Moja priča – Veljko Paunović: U životu je kao u klađenju; Izabereš, pa čekaš rezultat (VIDEO)

Postao sam igrač kada...
"To nije bio jedan momenat već čitav proces, ali ako moram da akcentujem jedan trenutak, onda bi to bio odlazak na prve pripreme s prvim timom Partizana. Bilo mi je tek nešto više od 16 godina kada me je trener Ljubiša Tumbaković priključio ekipi sa Savom Miloševićem, Albertom Nađom i drugim naslednicima generacije Predraga Mijatovića. Pre toga sam veći deo, uslovno rečeno karijere, više trenirao nego igrao mečeve. U to vreme nije bilo takmičenja u svim uzrasnim kategorijama, pa sam čak četiri pune godine samo vežbao za ono što me je kasnije čekalo. I posle se tako spreman uhvatio u koštac sa izazovima u seniorskoj konkurenciji".

Najponosniji u karijeri sam bio...
"Srećom, mnogo je više takvih momenata, nego ružnih i tužnih. Prvo mi pada na pamet gol koji sam dao Barseloni, na krcatom Nou Kampu. Tadašnji golman argentinske reprezentacije Pato Abondansjeri ispucao je jednu tešku loptu koja je išla pravo u aut, ali sam se zaleteo da je stignem, u trku perfektno primio, tako da je izgledalo kao da sam je magnetom privukao i zalepio za nogu, a onda poslao neodbranjiv šut. Još pamtim muk devedeset i nešto hiljada ljudi, posle čega se prolomio gromoglasan aplauz iskrenih poštovalaca fudbala. Dok sam uživao u tih minut-dva, setio sam se nekada suvoparnih, ponekad i dosadnih treninga kod čika Miloša Radakovića i pokojnog čika Conje Matekala koji su nas besomučno učili šutu spoljnim, unutrašnjim delom stopala, fintama, driblingu i svim slovima tehničke azbuke. Te magične noći u Barseloni bio sam im beskrajno zahvalan na svakoj sekundi našeg rada i njihovoj posvećenosti u radu s dečacima u Partizanovoj školi fudbala. Drugi, meni naročito važan i drag događaj je pogodak za Partizan protiv Fenerbahčea. Vrlo mlad sam otišao iz Humske, a da pre toga nisam ostavio većeg traga. U suzama sam odigrao taj susret, presrećan što sam doneo radost našim navijačima".

Hteo sam da ostavim fudbal kada...
"Ovo što ću vam reći stalno pričam momcima s kojima radim u reprezentaciji Srbije. Kao mali, a fudbalom sam počeo da se bavim već s šest godina, nisam mogao da dočekam jutro da bih ustao, otišao na trening ili utakmicu. Kao stariji sam obećao sebi da se neću povući sve dok me bude držao taj osećaj ushićenja i ljubavi prema fudbalu, na kakve god prepreke nailazio, jer mi je on više od posla. On je moj stil života. Nije me nikada prošao, ali su majka priroda i određene okolnosti učinili da jednog dana stavim tačku na igranje".

Ovo nikome još nisam rekao, ali...
"Većinu stvari koje sam izgovorio u ovom intervjuu nisam pre delio s medijima, jer prvi put odgovaram na ovako specifična i krajnje interesantna pitanja".

Jedino žalim što...
"Mogao bih kao većina, u gladijatorskom duhu, reći da ni za čim ne žalim i da mi je sve bilo baš potaman u karijeri. Ali nije. Žalim što nisam imao mentora, to jest nekoga ko bi mi, svojim iskustvom i znanjem, pomogao da još bolje ‘dizajniram’ svoju, i bez toga, dugu i bogatu karijeru. Treneri su me učili tehnici i taktici, sâm sam radio na fizičkoj i mentalnoj pripremi, ali mi je nedostajala osoba koja bi me vodila kroz profesionalni život koji se ne odvija samo na terenim i u svlačionici, i uticala na druge dimenzije moje ličnosti. Tatini saveti su nešto sasvim drugo, a sazreo sam u Španiji, daleko od mog Blagoja".

Da sam mogao da promenim nešto u igri, promenio bih...
"Ne znam šta bih konkretno naveo. Pre bih rekao da je mnogo toga moglo biti još bolje. Makar za nijansu. Prvenstveno mislim na balans između fudbala i vremena provedenog s porodicom, pa i nekih hobija van sporta".

Da mogu da vratim vreme...
"Sigurno bih dosta toga uradio drugačije, ali život, a fudbal pogotovo, pun je situacija u kojima moraš brzo da razmišljaš i odlučuješ. Kao u klađenju, izabereš nešto pa čekaš rezultat. Mudri ljudi kažu da je iskustvo proporcionalno greškama koje si napravio".

Četiri reči koje govore sve o meni...
"Ja sam entuzijasta koji ima poštovanje prema drugima i sebi, isto tako i odgovornost. Neko na koga ljudi mogu da se oslone i čovek od poverenja".