava neuspešni selektorski put Siniše Mihajlovića. Nekadašnji „Bombarder iz Borova sela“ sam je izabrao da ignoriše najboljeg ovdašnjeg igrača Nemanju Matića. Sam je izabrao da raščini poslovođu Rome Adema Ljajića. Sam je izabrao da prkosi svima i provocira sudbinu.  Naposletku, sam je izabrao da samoubilačkom taktikom u Zagrebu puca sebi u slepoočnicu.

Sve to iako je prilikom inauguracije u Staroj Pazovi izazvao pozitivnu emociju javnosti, pošto je prihvaćen kao jedan od najboljih poteza i dalje prvog čoveka ovdašnjeg fudbala Tomislava Karadžića. Ispostavilo se da je to bila samo obična iluzija i da je Mihajlović završio kao većina njegovih klasića iz poslednjeg velikog jugoslovenskog tima, onog koji je Labudovu pesmu otpevao na Mundijalu u Francuskoj 1998.

Definitivno ima nešto u tome što te momke, sa impresivnim igračkim karijerama, neće u ovdašnjim uslovima...

Jedni su bili žrtve sujetnih poslodavaca, bez šanse da se u kontinuitetu dokažu. Drugi su pak kao Mihajlović, jednostavno uprskali. Ali ta tako prirodna požuda da na najvažnijim funkcijama vidimo nekoga čije ime zvuči od Japana do Argentine, ponovo je aktivirala priču, i to na realnim osnovama, o povratku Dragana Stojkovića, šansi da nas jedan od najvećih igrača u istoriji povede na Evropsko prvenstvo u Francuskoj 2016.
“Znate, mesto selektora nekako prirodno pripada Mihajloviću i Stojkoviću. Sa Piksijem smo stalno u kontaktu, on nas zove pred svaki bitan meč, poželi sreću”, otkrio je jednom prilikom, u neformalnom razgovoru s novinarima, generalni sekretar FSS-a Zoran Laković.

I zaista kada se sagleda karakter, pa i pogled na fudbal Dragana Stojkovića, imaju pravo oni koji misle da bi peta Zvezdina zvezda, čovek koji je u Japanu besmrtan, morao da bude srpska verzija Papeta Sušića. Neko ko bi mogao snagom minulog rada da spoji odavno pokidane niti između nacionalnog tima, prethodnih selektora i javnosti. Neko čije ime bi pozvalo na ujedinjenje i neko ko bi, uostalom kao i Mihajlović, imao jedinstvenu podršku u trenutku dolaska na kormilo Orlova.

Odlazeći trener Nagoje (u decembru napušta klub) jedan je od onih bivših velikih igrača koji „pada“ na slatke reči o sebi, funkcioner i stručnjak koji voli da se hvali minulim radom (što je sasvim legitimno, prim. aut.)... Međutim, čak i ako bi glavešine s Terazija 35 bile toliko promućurne da na tu foru „uhvate“ Piksijevo poverenje, pitanje je da li bi „španski dželat“ sa Mundijala 1990. stavio glavu na panj zarad dvomesečnog konsenzusa o tome da je Stojković i samo Stojković predoređen za mesto selektora.

Prvo, jer je kao predsednik Crvene zvezde na svom primeru spoznao koliko je ovde kratka ruta  između dve krajnosti – obožavanja i mržnje. Ili još jednostavnije: koliko je malo potrebno da poeni iz prošlosti postanu nevažeći. To je Stojković osetio na svojoj koži, a mogao je štošta da čuje o iskustvima Slaviše Jokanovića, Miroslava Đukića i posebno Sava Miloševića i Vladimira Jugovića.

Doskorašnji rekorder po broju nastupa u nacionalnom dresu bio je jedan od onih za kojeg bi svi stavili ruku u vatru, skupljao je fanove i političkom borbom protiv režima Slobodana Miloševića, ali je javnost okrenuo protiv sebe kada nije ostao dosledan sebi i prebegao u jato Tomislava Karadžića. Trenutno je samo jedan od onih koji su izgubili poverenje, baš kao i Vladimir Jugović koji je u dva mandata statirao kao potpredsednik Crvene zvezde...Samo što je Stojković za razliku od njih navikao da bude poštovaniji u inostranstvu, posebno u Japanu gde ga smatraju - najvećim.
“Navikao sam da me više poštuju napolju nego u Srbiji. Tamo svi znaju moj bekgraund, ko sam i šta sam. Ovde su mi samo pakovali afere, govorili da sam finansijski uništio Crvenu zvezdu, a dobio sam u ruke obezglavljen klub sa ogromnim dugovima. I pored toga osvojili smo dve duple krune, igrali 26 međunarodnih mečeva... Očigledno da to mnogima nije bilo dovoljno“, rekao je nedavno Dragan Stojković.

Ti momci iz poslednjeg velikog jugoslovenskog tima neretko su potrošeni kao obični paravani iza kojih su skrivali njihovi poslodavci. Rodonačelnik takve ideje svojevremeno je bio sada pokojni generalni sekretar Saveza Branko Bulatović koji je angažovanjem Dragana Stojkovića (predsednik Saveza) i Dejana Savićevića (selektor) ščepao opoziciju za rogove.

Samo što je tandem fudbalskih majsotra uvukao u ozbiljan problem, pošto za tako odgovorne poslove nisu imali ni „i“ od iskustva. Što bi rekao najveći trener sa ovih prostora Miljan Miljanić „svako ima svoj Panatinaikos“, ali problem je u tome što je Dejan Savićević tragediju nalik onoj Čičinoj u Atini doživeo još u trenerskom inkubatoru. Beše to u Azerbejdžanu, kada je Genije pobegao glavom bez obzira, ali se zatim rehabilitovao kao predsednik FS Crne Gore.

Čiste namere imao je i Zoran Bata Mirković, ali nije mogao da istrpi autoritete poput Zvezdana Terzića i Dragana Đurića. Sačuvao je naklonost navijača, proglašen za pravednika, ali to mu je tek moralna satisfakcija, pošto je trenutno daleko od fudbala.
“Slušajte, nije lako biti funkcioner ili trener i tu velika igračka karijera ništa ne znači. Mnogo tih bivših asova je prodefilovalo, ali kao da se nisu najbolje snašli. Milošević je izgubio rat s Karadžićem, Piksija su stavili na stub srama, Mirković je brzo otišao iz Saveza i Partizana, isto tako i Jugović, Petrić, Ivan Tomić... Kome se to od bivših asova zabranjuje da dođu i rade? Čini mi se da su se komšije iz Hrvatske bolje organizovale, jer su tu i Šuker, i Štimac, i Slaven Bilić... Zato ja ovima mojima iz OFK Beograda - Kolarovu, Ivanoviću i Rajkoviću – stalno pričam da moraju da se spremaju za život posle karijere, da moraju da uče, a ne samo da igraju karte”, pokušao je da objasni zlehudu sudbinu legendi Zvezdan Terzić.

Ako dobije, a zatim i prihvati poziv FSS-a, Dragan Stojković će kao neminovnost morati da prihvati da će se njegova selektorska karijera završiti na neslavan način. Jedino na šta može da utiče je da ne oboli od Mihinog sindroma i ne gura sam sebe u propast, ali tokom mandata bi sigurno nekome stao na žulj, a potom bi se našao pred streljačkim vodom. Pitanje je samo da li bi taj vod činili tabloidi, nezadovoljni igrači ili njegovi dojučerašnji saveznici koje je razočarao izborom i načinom vođenja tima. Kao što je trenutno najbolji srpski trener Miroslav Đukić imao najveću opoziciju u Tomislavu Karadžiću, čiji autokratski bič ga je proterao čak do Španije, gde se dokazao kao trener.

Nesumnjivo je samo da bi Stojković imao ogroman, da ne kažemo životni motiv da dugo i uspešno traje. Za njega se provereno zna da je jedan od naših najboljih igrača u istoriji, jedna od poslednjih velikih „desetki“ svetskog fudbala, Zvezdina Zvezda... Ostalo je pokrivenom misterijima, velom koji je sakrio istinu o Piksijevom predsedničkom delovanju u Zvezdi.

Niko sa sigurnošću ne može da odgovori  zašto je na njegovu kuću u Pasi Poljani bačena bomba, da li je uprljao ruke na Marakani, da li je i u kojoj meri flertovao sa kontroverznim menadžerima prilikom transfera i da li je bio bliskim odnosima sa bivšim predsednikom Borisom Tadićem, kako bi ga zlu ne trebalo zaštitio?

Ta pitanja i te nikad otkrivene tajne prosto godinama golicaju sujetu Dragana Stojkovića, tako svojstvenu za igrače sličnog pedigrea. Samo  ćemo sačekati još koji dan da vidimo da li je Piksi zarad toga spreman da podnese žrtvu, prihvati se posla i dokaže da je veliki. A potom i podeli sudbinu saigača iz poslednjeg jugoslovenskog tima koji je u ovom miljeu jednostavno neće.

DOSIJE GENERACIJE 1998

IVICA KRALJ – posle igračke karijere bez angažmana je u ovdašnjem fudbalu. U više navrata figurirao kao mogući sportski direktor Partizana, ali do realizacije tog posla nije došlo. Često se može videti na utakmicama crno–belih.

ZORAN MIRKOVIĆ – nema čoveka u fudbalskoj Srbiji koji nije bio oduševljen potezom nekadašnjeg predsednika FSS-a Zvezdana Terzića da na mesto direktora reprezentacije postavi popularnog Baticu. Verovalo se da će on snagom autoriteta biti idelana spona između igrača i tadašnjeg selektora Klementea. Ipak, njegov staž u Savezu trajao je svega 10 meseci. Posle sukoba sa Terzićem povukao sa sa funkcije.
“Nisam želeo da radim u ambijentu u klojem vesti iz mog sektora saznajem poslednji”, kratko je obrazložio Mirković.

Nekada neustrašivi borac slično se proveo u Humskoj. Bio je potpredsednik Partizana 13 meseci, ali je uz teške reči podneo ostavku zbog neslaganja sa predsednikom Đurićem.

GORAN ĐOROVIĆ – kratko obavljao funkciju direktora omladinske škole Crvene zvezde. Zbog prijateljstva sa Zoranom Stojadinovićem pominjan je kao potencijalni trener crveno–belih tokom prošle zime. Definitivno odlučio da se bavi trenerskim poslom, ali za sada bez angažmana. Živi u Španiji i čeka poziv.

SLAVIŠA JOKANOVIĆ – dočekan je uz fanfare i crven tepih u Humskoj, ali je stradao od Đurićeve ruke. Ni činjenica da je osvojio dve duple krune i plasirao se u Ligu Evrope nije mu omogućila poduži rad u Partizanu. Iza sebe ima solidnu trenersku karijeru koju je gradio i na Tajlandu. Poslednji angažman imao u Levskom.

MIROSLAV ĐUKIĆ – sve je već rečeno o nepravdi koja je u ovdašnjoj epizodi naneta najboljem srpskom treneru. „Izmislio“ ga je Zvezdan Terzić, dodelivši mu mesto selektora mlade reprezentacije Srbije. Sa „klasom 1984“ bio vicešampion Evrope, briljirao i u Partizanu... Međutim, stao je na žulj Tomislavu Karadžiću, što ga je koštalo selektorske funkcije. Smenjen je iako nije vodio nijednu takmičarsku utakmicu, ali mu je tim potezom Tole napravio ogromnu uslugu. Dokazao se u Španiji, a trenutno sa promenljivim uspehom predvodi Valensiju.

DEJAN STANKOVIĆ – imao neformalan poziv pojedinih političara da sedne u predsedničku fotelju Crvene zvezde. Tek penzionisani Stanković nije hteo da zagrize crvljivu jabuku, svestan kako su prolazili bivši predsednici kluba sa Marakane. Ponuđeno mu je i mesto direktora reprezentacije, ali distancirao se od srpskog fudbala.

VLADIMIR JUGOVIĆ – u dva navrata bio potpredsednik Crvene zvezde. Bez konkretnog učinka. Proleća 2009. sukobio se sa direktorom Ivićem i povukao sa funkcije. Trenutno živi u Beču i iz senke bavi menadžerskim poslom. Imao je uticaj na karijere Darka Lazovića, Veljka Simića, Filipa Jankovića...

DEJAN SAVIĆEVIĆ – bio je toliko lojalan ubijenom generalnom sekretaru Saveza Branku Bulatoviću da nije mogao da odbije njegov predlog da postane selektor. Ta epizoda završila se tragično, porazom od Azerbejdžana. Međutim, Genije se rehabilitovao u Crnoj Gori gde je godinama predsednika Saveza. Taj posao odrađuje više nego uspešno.

PREDRAG MIJATOVIĆ – daleko od ovdašnjeg fudbala. Maštali su u Humskoj da mogu da ga angažuju na mestu sportskog direktora, ali bila je to nerealna želja. Nije se na toj funkciji proslavio u Real Madridu. Kao menadžer je uspešan, jer je u vrlo prisnim odnosima sa Vladom Lemićem. Posredovao u brojnim velikim transferima, poput onog kada je Samjuela Etoa odveo u Anži.

DRAGAN STOJKOVIĆ – vrlo, vrlo čudan put po okončanju karijere. Prvo je bio predsednik Saveza, zatim prvi čovek Crvene zvezde, ali je naprasno odlučio da se posveti trenerskoj karijeri. Gledajući kroz prizmu rezultata Piksi je najuspešniji funkcioner crveno–belih u novijoj istoriji. Međutim, mnogi njegov rad u Ljutice Bogdana opisuju kao kontroverzan i kao početak finansijske erozije Crvene zvezde. Delije su ga pre dve godine izbacile iz kafića na Marakani, a na njegovu kuću u Pasi Poljani bačena je bomba. Pričalo se čak da je zbog sumnjivih transfera na meti državnih organa.

SINIŠA MIHAJLOVIĆ – neuspešno završio selektorsku misiju. Teško da će se u skorije vreme vratiti u srpski fudbal, mada mu je san da predvodi Crvenu zvezdu.

DARKO KOVAČEVIĆ – bez dodirnih tačaka sa srpskim fudbalom. Živi u Atini, gde je dugo obavljao posao sportskog direktora Olimpijakosa.

SAVO MILOŠEVIĆ – večiti opozicionar i večiti kandidat za najvažnija mesta u Partizanu i Savezu postao je jedan od saboraca Tomislava Karadžića. Izgubio predsedničke izbore u Humskoj, kada je u dvoboju sa Draganom Đurićem na sednici Skupštine dobio JEDAN glas. Tokom brojnih televizijskih gostovanja pričao kako želi da promeni sistem, ali je onda načinio zaokret prihvativši poziv sa Terazija da postane direktor svih mlađih selekcija.

ALBERT NAĐ – trenutno na funkciji sportskog direktora u Humskoj. Odlično pliva u ovdašnjim uslovima, pošto je pre toga bio koordinator za sportska pitanja. Preživeo je odlaske Stanojevića, Krstajića, Granta...

LJUBINKO DRULOVIĆ – predvodio omladinsku selekciju ovog leta do titule šampiona Evrope. Pre toga radio kao trener u Angoli. Morao bi da dobije ozbiljnu šansu, figurira kao ozbiljan kandat da nasledi Mihajlovića.

BRANKO BRNOVIĆ – na solidan način predvodi reprezentaciju Crne Gore. Bio na korak od plasmana na Evropsko prvenstvo u Ukrajini i Poljskoj, ali su Sokolovi zaustavljeni u baražu protiv Češke. 

(FOTO: MN Press)