PRELAZZI: Bila je to 2016 - kako je Santrač spasao velike fudbalere
Vreme čitanja: 8min | sub. 31.12.16. | 13:23
Kada pokušam da se setim Sanija i njegove tamnoplave trenerke ili za broj većeg sakoa sa onim velikim kravatama kakve su se nosile devedesetih, um doziva samo njegov nebeski skok kada smo u baražu izvukli Mađare, te pitome oči legendarnog špica smejale su se jer su znale da ćemo oduvati nedorasle severne komšije, mada je garant i njega iznenadilo onih 7:1 i 5:0... Ko je rekao “tempiranje forme”?
Reći će vam svi da je ova godina bila ubitačna za “selebritije”. Gotovo da nije bilo sedmice da Facebook feedovi nisu bili zatrpani “RIP”-ovima, klipovima i ostalim virtuelnim načinima izražavanja virtuelne tuge.
Izabrane vesti
Ostali smo bez Bouvija, ostali smo bez birtkog Terija Vogana, ostali smo bez Leonarda Koena, bez Gage Nikolića i Bate Životinje; na kraju se čak i Keri Fišer, Princeza Leja, prva žena u koju smo se mogli zaljubiti za novogodišnjih praznika, u reprizama “Ratova zvezda”, pomirila sa mračnom stranom sile i otišla da bije bitke u nekim drugim sazvežđima, pre mnogo godina u dalekoj, dalekoj galaksiji...
Logično je, valjda, i zbog svih njih da u glavnoj roli poslednje ovogodišnjeg teksta bude taj skelet sa crnom kapuljačom i kosom u ruci: i nije istina da nam se samo čini da je bio vredniji nego ranije. Čak je i Bi-Bi-Si izračunao da je ove godine preminulo više poznatih ljudi nego u prethodnih nekoliko, mada su pokušali to da objasne nečim drugim sem vradžbinama i satanističkim ritualima.
Nik Serpel, urednik nekrologa na britanskom javnom servisu – pročitajte njegovu funkciju opet i nemojte se smejati, već pomislite na to koliko mu je odgovoran posao – kaže da je red, jednostavno, došao na one koji su se pojavili šezdesetih i sedamdesetih godina, za vreme prvobitne akumulacije vedeta, i da će se ovaj mračni “trend” nastaviti i narednih godina.
Ali ponegde je, zaista, lik koji u Pračetovim romanima piše sve VELIKIM SLOVIMA, zabušavao. Na sreću nas koji volimo fudbal, na sreću onih koji su nekada živeli fudbal: nismo u 2016. ostali bez mnogo velikih igrača. Valjda je bio zauzet rokenrolom i daskama koje, eto, nekad i smrt znače...
Nego, šta ćemo ako ugrabi pa nam odnese Pola Gaskojna pre nego što se svi napijemo 31. decembra uveče?
(Jednom smo to pisali na ovom mestu, pa hajde opet: ako znate fudbalskog boga, ako ste nekada bili zaljubljeni u makar jedan dribling, nemojte kliktati na vesti o Gazi koji se rastaje od života, koji je pogubljen, koji ne zna za sebe, kojeg su svi napustili. Nemojte, ne radite to ni njemu ni sebi; umesto toga, pustite onaj gol Škotskoj na “repeat” i sećajte ga se kakav je bio, i počećete da mislite da je i dalje takav, jer ko je jednom tako veliki, on se nikada ne rastaje od života.)
O jednom, najvećem, Johanu Krojfu, odavno je napisano boljih tekstova nego što bi to ikada bilo moguće vašem kolumnisti, i nije napisan nijedan tekst koji bi bio dovoljno, da izvinite, totalan.
O onog drugog sam se ogrešio, i lično, ponajviše jer sam ga zapostavio, jer sam na jednoj od gomile lista video njegovo ime i skoro ga potpuno prevideo: čoveče, pa u 2016. smo ostali i bez selektora, prvog kojeg je jedna kratkotrajna zemlja imala, drugog čije smo ime znali (posle Ivice Osima), trećeg najuspešnijeg u nedugoj istoriji SR Jugoslavije i Srbije (mada drugo mesto zauzima, isključivo sticajem okolnosti, Milan Živadinović), Slobodana Santrača.
Zaista, smenjivale su se te smrti kao na traci, pa je i Sani, legendarni golgeter iz “trija S” OFK Beograda šezdesetih – Skoblar, Samardžić, Santrač – ostao bez posvete.
A to bi bilo ružno i da nije bio pristojan, dobar, vredan čovek, kako su ga opisivali svi koji su ga znali.
Nismo ga zatekli, mi mlađi, u nekom šesnaestercu ni na radio-prenosu, i samo smo slušali premotane priče o čoveku koji bi po svim fudbalskim i fizičkim zakonitostima trebalo da bude tek prosečan fudbaler, ako i to, a nikako špic koji je, po sopstvenim rečima, dao gol ama baš svakom golmanu koji se usudio da navuče rukavice na terenima Prve savezne lige socijalističke Jugoslavije, i koji je više dao golova nego što je igrao utakmica – ništa čudno, jer je znao na jednoj utakmici da ih da i devet! – s neponovljivim njuhom za gol, i sa dve večite rane iz igračkih dana: što nije zaigrao za svoj Partizan dok je bio u naponu snage, i što je u dresu sa šest baklji na grbu zabeležio svega osam mečeva.
Nismo ga zatekli, i zato ovo nije tekst o Santraču-fudbaleru. Onaj o Santraču-treneru prati liniju kojom je, recimo, u isto vreme hodao Grem Sunes, legendarni kapiten Liverpula koji je dva puta podizao ušati pehar, a postao, zbog trenerskih manjkavosti, čovek čije ime nove generacije navijača “Crvenih” izgovaraju s ozbiljnim podsmehom i poslovičnim prevrtanjem očiju.
Nije zakasneli panegirik, tek podsećanje na čoveka, majstora iz Koceljeve, koji je bio simbol jednog vremena, pa kakogod to vreme danas posmatrali.
Nostalgično, poslednji uspeh jedne velike, ali ne i najveće generacije jugoslovenskog fudbala, ili ljutito, najveće razočaranje kojem je selektor i sam doprineo.
To kako je Slobodanu Santraču, čoveku bez ikakvog trenerskog iskustva, 1994. godine, još za vreme sankcija, povereno da bude selektor generacije koja je igrala u najvećim svetskim klubovima, koja je izgledala kao da može da se popne na sam krov sveta, koja je mogla da igra barabar sa najvećim imenima i koja je imala takav ugled da su je Brazil i Argentina zvali da joj čestitaju, lično, u njihovoj kući, povratak iz kaste “nedodirljivih”, to će možda jednom izaći na videlo.
Jedna od teorija koja se tada pominjala je da je Slobodan Santrač, jednostavno, bio jedini koji je u doba kada je jedna marka vredela milijardu dinara i milion osmeha, pristao da bude zaposlen u Fudbalskom savezu Jugoslavije, u kojem nije bilo ni novca ni prestiža – ponavljamo, bilo smo izopšteni svakovrsnim, pa i suludim sportskim embargom – i da je trenerska palica, kao prvo radno mesto kraj terena, u stvari bila nagrada za vernost i dobrotu, u doba kada je zemlja zaista imala ozbiljnijih problema od toga ko će obući plavu trenerku i postaviti čunjeve Deju, Mijatu, Piksiju, Jugi...
Ili je sve, jednostavno, bilo osmišljeno i promišljeno u glavi Miljana Miljanića, a njegovi se zahtevi i odluke nisu baš dovodili u pitanje?
Tek, sa Santračom će umreti i poslednja nada da će po izlasku iz mrskog komunizma neke stvari prestati da se dešavaju: da se reprezentacija više neće sastavljati po ko zna kojim ključevima, da će selektori biti samostalni u odlučivanju ko izvodi kornere, a ko penale, da će se “pitati struka”, kako to papagajski umeju da ponavljaju zaslužni fudbalski radnici... Samo što su se umesto polit-komesara pojavili opskurni menadžeri i ine interesdžije, da diktiraju poredak na tablama i tabelama.
Postoje anegdote, a svaka anegdota je, znamo, tek pomalo istinita, pričao je to valjda Saša Marković jednom, da je Santrač dolazio u svlačionicu pred meč i govorio “Šta da vam kažem, momci, sve znate”, na šta mu je, ne jednom, Dragan Stojković uzvratio “Pa treneru, izdiktiraj makar tim...”
Izgleda da je Santrač uspeo da bude zadrt samo u jednom, u svojoj svađi sa Rambom Petkovićem, i ako se može reći da je ispunio obećanje da će najbolji strelac prvenstva uvek imati mesto u dvadesetak igrača pozvanih pod trobojku (to je bilo vraćanje dugova svim onim saveznim kapitenima koji njega nisu zvali da peva “Hej Sloveni” onda kada je to zasluživao), onda se i on ogrešio o nekog slovesno talentovanog, pa je “srpski Brazilac” dobio etiketu nestašnog momka i propustio priliku da proda deo svoje niško-latinoameričke magije i na nekom velikom takmičenju.
U takvoj konstelaciji, Sani i nije mogao da postane voljeni lik, i pojavile su se na studentskim protestima, kada su tek počele kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Francuskoj, i one parole “Slobo, Santrače”, gde je selektor podignut čak i iznad Sadama Huseina, na nivo kasapina ovdašnjeg, balkanskog.
Taj čovek koji je uvek znao šta da radi s loptom, s trenerskom se palicom pretvorio u oličenje neodlučnosti i pogubljenosti.
Ispratili smo Jugoslaviju 1998. sa strepnjom, ali i s verom da naši mogu mnogo tamo u fudbalskom Heksagonu, a dobili smo jedno poluvreme s Nemcima, dve jedvite, nezaslužene pobede nad tadašnjim autsajderima Iranom i Amerikom...
I onu prečku Mijatovića, da....
Kada pokušam da se setim Sanija i njegove tamnoplave trenerke ili za broj većeg sakoa sa onim velikim kravatama kakve su se nosile devedesetih, um doziva samo njegov nebeski skok kada smo u baražu izvukli Mađare, te pitome oči legendarnog špica smejale su se jer su znale da ćemo oduvati nedorasle severne komšije, mada je garant i njega iznenadilo onih 7:1 i 5:0... Ko je rekao “tempiranje forme”?
Ali da li ga se sećate sa Mundijala? Ne, tu je Piksi koji pokazuje na sat i Jens Jeremis koji biva žrtvom jednog napada salive, i Mihino spasavanje momaka u teget dresovima na tim “manje važnim” utakmicama – a da smo nabiflali gol-razliku, išli bismo na Meksiko u osmini, pa na Hrvate u četvrtfinalu, a tu bi moglo da bude svega – samo nigde nema selektora.
Gde je, zaista, bio Slobodan Santrač kada je Jugoslavija mogla da okrene protiv, priznajmo, boljih Holanđana?
"Ja uopšte nisam video taj penal!", pričao je Santrač godinama kasnije, u svom poslednjem intervjuu, novinaru Vremena. "Bilo je određeno da šutira Stojković, drugi izbor je bio Jugović, a treći Mijatović. Ustao sam sa klupe, video da je Stojković uzeo loptu i, kako sam se vraćao, vidim da su navijači Holandije skočili uvis… Bio sam iznerviran. Mijat je rekao: 'Daj meni, ja ću da dam sigurno', a u stvari je poremetio neki red. To su trenuci u kojima igrač reaguje instinktivno. To je taj neki čip koji nam je tada stalno falio. Imali smo u podsvesti uvek neku posebnu odgovornost. Falile su nam sloboda i sigurnost u ključnim momentima."
Sloboda, sigurnost, odgovornost, sve te velike reči nisu mogle da zamaskiraju da selektor nije znao ni ko mu šutira možda najvažniji jedanaesterac u novijoj istoriji jugoslovenskog i srpskog fudbala; a “neki red” kao pozivanje na onostrano da prikrije ono što se odavno govorilo – da Slobodan Santrač nije kadar za selektora, niti je stručnjak kojem je kineska liga (tada u povoju) premala.
Sani je, naravno, do smrti ostao uporan i tek donekle uverljiv da se uvek samo on pitao za sastav reprezentacije, i možda je, ne grešimo se o njega, i bio u pravu, ali onda mu to i nije neka odbrana.
Ali, šta ako je to tako trebalo da bude, ako je naša najveća generacija morala da izgori bez velikog vođstva i čvrste ruke, kako bi nam već tada, dok smo još bili mladi, poletni i verovali da će nekada biti bolje, razvejala sve iluzije, kako bi nam pokazala da se ovde ništa neće promeniti, ni tada, ni u narednih deset, petnaest, dvadeset godina?
To je, onda, bio Sanijev manevar dostojan onih koje je rekordni golgeter izvodio sa Josipom Skoblarom, tamo šezdesetih, dok su se svi pitali kako taj mali, koji nema tehniku, ni dribling, ni visinu, ni brzinu, ni snagu, kako on toliko lako daje golove.
Možda ga zato onaj morbidni junak ovog teksta i ove godine nije uspeo uhvatiti sve do februara 2016, čitavo punoletstvo posle Francuske i penala koji selektor nije ni video, pa se umorio i ostavio velike fudbalere na miru...
Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta
(FOTO: MN Press)