Pravopisne zavrzlame (4): Gundogan, a ne Gindogan, Mesut nikako ne može da bude Ezil!

Redakcija MOZZART Sporta, s obzirom na sve češće polemike u komentarima i na društvenim mrežama koje su u vezi s izgovaranjem i pisanjem imena raznih trenera, sportista, klubova... iz raznih zemalja sveta, odlučila je da pokuša da vam približi pravila po kojima se vrši transkripcija sa drugih jezika na srpski. Verujemo da ćete imati priliku da kroz zanimljive primere naučite nešto novo. U prvom tekstu bavili smo se možda i najvećom dilemom - da li je Karlo Ančeloti, ili Anćeloti, iliti zašto je Roberto Mančini, a ne Manćini, potom je na redu bio portugalski jezik, pa kineski, a sada prelazimo na turski!

Dugo iščekivano izdanje Pravopisa iz 2010. donelo je i neka neprijatna iznenađenja. Iako je na njemu rađeno dosta dugo, materijalnih grešaka je bilo mnogo, a najčešća su bila neslaganja odrednice iz rečnika s objašnjenjem u tački na koju ta reč upućuje. Na primer, u rečniku stoji Vilijem, a upućuju nas na tačku 211 gde u tabeli imamo Vilijam, uz napomenu da se pogrešno prenosi kao Vilijem!? U narednim izdanjima, izmenjenim i dopunjenim, iz 2011. i 2013. vrlo mali deo tih propusta je ispravljen. Prošle godine štampano je novo, opet izmenjeno i dopunjeno, izdanje. Nažalost, nismo imali priliku da pogledamo da li su neslaganja ispravljena, ali sva je prilika da se ustaljena praksa ne menja. Sve to ne utiče na kvalitet i važnost samog Pravopisa i svako ko se jezikom bavi i o jeziku i pravilnom izražavanju i pisanju brine, uvideće gde su greške napravljene i neće ih unositi u praksu.

Da li je prvak Kine Gvanžu ili Guangdžou?

Nazovimo, uslovno, te materijalne greške sitnicama (što nikako ne mogu biti) u odnosu na dva velika propusta. Kao što smo već pominjali, i izdanje Pravopisa iz 1994. imalo je bogato poglavlje o transkripciji, ali je problem je bila nedostupnost tog izdanja. Sada je odeljak o transkripciji temeljno izmenjen ili „osvežen“. Data je nova precizna i pregledna transkripcija skandinavskih jezika, o kojoj smo već govorili, u saradnji s pokojnim Ljubišom Rajićem, popravljena engleska transkripcija po Tvrtku Prćiću, velikom poborniku što preciznije transkripciju engleskih vlastitih imena i autoru više priručnika. Nažalost, ostalo je uglavnom nejasno, i za ovo izdanje netipično, kolebljivo poglavlje o transkripciji holandskih imena, ali o tome ćemo drugom prilikom. Ono što je posebno zanimljivo i što je mnoge začudilo jeste što u Pravopis nije uvrštena transkripcija imena iz turskog jezika.

Možda su autori Pravopisa smatrali da je 345 godina pod turskom vladavinom bilo dovoljno da naučimo jezik i izgradimo „osećaj” za transkripciju, dok sada možemo da vežbamo uz poplavu turskih serija, pa samim tim nema potrebe da se turskim jezikom bave. Ili je proradio srpski inat (ili je to zapravo turski inat?) upravo zbog tog trovekovnog ugnjetavanja, gušenja srpskog kulturnog razvoja ili zbog „vidovdanske etike”... No, šalu na stranu... Viševekovni uticaj turske kulture i jezika oseća se i danas. S vremenom se taj uticaj smanjivao, broj turcizama je opadao i, po najnovijim istraživanjima, sada ih u srpskom ima oko tri hiljade (nekada ih je bilo više od osam hiljada) od kojih se bar hiljadu i po aktivno koristi. U nekim slučajevima za njih ne postoji sinonim. Tako da kada odete u pekaru po doručak i tražite burek i jogurt, izgovorili ste dve turske reči za koje u srpskom nema ekvivalenata. Takve su još i jorgan, kafa, kafana, rakija, sarma, komšija... Jasno je da je turski je uticao na srpski više nego ijedan drugi jezik, mada veliku konkurenciju dobija u engleskom i poplavi anglicizama od 2000. godine. Sve ovo ističemo kako bismo pokazali kako opravdanja za izostavljanje transkripcije za turski jezik jednostavno – nema. Ostaje nam samo da čekamo da se neko seti da – kada Pravopis već svake godine dopunjuju i menjaju – unese i pravila za prenošenje turskih imena u srpski jezik.

Zašto je Ančeloti, a ne Anćeloti? Zato što Monika nikada neće biti - Belući

Kako – pored sve želje i volje – znati, saznati, pretpostaviti i proveriti kako se transkribuje, na primer, prezime poznatog nemačkog fudbalera turskog porekla Mesuta Özila? Ili njegovog kolege İlkaya Gündoğana, koji je prethodnih nedelja bio u žiži interesovanja ljubitelja fudbala, jer će, po pisanju nemačkog Bilda, zameniti Marija Gecea u Bajernu? Ili kako se transkribuje naziv stadiona Şükrü Saracoğlu na kome igra Fenerbahče? Kako izbeći improvizacije? Da li pribeći fonetskoj ili tradicionalnoj transkripciji? U saradnji s Katedrom za orijentalistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, tačnije sa Grupom za turski jezik i književnost, uz poštovanje preporuke iz poslednje tačke pravopisa da je „za jezike koji do sada nisu obrađeni glavno pravilo: držati se oblika koji su ušli u izražajni običaj” jezički entuzijasti su napravili opis sistema, koji naravno nije zvanično odobren i usvojen od relevantnih institucija (Odbora za standardizaciju srpskog jezika), ali svakako predstavlja pomoć i privremeno rešenje. To sve znači da ono što će ovde biti rečeno nije pravilo, ali svakako jeste preporuka.

Iako smo u novinama i na portalima viđali Mesut Ezil, za to ne postoji nikakvo opravdanje. Vokal Ö se u srpski prenosi kao O, što je u skladu i s fonetskim i s tradicionalnim pristupom. Veću zabunu pravi vokal Ü zbog svoje pomućenosti u izgovoru. Da li ga prenositi kao U, što bi bila tradicionalna transkripcija, ili kao I /y/, što bi bila fonetska? Većina ljudi koja se bavi jezikom verovatno bi bila za fonetsku varijantu, doživljavajući Ü kao I pod uticajem nemačkog i mađarskog. Ali u tom slučaju bi Turska bila Tirska (Türkiye), Ataturk – Atatirk (Atatürk), Ulker – Ilker (Ülker)... Sasvim je jasno da u ovom slučaju tradicionalna transkripcija ima veći uticaj nego fonetska, jer bi prilagođavanje po načinu izgovora dovelo do izmene velikog broja oblika koji su već ušli u izražajni običaj. Prethodnih dana uglavnom smo čitali o Ilkaju Gindoganu, ali će ipak biti bolje ako ubuduće budemo čitali (i pisali) o Ilkaju Gundoganu.

Treći stadion po veličini u Turskoj, koji nosi ime političara i dugogodišnjeg predsednika Ferbahčea, u srpskim pisanim medijima se zove Sukru Saračoglu, Šukru Saračoglu, Šukru Sarakolu i Šukru Saradžoglu. Ako biste birali najzastupljeniji oblik na osnovu Guglove pretrage, oblik Šukru Saradžoglu bi vam doneo najmanje rezultata, ali biste pogrešili ako biste ga odbacili. U Şükrü Saracoğlu Ş je prenosi kao Š i tu nema mnogo dileme, a ono što nas buni je C. Tursko C se u srpskom transkribuje kao DŽ, a Ç kao Č (Fenerbahçe – Fenerbahče).

Dani nije Alveš već Alves, a Murinjo je - Morinjo?

Ovo nas je podsetilo na jednu zanimljivost... Uobičajeno je da stadioni dobijaju imena po znamenitim ličnostima – sportskim radnicima, posebno ako su zaslužni za razvoj kluba, fudbala, sporta uopšte, ili su zabeležili velike uspehe tokom svoje sportske karijere. Na taj način se odaje pošta preminulim igračima, funkcionerima, trenerima i njihovo ime se čuva od zaborava... I jedan fudbalski klub u Turskoj promenio je ime svog sportskog zdanja posle renoviranja. Kasimpaša je svoj stadion nazvala po aktuelnom predsedniku Turske!? Sve bi to bilo u redu da Redžep Tajip Erdogan (Recep Tayyip Erdoğan), pored toga što je jedan od najuticajnijih političara u Turskoj u poslednjoj deceniji i što je rođen u Kasimpaši, ima bilo kakve veze s fudbalom ili sportom uopšte! A kako bi rekao naš kolega, još je i živ. Mi ćemo samo konstatovati da je njegovo ime lep primer za transkripciju grafeme C (tr. DŽ), ali i Y, koja se u srpski prenosi kao J.

Morali bismo da se osvrnemo i na pitanje grafeme ğ (nekoliko puta se javlja u našim primerima), koja u zavisnosti od položaja ima više izgovora. U poziciji iza vokala, a na kraju sloga, produžuje slog. Tako se dağ (planina) izgovara kao [daː] ili ime Oğuz kao [oːuz]. Ispred vokala prednjeg reda (E i I), često se izgovara kao sonant J. Međutim, bez obzira na izgovor, u svim pozicijama se transkribuje kao G, što odgovara turcizmima kao što je na primer aga (ağa).

Još jedna od čestih grešaka koju prave sportski novinari, verovatno po analogiji s nemačkim jezikom, jesu nazivi fudbalskih klubova Gazijantep (Gaziantep) i Kajseri (Kayseri), koje srećemo transkribovane kao Gacijantep i Kajzeri, za šta nepostoji opravdanje ni u tradicionalnom ni u fonetskom pristupu transkripciji imena s turskog jezika.

Budući da su turcizmi i dalje stvarnost i sudbina srpskog jezika, kako govornog tako i pisanog, i da srpskom jeziku daju draž, specifičnu toplinu, patinu i leksičku raznovrsnost, pritom ničim ne narušavajući njegovu normu, ne vidimo razlog zašto se već u narednom izdanju Pravopisa normativisti ne bi pozabavili jezikom koji toliko utiče na naš. A vi uživajte u turskom fudbalu i završnici turske Superlige, jer uzbuđenja na terenu i tribinama nikada ne manjka, a kraj sezone bio je vrlo uzbudljiv.

Piše: Marina Avramović, lektor MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)