""
""

INTERVJU NEDELJOM - Boško Đurovski: Plašim se šta će na kraju biti sa Zvezdom

Vreme čitanja: 9min | ned. 25.01.15. | 10:17

Malo je fudbalera, u ovom modernom kapitalističkom vrtlogu, koji su celu karijeru proveli u jednom i dva kluba. Upravo zato su i posebni i cenjeni, a jedan od takvih je i legendarni libero crveno-belih i švajcarskog Serveta, trenutni selektor Makedonije. Stariji od braće Đurovski baš zato, ali i zbog majstorstva koje je prikazivao na „zelenom tepihu“, ima autoritet da glasno i jasno kaže – šta valja, a šta ne valja. Pa da ga pitamo...

Imao je čast da posrednik u njegovom transferu iz redova Teteksa, te 1978. godine, bude član Zvezdine uprave zvezde, niko drugi nego – Bata Živojinović. I sve posle toga u karijeri Boška Đurovskog bilo je dostojno filmske priče ili bar jakog „dokumentarca“ u kome bi ispričao kako je kao sin običnog makedonskog kraniste odoleo svetlima i iskušenjima koje mu je servirao veliki grad, da bi na kraju svoje ime zlatnim slovima upisao u almanah našeg najtrofejnijeg kluba.

Na Marakanu je stigao kad se put Amerike otisnuo Vladislav Bogićević Bleki i vrlo brzo se nametnuo kao njegov dostojni naslednik, a posebno u segmentu igre koji se zove iznošenje lopte iz sopstvenog šesnaesterca, zbog čega je publika često ostajala bez daha. Plenio je Boško „bekenbauerskom“ elegancijom i neverovatnim osećajem da se niotkuda stvori u petercu rivala i zakuca loptu pod prečku. Posle 11 fantastičnih sezona, napustio je klub svoje mladosti i  obukao dres švajcarskog Serveta u kome je ostao punih šest godina. Takav je stariji od braće Đurovski – kad negde baci sidro, nerado isplovljava! Verovali ili ne, za trenera se pripremao još od pionirskih dana i zato kačenje kopački o klin za njega nije predstavljalo frustrirajući čin. Zanat je krao od velikog Vujadina Boškova, sedeo je u klupi sa danas slavnim Joakimom Levom, ali mu kao stručnjaku nije išlo glatko kao nekad na terenu. Imao je čast da bude šef struke crveno-belih, međutim, bio je primoran da Marakanu napusti znatno pre nego što je planirao. Potom je proveo šest godina u Japanu kao asistent Dragan Stojkovića, da bi se vratio kući i postao selektor reprezentacije Makedonije. 

Izabrane vesti

Na početku razgovora koji smo vodili u beogradskom kafiću „Princip“, koji je odavno postao mesto na kome se okupljaju nekadašnji Zvezdini asovi, upitali smo Boška pod kakvim okolnostima su se on i Milko obreli u Ljutice Bogdana?
"Svake godine se na kraju prvenstva održavao veliki turnir na kome su učestvovali pioniri svih drugoligaških ekipa. Na našu sreću, tog maja se završni turnir igrao na terenu Galenike, današnjeg Zemuna. Naš stric Aco koji je živeo u Beogradu nazvao je nekoga iz Zvezde i zamolio ga da obrati pažnju na nas dvojicu. Pojavio se Bora Kostić, da bih na njegov predlog ja u julu 1976. godine došao na probu u Crvenu zvezdu. Milovan Đorić je bio zadovoljan onim što sam prikazao, da bi mi se godinu dana kasnije, čim je i on završio osmi razred, pridružio i Milko".

Je li tačno da je Bata Živojinović otišao u Tetovo, kako bi ubedio vašeg oca da vas pusti u Beograd?
"Ne, Bata Živojinović jeste bio član Zvezdine uprave i kako je njegov sin Miljko igrao s nama u pionirima, viđao se na treninzima s našim stricem i s njim je dogovorio sve u vezi s našim definitivnim prelaska u Beograd. Generalno, Bora Kostić, Bata Đora i Bata Živojinović bili su najzaslužniji za braću Đurovski".

Da li je vašem ocu bilo po volji što toliko volite fudbal?
"Apsolutno, i to iz prostog razloga što je u svoje vreme važio za jednog od boljih fudbalera iz tetovskog kraja. Sećam se da nas je odmalena navikavao da posle dolaska iz škole malo odspavamo i onda je s nama odrađivao trening u dvorištu. A od lopte je pošto-poto hteo da nas odvoji deda Nikola koji je, to moram da napomenem, živeo s porodicom kod Tašmajdana i među prvima je vozio motor po gradu".

Zbog čega nije voleo fudbal?
"Nerviralo ga je što mu gazimo po bašti i stalno nam je pričao kako treba da naučimo da sviramo harmoniku i na Kalemegdanu uzimamo pare od turista. Živa istina! E kasnije je voleo da nas gleda na televiziji, a kad sam sa Zvezdom bio u Australiji, kupio sam mu džepni sat. Zaplakao je od sreće kad sam mu ga uručio".

Može li se reći kako je i tebi i Milku, put u igračke visine prokrčila velika vera u sopstvene mogućnosti?
"Samopouzdanje je najbitnija stvar za svakog fudbalera. Za sebe ne mogu da kažem da sam bio veliki, nego samo dobar igrač i bilo je utakmica na kojima mi je publika zviždala. U tim trenucima nikad se nisam predavao, nego sam rizikovao još više i iznosio loptu tako što sam driblao od svog šesnaesterca. Nikad se nisam se obazirao na navijačko nezadovoljstvo, dok su brojni veliki igrača propali u Zvezdi upravo iz razloga što nisu umeli da se izbore sa zvižducima".

Možeš li da navedeš neko konkretno ime?
"Jedan od najboljih, tačnije, najkompletnijih igrača s kojim sam igrao bio je Ranko Đorđić! Šut levom, šut desnom nogom, dribling levom, dribling desnom, slobodni udarci, korneri, brzina, konkretnost... Sve je Ranko imao, ali nije imao moć da prevaziđe negodovanje publike posle grešaka koje je činio. Marakana je specifična i mnogo mi je žao što na njoj nije blistao, kao što je kasnije u inostranstvu i to mu uvek kažem".   

Kao libero i bek dao si mnogo golova. Kako ti je to polazilo za nogom?
"Još kao pionir, kod Bata Đore, završavao sam akcije kao libero. Valjda imam taj urođeni osećaj da se pravovremeno ubacim iz drugog plana. Ja sam, bogami, dao za Zvezdu 102 gola, od čega je 48 prvenstvenih, a 12 sam dao u evropskim mečevima".

Šta ti je, pored upornosti, još pomoglo u karijeri?
"Imao sam sreću da fudbal igram pred punim stadionima širom stare Jugoslavije i veća motivacija za dokazivanje zaista ne postoji! Publika je najmerodavnija da proceni ko koliko vredi i kad te ona proglasi dobrim – onda si dobar. A oduvek je bilo teško ubediti Zvezdinog navijača da vrediš i to je taj pritisak o kome sam malopre govorio i s kojim moraš da se nosiš. Nažalost, današnji igrači se dokazuju samo trenerima, rezervnim igračima i familiji"!

Postoji li upečatljiva slika koja te podseća na večite derbije?
"Postoji i to su prelepe scene koje sam dosta puta gledao dok smo s Avale ili iz hotela „Jugoslavija“ putovali na utakmicu. Kolone navijača Zvezde i Partizana, išle su na derbi iz pravca Slavije i železničke stanice, maltene ruku pod ruku. Danas je tako nešto potpuno nezamislivo! Drugi utisak je opet povezan s navijačima i vezan je za krcate tribine i karnevalsku atmosferu kojom je odisao svaki večiti derbi. Mislim da sam odigrao 17 mečeva protiv komšija i da imam pozitivan skor".

Možeš li da prokomentarišeš aktuelnu situaciju na Marakani?
"Evo, eksluzivno ću izjaviti sledeće: Žao mi je što Zvezda 2005. godine nije bila u plusu od 15.000.000 evra! Prema nekom mom razmišljanju, od Barija do 2005. godine toliko je trebalo da bude para u kasi, umesto minusa od 12.000.000 evra! I ništa drugo neću da kažem".

Koliko ti teško pada višegodišnja dominacija crno-belih?
"Svaka čast Partizanu, ali mi je krivo što je preuzeo dominaciju kad je trebalo da budemo najjači. Veoma mi teško pada što se Zvezda grči u dugovima, što više nije onaj isti klub i zaista se plašim šta će biti na kraju. Jedini spas je da klub uzme neki milioner i da mu ubrizga jaku finansijsku injekciju za ozdravljenje".

Navratiš li u klupske prostorije?
"Slabo i to me takođe boli, baš kao i činjenica da su pojedini čelnici Zvezde u jednom trenutku počeli da mere ko više voli klub! A ja sam Crvenoj zvezdi oprostio dug od 60.000 evra"!

Po čemu pamtiš gastarbajterske dane u Švajcarskoj?
"U Švajcarskoj sam proveo 12 prelepih godina i to šest kao igrač i isto toliko kao trener. U karijeri sam nosio samo dres Zvezde i Serveta, što znači da sam pažljivo birao sredinu za dokazivanje i trudio se da ostanem što duže. Isto tako je bilo i kada sam kao pomoćnik Piksija Stojkovića proveo u Japanu šest godina".

U kom delu karijere si kod sebe prepoznao trenerski nerv?
"Još kao Zvezdin pionir vodio sam dnevnik i sve do prelaska u prvi tim, pisao sam sastave timova, imena trenera i unosio neka zapažanja. Kasnije sam počeo da beležim i posebno interesantne treninge i na zalasku karijere za mene nije postojala dilema šta ću dalje raditi. U Švajcarskoj sam dobio sve licence do one A, i nju sam dobio zajedno s Joakimom Levom. Švajcarci tačno znaju šta i koliko ne znaju i ne libe se da angažuju i uče od Nemaca, Italijana, Austrijanaca, dok mi mislimo kako sve znamo".

Zar ne misliš da smo nekada stvarno bili majstori i to ne samo za fudbal?
"Moja teorija glasi da je kompletan jugoslovenski sport bio strašan, sve dok je moglo da se prosperira pomoću improvizacije. Čim je počelo da se radi na naučnoj bazi, kad su uvedeni organizacija i sistem, naš smisao za štos više nije bio dovoljan".

Kako bi ocenio vreme provedeno na klupi Crvene zvezde?
"Smatram da sam iskoristio priliku i dan-danas mi nije jasno zašto posle Levadije nisam ostao! Siguran sam da bismo prošli Rendžers, pošto sam dobro poznavao tu ekipu i ušli bismo u Ligu šampiona. Piksi se tada borio da ostanem trener Zvezde, međutim, tadašnja uprava nije bila za to, želeći iskusnog stručnjaka. Zaboravili su pritom da rezultat ne donosi autoritet, nego znanje".

Kako si doživeo ponudu čelnika FS Makedonije da preuzmeš reprezentaciju?
"Velika mi je čast što sam postao selektor zemlje u kojoj sam rođen. Od prvog okupljanja sam krenuo u građenje ofanzivnog sistema igre u kome nam je prevashodni cilj da postignemo, a ne da ne primimo gol. Izgubili smo od Španije, Slovačke i Ukrajine i pobedili Luksemburg. Uprkos takvom skoru, fudbalski narod je zadovoljan, jer su nas samo Španci nadigrali. Eh, da imamo novog Milka i Pančeva da daju gol, sve bi bilo drugačije. Realno, samo da imamo bod više, bili bismo prezadovoljni".

Viđaš li koga od nekadašnjih makedonskih asova?
"Često pijem kafu s Darkom Pančevom, Vasilom Ringovom, Kočom Dimitrovskim, viđam Kanatlarovskog, Babunskog, Mutibarića, Sašu Ćirića direktora mlađih kategorija, Stanojkovića koji je selektor reprezentacije U 16, onda Istatova, Mitka Stojkoskog koji se s Tonijem Micevskim bavi građevinom. I da ne zaboravim, pomoćnik mi je Žare Seramifovski, veliki igrač koji je dva puta odbijao Zvezdu, jer mu nisu ponudili dovoljno para, a-ha-ha. Takođe, Kirila Dojčinovskog koji je postao invalid zbog problema sa šećerom, pozvao sam da bude specijalni gost na meču protiv Slovačke".

Pratiš li dešavanja u srpskom nacionalnom timu?
"Svakako i pozdravljam odluku da se za selektora postavi Radovan Čurčić. Jednostavno, ne može nikako Dik Advokat ili bilo koji drugi stranac, više da voli srpski državni tim i bolje da oseti atmosferu u svlačionici i van nje, od naših stručnjaka. Klubovi su nešto drugo, ali reprezentaciju mora da vodi naš čovek. Verujem da će srpski tim profunkcionisati kako treba, jer u njemu ima mnogo igrača s jakim karakterom i visokim kvalitetom i na Ćurčiću je sad da ih ukomponuje. Poenta je da reprezentacija mora da se istrpi bar četiri godine i taj period za nacionalni tim nije ništa. Od velike pomoći biće mu Savo Milošević i Mitar Mrkela koje veoma cenim i koji su se razvili u dobre sportske radnike".

Viđaš li se s nekadašnjim saigračima iz Zvezde?
"Družim se s Neđom Milosavljevićem, Zoranom Jovičićem, Krmpotićem, vidim se i s Pižonom, Duletom Savićem, Šeletom, Jovinom. Čujem se povremeno i sa bata-Đorom".

ZVEZDA ME ŽRTVOVALA ZBOG ELZNERA!

Žališ li što nisi imao više nastupa za državni tim?
"Odigrao sam četiri utakmice i moram da istaknem da sam bio, ajde da se tako izrazim, Zvezdina žrtva. Naime, Elzner je kupljen od Olimpije kao vezni igrač i planiran je za naslednika Pižona. Ispostavilo se da nije imao „trkačke sposobnosti“ i da bi se taj transfer spasao, dodeljena mu je uloga libera, a mene su pomerili u vezni red. I tako se Elzner preporučio Osimu, kao zadnji igrač. E da nije bilo te rokade u Zvezdi, zasigurno bi Švaba meni ukazao poverenje, pošto sam kao vezni igrač bio dobar, a kao libero odličan".


tagovi

SuperligaSrbijaintervju nedeljomFK Crvena zvezdaBoško Đurovski

Izabrane vesti / Najveće kvote


Ostale vesti


Najviše komentara