INTERVJU NEDELJOM: Miroslav ilić - Hristu sam rekao da ne dolazi u Zvezdu, žalim zbog Radomira Antića

Iako ovenčan „svetostefanskom slavom“, pošto je glasom ukrasio svadbu prvog tenisera sveta Novaka Đokovića, Miroslav Ilić je ostao onaj isti, večito nasmejani, predusretljivi „sedokosi mladić“ koji pažljivo neguje božji dar koji je dobio, pritom ne menjajući prijatelje i navike. A jedna od davno usvojenih navika tiče se redovnih poseta rodnim Mrčajevcima i ocu Životi koji je napunio 90 leta.

Putovanje u rodni kraj podrazumeva i odlazak u prostorije FK Orlovac, čiji je ponosni predsednik godinama. Kao veliki zaljubljenik u fudbal Miroslav Ilić je i strastveni poklonik klađenja, zbog čega smo razgovor i započeli od tiket-tema...
“Jedno vreme sam baš često voleo da se poigram u kladionici, obično ganjajući tri prelaza iz iksa u iks, ali u poslednje vreme malo sam proredio. Glavni razlog je što sam se „povampirio“ u poslu. U stvari, kada vidim neke rezultate poput glatke pobede Islanda nad Holandijom, možda je i dobro što ne igram redovno... Više nema naivnih ekipa, tako da nema ni sigurica. Uprkos tome, ne odustajem lako od bilo čega što u sebi nosi dozu adrenalina, a pogotovo ne od kladionice koju ne smatram ni za kakav greh. Naravno, onda kada se čovek umereno kladi i uživa u praćenju rezultata”, kaže Miroslav Ilić.

Kažeš da si se „povampirio“ s poslom, je l’ to znači da si odneo pobedu nad promoterima muzičkih pravaca koje nikada nisi mirisao?
“Kao čoveku koji je tolike godine u ovom poslu, to mi godi. Meni da je neko rekao pre 30 godina kako ću i u 60 i nekoj da budem „igrač“ na sceni, ne bih mu baš prihvatio zdravo za gotovo. Ali vidiš, božja volja, božji dar i ja se tako i ponašam. Bez euforije, čvrsto sam na zemlji. Iskreno se radujem zbog druge stvari, ja sam klasika, folk klasika. „Moravsko predvečerje“, „Devojka iz grada“, „Tako mi nedostaješ“, „Polomiću čaše od kristala“, „Nije život jedna žena“, „Još te nešto čini izuzetnom“!”

Šta tačno želiš da kažeš?
“To da u toj mojoj klasici nema ovih turboegzibicija. Meni je drago što su mladi ljudi prepoznali i u tim pesmama emociju, što mi uliva nadu da nije sve otišlo dođavola, kad je ova vrsta muzike u pitanju. U jednom trenutku je, bogami, zapretilo opasno, međutim, vidim da se sve više vraćaju te fine pesmice. Naravno, ne samo moje, nego Tozovčeve, Šabanove, Marinkove, Tomine... E sad, bio bi pun pogodak kada bi se neko od mlađih tim stazama uputio, ali ne da preslika, nego da im te naše pesme budu temelj.”

Koliko te tokom karijere koštala ta istrajna borba za pravu narodnu pesmu?
“Uopšte nije bilo lako biti toliko tvrdoglav i principijelan.”

Da li je tačno da si u ime dobre pesme umeo i da se potučeš? O jednom takvom okršaju u noćnom klubu „Duga“, nedavno je u emisiji Milomira Marića pričao Bora Čorba?
“Ovako je to bilo... U to vreme je izašao album „Bijelog dugmeta“, gde je Bora gostovao u jednoj numeri o picajzlama. I zamerio sam mu to, ali ne zbog pesme, nego što je uopšte pristao da otpeva taj duet. Razlog je taj što sam Gorana Bregovića odavno identifikovao kao glavnog krivca za poremećaje u folku. Naime, oni su bili pravi rokeri na prva tri-četiri albuma, da ne ispadnem sada neki pametnjaković, posle čega je Bregović prvi počeo da koketira s narodnjacima. Od tada ga ne „ljubim“ posebno i zato sam zamerio Bori koji je to pogrešno shvatio.”

A je l’ tačno da biste se ti i Bora žestoko izboksovali da te Arkan u znak upozorenja nije udario u potkolenicu?
“Ne, to su bile potpuno dve odvojene situacije, Bora je sve pobrkao. Istina je da sam voleo da navratim u „Dugu“ koja mi je bila baš zgodno mesto da se opustim. Svi su tamo znali da sam ponezgodan kada popijem i to su mi tolerisali.”

Zašto je alkohol tako delovao na tebe?
“Prestao sam da pijem pre 25 godina, znači 1989. manuo sam se tog belaja. Sa ove vremenske distance bih rekao da je moj problem bio taj što u stvari nisam podnosio alkohol. Izgleda sam morao da platim onaj sindrom nemati, pa imati, pa u jednom trenutku imati zbunjujuće! U jednom momentu to mi nije bilo na prvom mestu i samo mi je bilo važno da u mom okruženju budu svi veseli i da ja to mogu da platim. E onda počnem da se takmičim sa sobom, tipa, mogu i ja kad može on. Na kraju sam shvatio da u stvari nisam podnosio alkohol.”

Šta si voleo da popiješ?
“Voleo sam kratka pića, a najviše konjak. „Henesi“ je bilo moje piće! Isto i „martel“, naravno, tamo gde možeš da biraš. Zamisli mene u Mrčajevcima u kafani da tražim „henesi“?! Voleo sam ja i dobru ljutu, domaću. I sad da se vratim na pitanje o Željku. Ja sam jedne doći došao zagrejan u „Dugu“ i tu još malo dodao. Ne znam šta se tačno dešavalo, ali se sećam da sam otišao u neki separe u ćošku, posle čega je neki momak neopisivo besnog izraza lica došao i seo preko puta mene i tako me zavalio u cevanicu, da sam video sve zvezde.”

Je l’ taj momak bio Arkan?
“Da, to sam saznao tek nekoliko meseci kasnije u Švedskoj. U Stokholmu me sačekao sada pokojni Joksa koji je takođe pripadao tom klanu žestokih momaka i koji me nenormalno voleo. Odmah me pitao kakav sam to skoro imao problem u Beogradu s Arkanom. Odgovorio sam mu da sam čuo za to ime, ali da tog čoveka ne znam. A on mi uzvrati: „Šta se praviš lud, a ʼDugaʼ, cevanica...?“. Ispostavilo se da mu je Arkan ispričao šta sam radio te noći i rekao mu da me savetuje da se manem alkohola, jer sam drugi čovek kada popijem. Eto, to je ta neka urbana legenda o mom nekadašnjem noćnom životu.”

Mnogo godina kasnije ponovo si ušao u legendu, ovoga puta kao čovek koji je pevao na svadbi Novaka Đokovića. Kakav je osećaj bio kada te Nole pozvao da mu zabavljaš goste?
“Za mene je taj poziv predstavljao veliku radost i veliki kompliment! Prvo, što sam ja verovatno jedan od njegovih najvećih fanova. Obožavam ga i kao sportistu i kao čoveka.”

Je l’ te lično Nole pozvao?
“Fala bogu, to je Jelenin i njegov dan i oni su odlučili ko će da im ga ulepša. Samo, slušaj, ako sad očekuješ da ti ja elaboriram o svadbi, nema potrebe za tim. Da si bio dole na Svetom Stefanu i na samoj svadbi, da ne znaš da se radi o jednoj tako velikoj i planetarnoj sportskoj zvezdi, ti ni po čemu ne bi zaključio da je to, kako su je nazvali, „svadba veka“! Jedino što je ukazivalo na to je mali milion paparaca koji su bili iza svakog žbuna i vrebali da nešto uslikaju. Što se same svadbe tiče, ona je bila toliko domaćinska i vesela, odmerena i porodična.”

Koliko puta si pevao „Božanstvenu ženu“?
“Mislim samo dva puta, na početku i na kraju. Imam potrebu da kažem kako sam se od početka trudio da u toj priči budem što diskretniji. Znam da bi neke moje kolege i koleginice u takvoj situaciji napravile predstavu za sebe. Stvarno ne bih mogao da se pogledam u ogledalo da sam rastrubio i napravio cirkus u smislu „ja sam ovo, ja sam ono“. Pljunuo bih tako samog sebe. Dovoljno je da se znalo kako sam ja Noletov izbor, zbog čega jesam zadovoljan i presrećan.”

Legendo, da pređemo na sportske teme. Pratiš li fudbalska dešavanja?
“Još nisam izgubio volju, mada je sve manje imam. Vrag je odneo šalu kada je reč o domaćem fudbalu i krajnje je vreme da neko lupi šakom o astal i preseče ovu agoniju i stvari postavi na zdrave osnove. Dogorelo je do nokata! Gledao sam meč protiv Jermenije i nešto mi nije bilo jasno! Čovek kad pogleda gde sve ta naša deca igraju i kako igraju, poveruje kako je došlo vreme da kidamo. Međutim, na kraju se uvek razočara. Ja ne znam o čemu se tu radi!? Žao mi je i dan-danas što su oterali Radomira Antića i smatram da je to bila velika greška. Danas bismo sigurno drugačije razgovarali da je Antić ostao selektor još tri-četiri godine.”

Pratiš li igre tvog Orlovca koji se ove sezone takmiči u Zoni?
“Hvala bogu, moram da ih pratim i po službenoj dužnosti, jer sam predsednik kluba. Istini za volju, tu funkciju obavljam na diskretan način, jer imam nekoliko ljudi u Mrčajevcima kojima maksimalno verujem. Pre svega, Bobanu Jelušiću, Milu Piperu i Milu Ćopu. Oni su životom vezani za Orlovac. Odluke donose uz moju suglasnost, dok sam ja sam tu da bih obezbedio uslove da klub preživi. Takmičenje u Zoni je skupo, ali smo stalno pri vrhu i tako opravdavamo laskavo zvanje najstarijeg seoskog kluba u istoriji. Za to postoje pisani podaci i nismo se sami promovisali.”

Koliko je Orlovac star?
“Evo, ovako... Sada davne 1984. Ivan Stambolić je došao u Mrčajevce i zvanično nam uručio orden povodom 50 godina kluba. E sad, to je bilo pre 30 godina, pa ti vidi koliko klub danas ima godina i bila bi prava šteta da ne postoji. To ne može da se plati nikakvim parama. Razumeš kada se moj otac Života koji ima 90 godina nedeljom „udidi“ i krene na utakmicu! Naprosto, ljudima ne smeš da otrgneš takva zadovoljstva.”

Ponese li, kao nekad, pumpu za bicikl u slučaju šorke?
“A-ha-ha... To je bilo nekad, kada je vladalo neviđeno rivalstvo između FK Orlovac i Rudara iz Bresnice. Bogami, sada nam se Rudar vratio u Zonu i ponovo će biti zanimljivo.”

Imaš li vremena za politiku ili si digao ruke od te problematike?
“Nikad ja nisam digao ruke od politike! Podrazumeva se da me interesuje i pratim krajičkom oka sve šta se dešava. Normalno, molim se bogu da bude sve bolje, iako bez ustezanja govorim kako sam i danas navijač žuto-plave kombinacije koja trenutno nije u „prvoj ligi“. Dakle, kada bi me sad iz ove garniture, čiji nisam glasač, pozvali i rekli: „Miroslave, možeš nešto da uradiš da bi nam svima bilo bolje“, prihvatio bih sa oduševljenjem. Za te političke utakmice ima vremena, ali nemamo mnogo vremena da se izborimo za lepše dane.“

Čuješ li se s kumom Hristom Stoičkovim?
“Poslednji put smo razgovarali za vreme SP u Brazilu. Hristo je tamo bio komentator neke poznate TV stanice i rekao mi je kako je dao intervju srpskim novinarima u kojem je pomenuo i mene.”

Da li je tačno da te konsultovao pre nekoliko godina kada je bio među kandidatima za trenera Crvene zvezde?
“Jeste, neću da pobegnem od toga uopšte. Rekao sam mu kako bih voleo da dođe u Beograd i da se družimo, ali da mu ne bih preporučio da sedne ne Zvezdinu klupu, pošto je klub tada bio u haotičnom stanju. Crvenu zvezdu volim do bola, međutim, smatrao sam da ne bi imao uslove za rad i jačanje trenerskog rejtinga.”

Zašto kažeš da neke stvari radiš u inat?
“Ja se inatim poslednjih 20 godina. Ruši te onaj, ruši te ovaj, a mene to samo pozitivno motiviše. A poznati čačanski pesnik Branko V. Radičević je lepo rekao kako smo mi Srbi ljudi od sevapa i inata! Sve zavisi šta će proraditi u meni. U svakom zanatu postoje takve stvari. Doduše, kod nas pevača to jeste malo izraženije. Niko mene ne može da ruši i da mi određuje, zna se ko je tu glavni sudija, a to je publika. A meni svaka čast na strpljenju, pošto nije bilo jednostavno pre 20 godina podvući crtu i reći: „Ja sa ovima i ovako neću“. I, posrećilo mi se, božja volja!”, zaključio je u intervjuu za MOZZART Sport, Miroslav Ilić.