PRELAZZI: Golmanska tuga, velika kao Rusija

To valjda može samo Rusija, to valjda može samo u Rusiji. Da bude toliko velika, a da nekada misli tako usko. Da je najveća zemlja na svetu, a da već dugo nije svetska sila, sem na papiru. Da ima ljude velike i tople duše, a da bude toliko hladna. Da ima najbolje pisce koji su rečima i delima sanjali i slavili slobodu, a da ta sloboda nikako ne stigne i van korica knjiga.

Da čak i onima poput nas, koji smo odrasli na zapadnoj kulturi, bude i dalje bliska, najbliža – zaigra ti srce kad pomisliš na Sankt Peterburg, ubeđuješ sebe da nije Sibir toliko daleko, probudiš se nekad usred noći i pitaš se, a koliko li je, zaboga, sad sati u Moskvi – čak i ako se samo igra s nama, čak i ako se razočaramo u nju, iznova i iznova, kao što se čovek ne bi mogao i ne bi smeo razočarati u majku, ali onda nas opet osvoji, kao što te porodica uvek vrati na svoje...

I to valjda može samo Rusija: da ima i najboljeg i najgoreg golmana na svetu, makar statistički, i da taj golman bude jedna ista osoba, istih godina i sezona...

Igor Akinfejev, večiti čuvar mreže CSKA i reprezentacije Rusije, oborio je u utorak uveče u Moskvi, još jedan – a svoj – neslavni rekord, kada je na 40. uzastopnoj utakmici u Ligi šampiona primio makar jedan gol.

Ruski šampion je vodio, izgledalo je da će protiv Monaka osvojiti tri boda, ali onda je bratija iz Kneževine krenula na sve ili ništa, Bernardo Silva je dobio loptu na roglju peterca, izgledalo je previše odvažno da će šutnuti, no jeste, Igor Akinfejev trči ka njemu u uzaludnom pokušaju da mu skrati ugao, ali uglovi imaju tu odliku da se šire na neverovatne načine baš kada to ne treba da se desi, i Silva ga prebacuje, dok Rus pliva u prazno.

Sledeća scena je već viđena, samo sada Igora boli još više, dok se gosti raduju, on besno udara rukavicama u tlo, mada bi radije udario glavom, ili se napio od muke, ili zaplakao, pa zapevao i polomio nešto, šta već Sloveni rade kada ih puknu emocije, jer odavno mu mediji broje utakmice, i odavno želi da mu nijedna lopta ne prođe preko linije, makar jedna, samo jedna...

Ali ta statistika je neumoljiva, jednako koliko je i porozna odbrana koja stoji ispred Akinfejeva: 1. novembra navršiće se ravno deset godina otkako je poslednji put ostao nesavladan na golu CSKA u najjačem evropskom takmičenju, 40 mečeva oseća se loše, 40 utakmica zaredom on ne može da slavi, čak i ako njegov tim ponekad i pobedi.

A eto, to je Rusija: u isto vreme je Igor Akinfejev, koji će najkasnije za godinu-dve preteći Vladimira Fedotova na spisku igrača koji su odigrali najviše mečeva za CSKA, u isto vreme je on igrač sa najviše sačuvanih „krompira“ u istoriji loptanja na nepreglednom prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, ne samo ponosni član, nego i predsednik upravnog odbora onoga što se u Rusiji kolokvijalno naziva „Klub Lava Jašina“, a za koji zlatnu pozivnicu dobijaju samo igrači koji ostanu nesavladani na više od stotinu mečeva u domaćem prvenstvu.

Teško je kada imate jednu takvu veličinu, koja razdvaja vreme na pre i posle, jer ovo posle nekako uvek izvuče deblji kraj, i svaki dečak koji stane između dva kamena ili školske torbe na onim igralištima u Rusiji gde se ne sanja o hokeju, biće gledan kroz uvećavajuće ogledalo i poređen sa Jašinom. To najbolje zna i to će najbolje tek da oseti naš Dušan Tadić, recimo, kojeg smo počeli porediti s Piksijem, jer ako se merite sa nekim ko je vanvremenski, onda morate da ga prevaziđete jer su sećanja slatka, a stvarnost uvek počinje vetrovitim ponedeljkom ujutru...

Ali Igor Akinfejev imao je šansu, možda čak, ali ko bi se usudio to javno da kaže, da ne umanji, to nikako, već da replicira slavu i uticaj Jašina.

A to što sada mediji širom planete pišu tekstove pod naslovima „Da li je ovo najnesrećniji čovek na svetu?“ i opale njegovu fotografiju na kojoj su mu oči ispražnjene, lišene više svake radosti igre, to je priča koja nema veze samo s njim, već sa njegovom zemljom i onim što ona jeste i nije, i misli da jeste i ne zna da nije, i obrnuto, još otkako je kao poražena napustila ring Hladnog rata...

Idol navijača CSKA u tom je klubu ceo život, otkako su ga doveli na trening kada je imao samo pet godina i kada je plavokosi dečačić uporno ostajao nazad dok su svi ostali jurcali za loptom. On je želeo da bude golman i znao je da će golman postati, bez obzira na to što su mu govorili da je to prečesto sirotinjski boršč, a tek ponekad skupoceni kavijar. I sve je kasnije bilo samo ispunjavanje sudbine, od trenutka kada je sa 16 godina debitovao za CSKA i odbranio penal na prvoj od više od 340 utakmica u dresu sa grbom voljenog kluba.

Bio je, hajde da prenesemo to i na viši nivo, član prve „post-sovjetske“ generacije jednog ruskog kluba koji će značiti nešto u Evropi – sa tek navršenih 19 branio je u finalu Kupa UEFA 2005. i ostao hladan kao vodka pred atacima Lidsona i čoveka kojeg odnekud poznajemo, mada se pravimo da se nismo sreli, Rikarda Sa Pinta, CSKA je osvojio taj trofej – kao i stožer sastava koji će nas 2008. godine na Evropskom prvenstvu, pod Gusom Hidinkom, onoliko obradovati.

Igrali su Rusi tada najlepši fudbal na prvenstvu, četvrtfinale protiv Holandije mora biti jedna od najboljih utakmica u novijoj istoriji tog takmičenja, i da Španci nisu imali misiju da stvore istoriju i postanu tim o kojem će se i dalje pričati, niko ne bi mogao da ih zaustavi.

Ali ostali su Baćuške hit i podigli sebi cenu tada Aršavin, Sičev, Žirkov, Pavlijučenko, Ignaševič, i nazad klinac dečačkog lica, sa imidžom nekog ko u slobodno vreme – recimo, kada CSKA igra sa mnogo slabijim ekipama, pa ima vremena da se dosađuje – greje telo i dušu čitajući Iljfa i Petrova ili recitujući Majakovskog...

Ta generacija, stasala i odrasla u doba kada je Rusija bila mala, najmanja, ponižena, s predsednikom Jelcinom o čijim se pijanim skandalima pričalo više nego o idejama, koji je pravio ustupke i Zapadu i Istoku, sa hiperinflacijom, praznim rafovima i nesnađenošću u domaćoj i inostranoj politici, ta je generacija trebalo da na velika vrata, kao zvonima iz Sergijeve Lavre, obznani kontinentu da se Majka vratila, da su momci s istoka spremni da igraju ozbiljnu rolu u Evropi i u svetu, i to ne samo u fudbalu.

Bilo je to na vrhuncu moći i (straho)poštovanja koje je ulivao Vladimir Vladimirovič Putin, onda kada su gas i nafta vredeli najviše, kada se retko koji zapadni lider usuđivao da ne okrene dobro poznati telefonski broj u Kremlju i da pita za savet, i kada je, što se fudbala tiče, ruska Premijer liga ozbiljno pretila da postane deo „Top 5“, nošena evropskim uspesima klubova, vrhunskim strancima koji su u nju dolazili, znajući da nule na bankovnim računima greju bolje od svake šubare, osokoljena kandidaturom, ispostaviće se uspešnom, za Mundijal 2018, i novom buržoazijom ruske ohlokratije koja je počela da ulaže u fudbal bilo iz ljubavi ili zato što im je tako naređeno.

Imaju Rusi jednu poslovicu koja govori o tome da je nešto tako blizu, a tako daleko – „Blizok lokotok, da ne ukusiš“, „Lakat ti je baš blizu, ali ne možeš da ga zagrizeš“ – i ostali su u predvorju probranog evropskog društva.

Za to su bili sami krivi: moć mecena kojima je gospodin Vladimirovič naredio da ulažu u svoje rodne ili stečene krajeve i u tamošnje loptanje biće u stvari upravo to što će unazaditi ruski nacionalni tim, koji igra neatraktivan, spor, neevropski fudbal, što su tako tužno pokazali na poslednja dva velika takmičenja za koja su se kvalifikovali, i nema nikakvog razloga da očekujemo nešto više od njih i na domaćem im bunjištu za manje od dve godine.

Jednostavno, igrači su počeli da primaju novac koji je čak i za skupocene moskovske prilike bio basnoslovan, u tim uslovima nisu imali nikakvu potrebu da idu na zapad i da se tamo dodatno fudbalski obrazuju i unapređuju.

Ni vrhunski, a kamoli prosečni igrači ne bi dobili ni približno slične ugovore u evropskim klubovima, a domaći su želeli da ih zadrže zbog kvote koja ih je sprečavala da uvezu tri „tupoljeva“ stranaca; i Rusija je ostala učaurena kao da je taj novac ponovo digao neki zid između Evrope i njene najveće zemlje. Koji bi se fudbaler, kao Akinfejevi drugari iz Hidinkovih maštarija 2008, i odvažio da napravi transfer, brzo bi se vraćao, nesnađen i prokužen, s repom između nogu, ma da vam kažem nešto, bolje je biti knez u snežnom selu, nego kmet u sunčanom gradu...

Baš to je bila sudbina koju je podelio Igor Akinfejev, kojem su mnogi, kada se pojavio, predviđali unosan inostrani angažman, ne samo zbog vrednosti transfera, nego po njegovom značaju – bilo je onih koji su ga tako lako videli između stativa Mančester Junajteda, recimo, odmah posle penzionisanja Edvina van der Sara, kako postaje njihov novi Šmajhel, i brani ih godinama, tako mlad a tako spretan, okretan, skočan, smiren... Nekih? Bio je to ser Aleks Ferguson koji će mu proreći tu budućnost...

Danas je lako sećati se samo njegovih grešaka, posebno kada izađe s linije i promaši loptu koju bi trebalo da napuca pesnicom, ili ga prozivati za kiks koji je ionako nazadnu Rusiju bacio u stupor na Mundijalu protiv Južne Koreje – šta se tačno desilo, Igor ni danas ne ume da objasni, mada taj gol, priznaje, prečesto sanja – ili ono protiv Slovačke oktobra 2011, lako je reći da on prima čudne golove, lako je pomenuti i tih 40 uzastopnih mečeva, otkako ga je prvog dana novembra 2006. načeo Rikardo Kvarežma u dresu Porta, na kojima ne može da sačuva mrežu; istina je daleko od toga što vidite odmah, istina je da je on jedan od najkonzistentnijih golmana u današnjem fudbalu, ali nije vrhunski, i nikada neće biti, jer to u Rusiji i samo u Rusiji nije mogao da postane.

Odlazak u Evropu, posebno u Englesku, koja bi na test stavila i njegovu relativnu nizinu (185 centimetara), od Akinfejeva je mogao da napravi stvarno novog Lava Jašina, ovako je ostao gorak ukus i posprdni naslovi na sajtovima; i nije patriotizam, shvata valjda, nikada patriotizam nije dovoljno jak razlog da ne pokušate da date sve od sebe.

A šta je golman, kolika je golmanska tuga, velika kao Rusija i tužna i neshvaćena kao sudbina Ane Karenjine, pisao je o tome i Eduardo Galeano, o tome da su nekada golmani nosili crninu jer su tužni, najtužniji od svih dole na terenu.

Sada se hrabre šarenim dresovima, ali su i dalje najlakše i najčešće na stubu srama. Pa i jednom Bufonu – 'ej, Bufonu! - spremali su svilen gajtan prošlog vikenda, i morao je čak i veliki, neponovljivi Điđi da se dokazuje, kao da je tinejdžer, kao da je na početku karijere, i kako da se onda osećaju svi drugi ljudi u rukavicama na svetu?

Kod golmana status nije bitan, minuli rad je samo statistička kolona, njega se najlakše odreknu, setimo se samo šta je Real uradio svom Ikeru Kasiljasu, i od tada je Real malo manje kraljevski klub, saglasićemo se...

Igor Akinfejev danas to najbolje zna i vidi, ali se prošlost, avaj, čak ni u ruskim romanima ne može promeniti. Jedino da 2. novembra, u Kneževini Monako, ostane nesavladan, prvi put u deset godina, pa da nova decenija bude malo bolja. Za njega, za Rusiju, za sve golmane ovog sveta.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)