PRELAZZI: Damino novo odelo – Juve, opet si bolji od svih

Mišljenja su, kažu, kao zadnjice – svako ima makar jednu. Neka su mišljenja, baš kao i neke zadnjice, krajnje diskretna. Neka druga, otkad je sveta i veka, a posebno otkad je interneta, budu vrlo napadna i ne libe se da vam pokažu svoju veličinu i značaj.

A kao da je svaka zadnjica koja je ikada odgledala makar pet minuta neke fudbalske utakmice juče dala svoje mišljenje o vesti koja je obeležila dan više nego bilo koji gol, potez, svih milion loptica na Australijan openu i flertovanja ljudi koji vode ovu zemlju sa nekim budućim ratnim sukobima.

Novi logo Juventusa – predstavljen, sticajem okolnosti, u Milanu, što su mnogi komentatori (pravilno) ocenili kao nedopustivo; u Milanu je sedište te dizajnerske kuće koja je bila zadužena za novi logo (u ovom trenutku teksta još ga nećemo nazvati grbom), u Milanu je sedište i čitave mode ovog sveta, a o modi i modernom danas pričamo, no ipak nema smisla da to ne bude u Torinu – izazvao je u čitavom svetu usiljeni marš zadnjica pod punom ratnom opremom, tastatura nabaždarenih da ispaljuju rafale kao lažljivi taksimetri beogradskih vozača.

KALČOPOLI JE ODAVNO PROŠAO, ONI KOJI NE VOLE BJANKONERE SE PONOVO SPRDAJU

Da, u onom minimalističkom dizajnu koji izranja na kraju sjajnog spota, a na koji su posebno bili ponosni predsednik Andrea Anjeli, te Bepe Marota i Pavel Nedved, mnogi su učitali sve najgore što današnji fudbal ima da ponudi; onima koji ne vole Bjankonere to je bio povod da im se najzad imaju zbog čega sprdati, jer Kalčopoli je bio baš davno, mada ga ti neće zaboraviti kroz koliku god katarzu da prođe dobrodržeća matorka iz Torina, a oni koji ih vole osećali su se izdanima, kao da to više nije njihov klub...

Uz rizik da se armija mišljenja ustremi i na mene, ponudiću kontrastav: upravo su svi oni koji su bili zabezeknuti i zaprepašćeni, upravo su svi oni koji ne mogu da shvate šta se dešava i gde to ide ovaj sport, upravo su oni najžešći pasdarani “modernog fudbala”, iako to uopšte ne kapiraju.

Ti ljudi, recimo, ne znaju ili se prave da ne znaju da je promena grba bila kao “dobar dan” tokom čitave istorije ove igre, a da nisu bile retke ni radikalni rezovi poput ovog potonjeg milansko-torinskog.

I sam Juventus je prolazio kroz najmanje tuce “redizajnova” (mada nismo sigurni da se to tada tako zvalo): jednog dana na grbu bi bio bik, drugog puta bi se pojavio jedan drugi kopitar, neko vreme grb je bio oblika na koji smo navikli, da bi 1979. na dres bila nalepljena razigrana zebra, bez ikakve oznake (tri godine kasnije, posle “skudeta” 1982. dobiće i društvo, zlatnu zvezdicu), skroz moderna za to vreme, jer je podsećala na one dečje lenjire i slikovnice koji menjaju oblik u zavisnosti od ugla iz kojeg ih gledate, i ustalila se toliko da je sačekala čak i Mihaela Laudrupa.

Juventus danas ima stilizovano slovo J, a da li komentatori znaju, ili im se to ne slaže s tezom, da je u isto vreme kada je za Juve igrala zebra njihov veliki rival Milan imao grb u kojem je bilo samo slovo M sa nekim loše nacrtanim lavom iznad njega (dakle, nije imao nikakve veze sa grbom Milana koji danas znate), dok je Inter otelotvoravala ona već čuvena “zmijica”?

Nije Juventus usamljen, ponavljamo, i svaki veliki, pa i svaki mali klub igrao se sa svojim identitetom.

Zašto? Jer je to i tada bilo sasvim normalno, jer se menjao fudbal pa što se ne bi menjalo i njegovo odelo: tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih, podseća i jedan tekst u Gardijanu, engleski su klubovi pravili radikalne rezove gotovo svake sezone, sa sve izmišljenim latinskim citatima, još izmišljenijim mitskim bićima i žbunastim rastinjem koje bi uokvirilo čitavu priču, samo da bi se osušilo i nestalo već dogodine.

MOŠTI MODERNOG FUDBALA

To niko – a nećemo valjda navijače iz šezdesetih i sedamdesetih optužiti da su bili “for modern football”? Ili treba, recite nam hipsteri, da se vratimo u doba kada je fudbal bio na nivou amebe, bičara i trepljara, pa da budete zadovoljni i da kažete “to je to”? – ali baš niko nije shvatao previše ozbiljno, niti su se na stadionima diljem Britanije, Iberije i Apenina potpisivale peticije i sastavljala protestna pisma koja bi počinjala sa “Osnivači ovog kluba danas se prevrću u grobu...”

Prirodno. Jer su tadašnji navijači shvatali da je važna suština, a ne forma. Igra nije bila globalizovana i nije svaki klub stigao do poslednjeg pedlja ove planete, do središta Sahare i Atakame i unutrašnjosti aktivnog vulkana, pa su fanovi bili identifikovani sa svojim timom bez obzira na to kako se zove stadion, ko je gazda ili kakav će detalj biti iznad srca kapitena i najboljeg strelca. Stare veze bile su mnogo snažnije, kretale su od lokala, i neki pojavni momenti kao što je logo nisu bili neophodan adheziv.

Danas se navijači hvataju i za sitnice – setimo se Evertona i frtutme o tome da li je kula princa Ruperta ponižena poslednjim redizajnom, iako se ona dugi niz godina nije pojavljivala na dresu ni na stadionu, već je veselih sedamdesetih, umesto grba, Everton imao izvezena samo tri slova, EFC, dok im se suprotstavljao onaj veliki Lids sa stilizovanim LU unutar neke plavo-žute lopte – uspaničeni da će im još jedna promena resetovati i ono malo konekcija koje imaju sa klubom koji vole, i sa igrom koja postaje okrenuta prvo zaradi, pa tek onda istoriji, o lepoti i radosti tribine da i ne govorimo.

To je sasvim pogrešno: mošti porodice Anjeli, kao i svih drugih velikih predsednika, sasvim su u redu i na svom su mestu, hvala na brizi, i da mogu da pričaju, rekli bi vam da se ne uzbuđujete, i možda vas sasvim lepo opovrgli – biti “against modern football”, rekli bi vam, ne znači ratovati (ako vam je do unapred izgubljenih bitaka) protiv forme, već protiv suštine. Protiv potiranja istorije i nastanka “franšiza”.

Ali makar se Juventus ne može optužiti da ne pazi na tradiciju.

Makar je Juventus preveliki klub da bi sebi dozvolio da ga uzdrmaju komentari nezadovoljnika. Makar Juventus, najveći klub u Italiji, kojeg vole na jugu i više nego na severu, zna da je klasa večna.

Stara dama je previše iskusna da bi se obazirala na one koji misle da je toliko važno na kom stadionu igraš (sem ako ti taj stadion ne daje prednost, kao nesrećni Dele Alpi) i šta gospodin čije ljutito lice obasjava monitor misli o tome što se gospođa odlučila na fejslift.

Juventusu je, pogledajte njegovu istoriju, u opisu posla da zadaje standard. Da vidi ono što drugi ne vide. Da kaže ono što drugi ne smeju. Da bude najbolji. Najnapredniji. Najmoderniji. Da ide pre svog vremena. I više: pre svakog vremena.

To nije njegova odlika, to je njegova dužnost.

Aha, tu smo, okej, Preleviću, dosta si palamudio, hajde ti nama lepo reci šta ti stvarno misliš o ovoj nakazi, dobacuje nestrpljivo mišljenje iz zadnje klupe, lepo si ti to sve složio i ubacio toliko filozofije da si se zapetljao kao pile u kučine, ali hajde, iskreno, da li je tebi ovo, ovo što izgleda kao da ga je za pola sata nacrtao učenik trećeg razreda osnovne škole, u frci da ne dobije keca iz likovnog, a oni nam prodaju bele bubrege za crvene bubrege i pričaju o procesu koji je trajao godinu dana, da li je tebi ovo stvarno okej?

Estetski, da, ovo je najzad povratak velikom italijanskom dizajnu (mada će zlobnici reći da je kompanija koja stoji iza kluba napravili najružniji automobil svih vremena “fijat multiplu”, te da nemaju pravo glasa kada se radi o imidžu), prelep, elegantan, minimalistički, kao pogled u budućnost.

Naravno, to i dalje ne znači da je prikladan da bude amblem jednog fudbalskog kluba, pa još toliko velikog, jer sve rečeno može da važi i za “brend” nekih cipela, kaputa ili dnevnih novina.

Ali šta još možemo, ako mu priđemo otvorena srca i hladne glave, da vidimo na novom grbu? (Sada ga već, primetićete, zovemo “grbom”.)

Debele linije predstavljaju snagu, dok naizmenična crna i bela boja govori najmanje dve stvari: prvo, da je Juventus svestan svojih grešaka i da je i dalje pokajnik, osuđenik koji je obećao da će ubuduće biti bolji, i drugo, još važnije, da je sve na ovom svetu, nemojte da slušate one koji bi da vas ubede u suprotno, da je baš sve na ovom svetu, kao što poručuje i onaj sjajni spot, sve je crno ili belo. Nema ništa između i nemojte da se, baš kao ni Juventus tokom čitave svoje prošlosti, zadovoljavate sivim nijansama.

Ono “Juventus”, kaže dalje analiza, stoji na vrhu, jer je u genetici Juventusa da uvek bude iznad ostalih.

Hoćemo li dalje, stazama koje kunu moderni fudbal, u odbranu novog grba?

Zar prva kriva linija ne podseća na položaj tela Mišela Platinija tik pre nego što će dodati loptu, zar ona druga duža linija nije visoka i prava kao Zinedin Zidan koji sagledava teren? Zakrivljenje na dnu, to vam je prodor Pavela Nedveda i, još niže, Omar Sivori, njegova romantika i njegov dribling. Sami špic tog desnog “J” je Pinturikio koji se upravo sprema da izvede slobodnjak. Posmatra ga, s druge strane beline, Roberto Bađo, i kao da klima glavom s odobravanjem, jer zna da je naišao dostojni zamenik, jer zna kako izgleda futur prvi.

Levo, oštro horizontalno, to su Roberto Betega i David Trezege, ta crta govori o odlučnosti i beskrupuloznosti kojom daju golove. Ispod je samo crnina, bez belog, i to su Dino Zof i Điđi Bufon, dva najbolja golmana u istoriji Juventusa, i ispred njih večni kapiten Gaetano Širea i njegov posilni Klaudio Đentile, i svuda okolo duše onih koji su zauvek ostali na Hejselu, i to je crna rupa koja proguta svakog ko se drzne da krene na Juveov gol.

A između jedne i druge bele linije? Ah, pa to vam je najzanimljiviji prostor, onaj koji povezuje napad i odbranu, onaj bez kojeg ne može nijedan klub: agilni Antonio Kabrini i borbeni heroj San Marina, neprevaziđeni Masimo Bonini.

Ili, naravno, možete da odmahnete rukom i da kažete komentatoru da preteruje – upotrebite i onu jaču reč, slobodno – da potpišete peticiju i da nastavite da maštate o nekim vremenima kada se poštovala čast i kada ovo nije bilo moguće (mada, ponavljamo, svaki poznavalac istorije fudbala zna da je sve ovo bilo vrlo moguće i da se vrlo radilo!); u najboljem slučaju, da se pomirite sa sudbinom, tužno slegnete ramenima i kažete da vam se to ništa ne sviđa, ali da je možda “moderni fudbal” najzad dobio i svoju sliku i priliku.

Možda to i jeste, da izvučemo poslednji argument, logo kakav današnji svet – pa nazvali ga modernim, postmodernim, postistinitim – zaista i zaslužuje.

Ali i u tom svetu, Juventus će biti veliki, najveći.

Ne zbog grba, ni uprkos grbu, jer Juve zna da to nije važno, taman koliko ni zadnjice na internetu.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto Action Images)