Najpoznatiji sportski događaji s političkom pozadinom (II deo)

 

SRAMNI SILAZAK

Da se nije radilo o običnom Evropskom prvenstvu u košarci te 1995. godine u Atini, možda najbolje svedoči izjava Vlada Divca negde na polovini turnira: „Sport i politika jednostavno ne idu zajedno“. Ispostaviće se da u ovoj priči mnogi neće biti zadovoljni krajnjim ishodom turnira. Osim našeg nacionalnog tima. Bila je to šesta evropska titula Jugoslavije, a pehar je utoliko bio slađi jer je došao posle trogodišnjeg izopštenja iz svih takmičenja usled međunarodnih sankcija.

U nekim drugim okolnostima kvalitet finalne utakmice između Litvanije i Jugoslavije mogao bi da se elaborira naširoko, ali je ovaj sjajan meč ipak pao u drugi plan. Oba tima imala su procenat šuta za dva poena preko 60 posto, a nezaboravne partije pružili su Aleksandar Đorđević i Šarunas Marčuljonis. Prvi je postigao 41 poen i imao šut za tri poena 9 od 12, a drugi 32 poena i postignutih 11 od 14 šutnutih trojki. Predrag Danilović postigao je 23 poena, a Arvidas Sabonis 20. I pored sjajnog meča, nevolje su počele pet minuta pred sam kraj utakmice. Litvanci su tokom celog meča bili nezadovoljni suđenjem, posebno američkog arbitra Džordža Tolivera. „Kap koja je prelila čašu“ bio je faul u napadu koji je Amerikanac svirao Stombergasu pri vođstvu Jugoslavije 87:83 dva minuta pred kraj utakmice. Sabonisov nepristojan gest upućen Toliveru i druga po redu tehnička greška za Litvaniju, toliko ih je razbesnela da su iz protesta napustili teren i seli na klupu. Prvobitno, hteli su da napuste utakmicu kao i samu arenu, a Sabonis je čak ponudio da eventualnu kaznu za to plati iz svog džepa. Posle manje-više kraćeg premišljanja i ubeđivanja naših košarkaša, vratili su se na teren. Bolje bi im bilo da nisu...

Zahvaljujući slobodnim bacanjima naš tim je došao u prednost od sedam poena, a na kraju i do pobede 96:90. Trener Litvanaca Vladas Garastas kasnije je izjavio da „nisu ni trebali da se vraćaju na teren“. Na konferenciji za medije posle utakmice Garastas i Marčuljonis otišli su korak dalje tvrdnjom da je Bora Stanković, tada generalni sekretar FIBA-e umnogome uticao na to da se njegovi sunarodnici nađu na pobedničkom tronu. „Evropska košarka večeras je dotakla dno“ izjavio je Marčuljonis.  Statistika je govorila da su sudije dosudile 31 faul našima i 27 Litvancima, a Dušan Ivković je izjavio da je i njegov tim takođe „igrao protiv sudija“. I najzad, tu su i nezadovoljni domaćini Grci. koji su bili kivni na Plave koji su izbacili njihovu reprezentaciju u polufinalu, tako da su tokom celog finala, a posebno tokom drugog poluvremena pljuštale uvrede sa tribina na račun FIBA-e i naše reprezentacije. Na kraju meča Grci su uzvikivali „Litvanija je šampion“.Vlade Divac, Žarko Paspalj, Zoran Savić, Predrag Danilović, Aleksandar Đorđević, Dejan Bodiroga, Željko Rebrača, Saša Obradović, Dejan Tomašević, Zoran Sretenović, Miroslav Berić i Dejan Koturović proslavljali su pobedu u potpuno neprijateljskom okruženju. Toliko neprijateljskom da je iziritiran lavinom uvreda Predrag Danilović u jednom trenutku uputio nepristojan gest ka jednom delu publike (uhvatio se za međunožje).

Odmah zatim usledio je novi šok. Tokom intoniranja himne „Hej, Sloveni“ (koju su domaćini svesrdno izviždali), u momentu kada su naši reprezentativci trebali da prime zlatno odličje, košarkaši Hrvatske sa bronzom oko vrata sišli su sa podijuma i napustili arenu. Gest Kukoča, Rađe, Vrankovića, Komazeca, Perasovića, Alanovića, Mršića, Žurića, Gregova, Pejčinovića, Josipa Vrankovića, Marića i trenera Aleksandra Petrovića, šokirao je sve, posebno imajući u vidu da je ovaj njihov čisto politički stav bio u potpunoj suprotnosti sa apolitičnim izjavama koje su davali tokom turnira. Izjavu za medije Hrvati nisu dali jedino povodom ovog događaja. Njihov silazak sa podijuma imao je i simboliku, ili „drugu stranu medalje“. Posle ovoga, Hrvati se nikada više nisu ponovo popeli na pobedničko postolje . Danas je poznato da je košarkašima Hrvatske bilo naređeno od strane državnog vrha da namerno bojkotuju uručivanje medalja Jugoslaviji. Jedna od retko pozitivnih strana na čitavom turniru je njihov gest čestitanja našim reprezentativcima daleko od očiju javnosti i kamera.

La guerra del futbol

Iako naslov „fudbalski rat“ implicira da je do konflikta došlo zbog fudbalskog  meča, uzroci sukoba su zapravo mnogo dublji i leže u poljoprivrednoj reformi u Hondurasu i pitanjima vezanim za imigrante, kao i zbog demografskog problem koji je imao susedni  El Salvador.

Honduras je zemlja Centralne Amerike koja je pet puta veća od susednog El Salvadora , ali je El Salvador imao duplo više stanovnika od Hondurasa. Bila je to direktna posledica višedecenijske migracije stanovnika El Salvadora u Honduras, te su čak 20 posto seoske populacije Hondurasa činili Salvadoranci. U Hondurasu, uostalom kao i u većini zemalja Centralne Amerike, najveći deo obradive zemlje bio je u vlasništvu krupnih zemljoposednika ili velikih korporacija, uglavnom baziranih u SAD. Kako bi u potpunosti ostvarile monopol i izbacile iz „igre“obične zemljoradnike brojne kompanije i veleposednici udružili su su se i osnovali „Nacionalnu federaciju farmera Hondurasa“ koja je između ostalog bila veoma neprijateljski nastrojena prema imigrantima iz El Salvadora.. Grupa je vršila veliki pritisak na predsednika Hondurasa, generala Osvalda Lopeza Areljana zahtevajući da zaštiti njihova prava. Veliki deo zemljišta bio je ilegalno okupiran od strane imigranata iz El Salvadora, kao i skvotera, ali zahvaljujući Areljanovom iznuđenom „Zakonu o reformi zemlje“ ona je vraćena prvobitnim vlasnicima, odnosno stanovnicima rođenim u Hondurasu. Naravno, to je sve urađeno veoma traljavo, prljavo, da ne kažemo nezakonito i necivilizovano. A, sve zarad uvećenja ionako enormnog bogatstva raznih kompanija i veleposednika. Situacija je dodatno zakomplikovana činjenicom da su mnogi pripadnici obe zemlje bili međusobno u bračnim odnosima. Hiljade radnika iz El Salvador,a kako onih trajno naseljenih, tako i sezonskih, proterano je iz Hondurasa i sve je vodilo ka konfliktu koji je neizbežno prerastao u rat.

Inicijalna kapisla za početak krvoprolića ispostavilo se, bile su tri utakmice između Hondurasa i El Salvadora tokom kvalifikacionog turnira zemalja Severne Amerike za učešće na Svetskom fudbalskom prvenstvu u Meksiku 1970. godine. Na prvoj, odigranoj u Hondurasu 8. juna 1969. izbila je tuča između navijača dve zemlje a Honduras je na terenu bio bolji pobedivši sa 1:0. Druga utakmica odigrana je sedam dana kasnije u San Salvadoru, glavnom gradu El Salvadora. Domaćini su slavili sa 3:0, a usledilo je još veće nasilje na tribinama i van njih. Majstorica je odigrana u Meksiko Sitiju 26. juna i nakon produžetaka El Salvador je pobedio rezultatom 3:2. Istog dana El Salvador je izdao zvaničan državni stav u kojem ističe „da prekida sve odnose sa Hondurasom koji je prema narodu El Salvadora sproveo genocidni čin i nije preuzeo nikakve mere kako bi nadoknadio štetu prouzrokovanu progonom njihovih građana“.

Ubrzo su otpočeli i prvi sukobi na granici dve zemlje, a vojna akcija San Salvadora započela je 14. jula 1969, vazdušnim napadom. I pored skromnih vojnih potencijala i uz pomoć improvizacije (koristili su civilne avione kao bombardere), napad je uspešno izveden zahvaljujući pre svega faktoru iznenađenja i činjenici da su dejstva vazdušnih snaga Hondurasa stacionirana na aerodromu Tonkontinu onemogućene vazdušnim akcijama El Salvadorske avijacije.

U isto vreme, kopnenim napadima Salvadoraca veći deo odbrambene linije Hondurasa bio je odsečen, kao i osam većih gradova. I ubrzo je vojska El Salvadora došla na nekoliko kilometara od Tegusigalpe, prestonice Hondurasa. Ali, njihova prednost stečena iznenadnim napadom nije potrajala. Vazdušne snage Hondurasa bombardovale su vojni aerodrom u El Salvadoru i umnogome onesposobile logističku podršku njihovoj vojsci na terenu. Takođe, uspeli su da se oporave od napada i ubrzo preuzeli kontrolu nad sopstvenim nebom. Dan posle početka ratnih sukoba posebno telo tzv. „Organizacija američkih država“ napravila je hitan sastanak zahtevajući od El Salvadora da povuče trupe. Međutim, vlada u San Salvadoru objavila je da će se povući jedino ukoliko se nadoknadi gubitak njihovim prognanim stanovnicima, kao i da se omogući bezbednost njihovim građanima koji su ostali u Hondurasu. Konačan dogovor o prekidu vatre uspostavljen je 18. jula, a El Salvador je odbijao da se povuče još devet dana nakon toga. Posle serije pritisaka OAD-a, poput pretnji ekonomskim sankcijama, El Salvador se u potpunosti  povukao sa teritorije Hondurasa 2. avgusta. Faktički, iako je rat trajao samo četiri dana, decenije su bile potrebne da se postigne konačni mirovni sporazum. Vlada Hondurasa je garantovala da će ispuniti sve zahteve El Salvadora, odnosno sigurnost njihovih građana i naknadu dugova, ali se javnost nikada nijeu složili s tim. Rat iznad neba San Salvadora i Hondurasa poslednji je u kojem su se koristili avioni iz Drugog svetskog rata.

Konačan ishod „Fudbalskog rata“ je veliki broj žrtava sa obe zaraćene strane. Procena je da je El Salvador izgubio oko 900 vojnika i civila, a Honduras stotinak vojnika i čak 2.000 civila. Čak 300.000 Salvadoraca moralo je da se iseli iz Hondurasa tokom ratnih dejstava, a mnogi od njih nisu dočekani sa dobrodošlicom u svojoj domovini. Granice između ove dve zemlje godinama su bile zvanično zatvorene, kao i bilo kakva ekonomska saradnja, što je ostavilo trajne posledice na tržištu zemalja Centralne Amerike.

Teška ekonomska situacija u El Salvadoru posle rata uzrokovana prenaseljenošću, korupcijom i vojnom diktaturom, 10 godina kasnije dovela je do građanskog sukoba.

TRI PONOSNA ČOVEKA

Tomi Smit, pobednik u trci na 200 metara na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju 1968, i Džon Karlos, osvajač bronze u istoj disciplini, bili su kolege sa Univerziteta San Hoze. Atletičari su bili zaintrigirani predlogom njihovog prijatelja, studenta sociologije Harija Edvardsa koji je njima, ali i ostalim tamnoputim učesnicima OI predložio da bojkotuju Igre. Edvards se nadao da će ovaj protest skrenuti pažnju svetske javnosti na činjenicu da američka udruženja za prava građana, pre svega Afroamerikanaca, nisu daleko odmakla u razbijanju predrasuda i nepravdi.

Njegova organizacija „Olimpijski projekat za ljudska prava“ imala je podršku nekoliko svetski priznatih tamnoputih sportista, kao i pojedinih lidera organizacija koje su se borile za zaštitu ljudskih prava, ali sveopšti bojkot ipak nije sproveden u delo. Utisak koji je Edvards ostavio na Smita i Karlosa podstakao ih je da u tajnosti isplaniraju nenasilni protest Idealna prilika ukazala se na ceremoniji dodele medalja. Tokom intoniranja američke himne, dvojica sportista zatvorila su oči, spustila glave ka zemlji i otpočela sa sprovođenjem svog plana. Smit je kasnije rekao medijima da je podigao desnu ruku na kojoj je imao crnu rukavicu stegnutu u pesnicu, kako bi predstavio simbol borbe njihovih tamnoputih sunarodnika u Sjedinjenim Državama, dok je Karlos učinio isto podižući levu ruku uvis. Zajedno, njihov gest predstavljao je poruku jedinstva i moći koji je bio simbol pozdrava tzv. „Crne brace“. Takođe, crni šal koji je Smit nosio oko vrata i njihove crne čarape koje su nosili bez obuće, predstavljali su simbol otpora rasistički nastrojenoj Americi. Smit, Karlos, ali i osvajač srebrne medalje Australijanac Piter Norman (inače belac) nosili su na svojim trenerkama bedževe Olimpijskog projekta za ljudska prava. Norman je na ovaj način kritikovao rasnu segregaciju u svojoj zemlji, Kada su napuštali podijum, sportisti su ispraćeni zvižducima publike, a fotografija sa dodele osvanula je sutradan na svim naslovnicama u svetu. „Ako pobedim, onda sam Amerikanac koji je pobedio, ne crni Amerikanac, ali ako bih podbacio onda bi me nazvali nekim pogrdnim imenom za tamnopute ljude. Mi smo crni i ponosni smo zbog toga, a crna Amerika razumeće šta smo uradili večeras“ izjavio je Smit kasnije.

Usledile su žestoke reakcije javnosti i dvojica sportista automatski su izbačena iz nacionalnog tima i proterani iz Olimpijskog sela. Stav većine bio je da političkim izjavama nije mesto na Igrama koje su pre svega apolitičnog karaktera. Predsednik Olimpijskog Komiteta Ejveri Brendidž izjavio je da je taj potez predstavljao namerno kršenje fundamentalnih principa na kojima su zasnovane Olimpijske Igre. Brendidž ,koji je za vreme OI u Berlinu 1936 vršio funkciju Predsednika Olimpijskog Komiteta SAD-a, nije tada imao primedbe povodom nacističkih pozdrava tokom tih Igara, i tvrdio je da je on bio „nacionalan pozdrav“ u to vreme. Ali da je pozdrav dvojice atletičara bio nacionalne prirode, i kao takav smatrao ga je neprihvatljivim. Brandidž je bio neskrivena pristalica nacističkog pokreta, čak i posle završetka Drugog Svetskog rata, a njegova ostavka na mestu vodećeg čoveka Olimpijskog komiteta bila je jedna od tačaka za koje se zalagao Olimpijski projekat za ljudska prava. Bilo je i onih koji su njihovu poruku protumačili kao militantnu i sramotnu za sve Amerikance. Dvojica atletičara i njihove porodice dobijali su čak i pretnje smrću. S druge strane, njihove pristalice bile su duboko dirnute performansom i hrabrim gestom.

Tomi Smit i Džon Karlos posle ovih Igara posvetili su se profesionalno američkom fudbalu, a zatim i kao treneri mlađih kategorija atletičara. Piter Norman prošao je sa ukorom Olimpijskog komiteta Australije i ignorisanjem od strane njihovih medija, međutim, i pored dobrih rezultata koje je imao nije bio uvršten u tim za Letnje olimpijske igre 1972.  Hrabri Australijanac, koji je do kraja života ostao na strain svojih crnih kolega, preminuo je 2006, a Smit i Karlos bili su među nosiocima kovčega na sahrani. Na jednoj stanici metroa u Njutaunu, predgrađu Sidneja, 2010. godine na velikom zidu oslikan je mural čuvene fotografije uz natpis „Tri ponosna čoveka“.

 (KRAJ)

Oni koji nisu pročitali prvi deo ove priče pre nekoliko dana mogu je pronaći OVDE.