ODBROJAVANJE: Mundijalske suze

Dva najveća igrača u istoriji fudbala su najsvetlije momente u karijerama doživeli na svetskim prvenstvima. Mundijal u Švedskoj 1958. će ostati upamćen i kao mesto na kojem je rođen fudbalski kralj - Pele. Ko god pomisli na SP u Meksiku 1986, samo jedno će mu ime pasti napamet - Dijego Armando Maradona. I tako su svoje epohe na svetskim prvenstvima obeležili i Đuzepe Meaca (1934. i 1938), Garinča (1962), Euzebio (1966), večiti rivalitet Franca Bekenbauera i Johana Krojfa (1974), Mario Kempes (1978), grešnik Paolo Rosi (1982), Mateus (1990), Romario (1994), Zidan (1998), Ronaldo (2002)...

Oni su pisali istoriju i oni su razlog zašto ćemo i predstojećeg leta s nestrpljenjem čekati koji as će da obeleži fudbalsku feštu u Brazilu. Da li će to biti Mesi, Ronaldo, neki Nemac ili Španac? Možda Italijan?

Ali i svaki Mundijal je imao svoju tužnu priču o onima koji su nedostajali. O igračima koji su bili veliki, ali baš kada su bili u naponu snage sreća im je okrenula leđa i zbog kojekakvih povreda ostali su uskraćeni da i u najekskluzivnijem fudbalskom izlogu pokažu šta znaju i odmere snagu sa najboljima... Mnogi mundijali su ostali siromašniji za asove koji su na štakama ili iz bolničkih postelja bespomoćno gledali kako se fudbalska elita nadmeće za svetsku krunu.

Krajem januara je kao bomba odjeknula vest da je jedan od najomiljenijih svetskih fudbalera Radamel Falkao pokidao ligamente kolena. Mnogi ljubitelji fudbala su koliko zbog njega, toliko i zbog Mundijala, osetili gorčinu. Na svu sreću, poslednje informacije govore da bi El Tigre ipak mogao da zaigra u Brazilu i milioni Kolumbijaca s nestrpljenjem očekuju nove lekarske analize i „zeleno svetlo“ za svog junaka.

Za razliku od Falkaa, takvu sreću nisu imali neki mnogo veliki fudbaleri.

MALEROZNA BELA STRELA
Možda i najveći klupski fudbaler u istoriji je Alfredo di Stefano. Argentinac italijanskog porekla je ispisao istoriju Real Madrida i bio najzaslužniji za pet titula prvaka Evrope. Sve što je uspeo na klupskom planu, propustio je na reprezentativnom. A igrao je čak za tri reprezentacije: Argentinu, Kolumbiju i Španiju! Sa Argentinom je osvojio Kopa Amerika, ali nije igrao na SP. Prvo su Argentinci odbili da učestvuju na Mundijalima 1950. i 1954, pa je 1949. odabrao da igra za Kolumbiju, ali Kafeterosi nisu stigli ni blizu velike reprezentativne scene. Potom je postao reprezentativac Španije, ali se Furija nije kvalifikovala za prvenstvo u Švedskoj 1958. godine. Imao je i četvrtu šansu!

Sa 36 godina je sanjao san da će sa Špancima zaigrati na Mundijalu u Čileu. Furija je tada uspela da se kvalifikuje, ali je Di Stefano, poznat kroz karijeru kao Bela Strela, u pripremnom periodu pokidao butni mišić i u suzama okončao san da će jednog dana zaigrati na najvećoj smotri svetskog fudbala. Putovao je u Čile, ali nije odigrao ni minut. Šteta... Verovatno najveći igrač u istoriji koji nije igrao na mundijalima.

Svetski kup u Švedskoj 1958. godine, pored Pelea, ostaće upaćen i po Žistu Fontenu, francuskom napadaču koji je na tom turniru bio najbolji strelac sa čak 13 golova, što je rekord koji do danas nije oboren. Ali Fonten za taj rekord mnogo duguje i povredi Renea Blijara. Zajedno su u Stad Remsu činili ubitačan napadački tandem, ali je Blijar za nijansu bio bolji igrač. Uoči Mundijala je polomio skočni zglob, klupski kolega je iskoristio šansu i ispisao istoriju. Svi napadi koje je osmišljavao nezaboravni Rajmond Kopa išli su na njega, kažu da bi drugačije bilo da je na terenu bio Blijar.
-----------------------------------------
METAK U GLAVU

Paragvajci su sa velikim nadama očekivali prethodni Mundijal u Južnoj Africi. Suvereno su prošli kroz kvalfikacije, sa samo bodom manje od prvoplasiranog Brazila, a pet više od Argentine. Najbolji strelac ekipe je bio Salvador Kabanjas i očekivalo se da napadač meksičke Amerike eksplodira na Mundijalu.

Ali 25. januara 2010, ispred jednog bara, bio je žrtva stravičnog napada. Ispaljen mu je metak u glavu i lekari su se svim silama borili za njegov život. Neki kažu da se branio od pljačakaša, neki da su to bili neraščišćeni računi iz kafane. Lekari su uspeli da ga spasu, ali je rizik bio toliko veliki da nisu smeli da mu izvade metak iz glave. Nikada više nije zaigrao za reprezentaciju...
-----------------------------------------
U finalu Mundijala 1982. Italijani su pobedili Nemce, ali je meču nedostajao poseban „začin“. Tačnije, Azurima je falio sjajni vezista Roberto Betega koji je igrao u životnoj formi u Juventusu. Italijani su se kroz iglene uši provukli na Mundijal, golom Betege na beogradskoj Marakani 1981. Godine, izborivši remi (1:1) protiv Jugoslavije, za drugo mesto u kvalifikacionoj grupi. Betega je uoči Mundijala u Španiji doživeo tešku povredu i umesto njega na spisak je upao Paolo Rosi koji je bio suspendovan u kvalifikacijama, jer je učestvovao u skandalu oko nameštanja utakmica u Seriji A.

Ostalo je istorija... Azuri su osvojili Mundijal u Španiji, Rosi je bio junak, a Betega nikada nije uspeo da se okiti svetskom krunom.

Možda bi to takmičenje osvojili i Nemci da su imali svog najboljeg napadača Bernda Šustera. U to vreme Šuster je bio monstrum od napadača i rešetao je mreže rivala kao od šale. Ali baskijski kasapin Andoni Goikoičea (koji će par godina kasnije polomiti nogu Šusterovom najboljem prijatelju Maradoni), u duelu Bilbaa i Barselone, tako divljački je startovao na Nemca da mu je smrskao koleno, zbog čega je Šuster propustio Mundijal u Španiji. Zanimljivo je da je Šuster sledeće godine ušao u sukob sa savezom i selektorom i doneo odluku da se u 24-oj godini oprosti od nacionalnog tima. Tako mu se nikada nije ispunila ambicija da zaigra na svetskim prvenstvima.

MISTERIJA OKO KRALJA KENIJA

Četiri godine kasnije Maradonina Argentina je u Meksiku pokorila svet. U njoj nije bilo Danijela Pasarele, kapitena generacije koja je osam godina ranije osvojila prvu svetsku titulu za Gaučose i bez dileme najboljeg odbrambenog fudbalera svoje zemlje svih vremena. Pasarela je Mundijal u Meksiku propustio zbog jakog stomačnog virusa. Ipak, neke verzije kažu da je bio ljut što je kapitenska traka završila na ruci Dijega Maradone. To nikada nije dokazano, ali pokazalo se da je Pasarela propustio veliku priliku.

Oblak misterije se nadvija i nad odsustvom Kenija Dalgliša sa istog prvenstva. Kralj Keni je bio najbolji igrač Škotske i njena najveća nada da bi konačno mogla da prođu grupnu fazu. Uoči prvenstva je za Škote stigla potresna vest da je Keni povredio ligamente kolena i da ne može da ide u Meksiko. Međutim, neki kažu da povreda nije bila tako teška i da je odustao zbog sukoba sa tadašnjim selektorom, Ser Aleksom Fergusonom. Fergi nije želeo da na Mundijal vodi Alena Hansena. Dalgliš je u to vreme bio trener-igrač Liverpula u kojem je igrao Hansen, njegov najbolji prijatelj...
----------------------------------------
PROKLETO BRIJANJE
Prvi golman Španije na Svetskom prvenstvu u Japanu i Južnoj Koreji je bio Iker Kasiljas. Ali, da ne beše loše sreće, to je trebalo da bude tada sjajni golman Valensije Santjago Kanjizares. Nažalost, nekoliko nedelja pre početka Mundijala je doživeo jednu od najbizarnijih povreda u novijoj istoriji fudbala.

Dok se brijao, ispala mu je bočica kolonjske vode, razbila se o pločicu u kupatilu, a jedan komad stakla mu se zabio u nogu i pokidao mu tetivu prsta zbog čega nije bio u stanju da putuje na Daleki istok!
-----------------------------------------
Holandija je posle Krojfove imala i onu veliku generaciju sa Van Bastenom, Gulitom i Rajkardom. U Meksiku 1986. ih nije bilo jer se ekipa nije kvalifikovala, ali su četiri godine kasnije u Italiji bili možda i najveći favoriti. Međutim, Gulit je tada praktično igrao na jednoj nozi, povređen je došao na svetsko prvenstvo i bio najveći razlog holandskog debakla. Četiri godine kasnije u Americi Holanđani su bili i bez Gulita i Van Bastena, a pogotovo im je falio Van Basten. Labud iz Utrehta je propustio Mundijal zbog serije teških povreda kolena koje su mu kao makazama sekle veliku karijeru. Gulita nije bilo jer je neposredno pred početak takmičenja ušao u svađu sa selektorom i zauvek napustio nacionalni tim.

U Francusku 1998. godine Brazilci su došli kao branioci titule i najveći favoriti, predvođeni najboljim igračem sveta Ronaldom, ali i Rivaldom, Bebetom, Kafuom... Ali nije bilo Romarija! Čoveka koji im je četiri godine ranije doneo titulu. Ro-Ro tandemu se nadao ceo svet, jer je Ronaldo četiri godine ranije bio samo klinja koji je sa klupe gledao Romariov šampionski Brazil. Ali veliki napadač je pre prvenstva pokidao mišić i bacio u očaj milione svojih zemljaka. Plakao je kao kiša na konferenciji za medije kada je svetu saopštavao surovu lekarsku dijagnozu. Koliko im je falio, najbolje se videlo u finalu kada je Ronaldo iz (ne)objašnjivih razloga bio samo duh na terenu, a Brazil nije imao alternativu...
Taj Mundijal je zbog povrede propustio i tada velika zvezda Žuninjo Paulista kojem je Mičel Salgado polomio nogu u duelu Selte i Atletika. Umesto Romarija je pozvan Leverkuzenov vezista Emerson. Četiri godine kasnije u Japanu i Južnoj Koreji sreća je potpuno napustila Emersona i sve se okrenulo naopako. Popularni Puma je trebalo da bude kapiten Brazila, ali povredio se na bizaran način. Posle treninga je ostao da se šali sa saigračima i da im brani penale, a prilikom jedne parade je teško pao i povredio rame, zbog čega je propustio Mundijal na Dalekom istoku i gledao Kafua kako umesto njega diže pehar. 

Na tom Mundijalu su debakl doživeli tada najveći favoriti Argentinci, a jedan od razloga je bila povreda komandanta odbrane Roberta Ajale, jednog od najboljih štopera planete. Na zagrevanju uoči meča sa Nigerijom je istegao mišić i do kraja prvenstva bespomoćno gledao kako se tim prepun zvezda muči i ispada u grupi. Delom i zbog njegove zamene Maurisija Poketina koji je napravio penal protiv Engleske, što je koštalo Gaučose eliminacije.
---------------------------------------------

Bio je to malerozan Mundijal, jer su ga zbog povreda propustili i neverovatni italijanski veteran Roberto Bađo i najbolji igrače Premijer lige Rober Pires. Koliko je Argentincima falio Ajala, toliko je i Francuzima Pires. Bađo se čak i nekim čudom za manje od pola godine oporavio od pokidanih ligamenata, ali ga Trapatoni ipak nije pozvao. Do povrede je igrao u čudesnoj formi. Španci su bili lišeni usluga Pepa Gvardiole koji je tokom sezone pokidao ligamente kolena...

SISE, BALAK, VOLKOT, VALDES...

Mundijal u Nemačkoj 2010. nije bio toliko malerozan, ali za Đibrila Sisea je ostao nedosanjan san, jer je u pripremnom meču protv Kine doživeo dvostruki otvoreni prelom noge. Prethodni Mundijal u Južnoj Africi će ostati upamćen i kao uklet za Engleze. Kapiten Dejvid Bekam je propustio takmičenje jer je par meseci ranije pokidao Ahilovu tetovu, njegov zamenik Rio Ferdinand je na prvom treniungu oštetio ligamente, pa je i za njega Mundijal bio završen, a Majkl Oven nije bio u sastavu zbog povrede mišića. Južnu Afriku nije video ni Mihael Balak zbog žestokog starta Kevina Prinsa Boatenga u finalu FA Kupa.

Već sada možemo ovoj maleroznoj listi da dopišemo i par imena kojih zbog povreda neće biti u Brazilu. Teo Volkot je pokidao ligamente kolena i neće uspeti da se oporavi za put u Brazil. Ista nesrećna povreda je pokosila holandskog vezistu Kevina Strotmana, španskog golmana Viktora Valdesa, portugalsku nadu Brumu, španskog bisera Hesea Rodrigeza, Holgera Badštubera... Nešto veće šanse da se oporave od ove fatalne povrede na vreme se daju Samiju Kediri i Đuzepeu Rosiju. Prelom noge je odlaska na Mundijal koštao najboljeg kostarikanskog fudbalera Brajana Ovijeda.

Klupska sezona ulazi u finiš, paklen ritam polako uzima danak i ostaje nam da se nadamo da lista neće biti proširena, mada mnogi strepe da to neće biti tako. Kreće rasplet u borbi za trofeje, od igrača se zahtevaju maksimalni napori, a telo nekada jednostavno popusti. Kako vreme odmiče, tako je i rizik veći jer sada i relativno lakše povrede ruše mundijalske snove.

(FOTO: Action images)