Kraljica je mrtva, živeo Kralj!

Veliki mađarski trener Bela Gutman imao je izreku da je četvrta godina fatalna po jedan tim. Tri godine može da traje medeni mesec, toliko dugo može neki sistem da bude nepogrešiv, toliko dugo ostali treneri traže penicilin za nepobedivost. Jedini način da vas ne pročitaju, govorio je Gutman – čovek je izmislio formaciju 4-2-4, zahvaljujući kojoj je mađarska Laka konjica postala „najbolji tim svih vremena“ – jeste da stalno evoluirate, da menjate način igre, da smišljate nešto novo...

To Barselona nije uradila. Kraljica evropskog i svetskog fudbala nije shvatila jednu staru političku zakonitost, tako primenjivu na sport: vlast je kao gaće, ako ih povremeno ne menjate, počinju da smrde...

Katalonci su postali takva mašinerija da više nije bilo važno ni kako se koji igrač zove: ubacivani su neki novi klinci, a da ni najokoreliji navijač ne bi primetio promenu. Svi su, ionako, stizali iz La Masije, naučeni da igraju „tika-taku“. Oni koji su dolazili sa strane nisu uspevali da se prilagode, izgledali su kao tip koji uđe na zabavu u smokingu, da bi tek tamo shvatio da se zaputio na maskenbal...

Opomene su bile tu: čak i u Primeri, u kojoj kvalitet timova jednostavno nije dovoljan za bilo šta osim časnog poraza od ponosa Katalonije, videlo se da je Barselonina mašina počela da pušta vodu, a porazi od Seltika i, posebno, Milana nagovestili su da im je igra pročitana.

Iz tih poraza su se nekako dizali, a onda se dogodila abdikacija na Alijanc Areni, šamar od kojeg bride uši na Iberijskom poluostrvu, fudbalska bomba koja je potvrdila ono što Evropa odavno zna – kontinentom vladaju Nemci. U politici, u privredi, ubuduće i u fudbalu...

Bajern u Minhenu i Borusija u Dortmundu presekli su vrpcu jedne nove epohe, vrlog novog sveta fudbala koji je uhvatio sve na spavanju. Uljuljkani u stare dileme, pitali smo se godinama da li je najbolja liga Premijer ili Primera, a nismo obratili pažnju da je jedini tačan odgovor na tu zagonetku – Bundesliga. (Neki bi istoričar sigurno primetio da je onaj propali slikar sa smešnim brčićima pre osamdesetak godina jednako „došao niotkuda“ i o jadu zabavio čitav svet, ali to je druga priča...)

Pre samo četiri proleća, Barselona je istovetnim rezultatom – 4:0 - savladala Bajern u četvrtfinalu Lige šampiona. Nemački fudbal bio je u potpunom „šlusu“, samo Bavarci su te godine i uspeli da uđu u najboljih 16, a onda ih je Kamp Nou zgromio. U polufinalu iste sezone Barselona je samo zahvaljujući čudnom (kakav eufemizam!) suđenju gospodina Evrebea prošla Čelsi, pa ima i neke kosmičke pravde što im se preko arbitraže vratilo u Minhenu...

A Nemci su stisli zube i počeli, germanski strpljivo, da planiraju svoj blickrig. Ta utakmica, naravno, neće značiti kraj „tika-take“, pogotovo jer i Bajern svoje protivnike melje sličnim, i jednako efikasnim pristupom. Zato su, uostalom, doveli i Pepea Gvardiolu, da usavrši ono što već klizi kao podmazano, da udari glanc na nemačku varijantu totalnog fudbala.

Ne treba, bože sakloni, upasti u zamku i proglasiti Barselonu zauvek mrtvom, udarenu u srce glogovim kolcem proizvedenim u Dojčlandu. To je i dalje tim koji ume da izmami osmehe svakom fudbalskom znalcu. To je i dalje tim čiju okosnicu čine igrači mlađi od 30 godina. To je i dalje tim koji se igra kada igra. To je i dalje tim koji ima Lea Mesija, najneverovatnijeg fudbalera kojeg je ovaj sport ikada video. To je i dalje tim koji će sledeće godine biti makar u polufinalu Lige šampiona.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta