PRELAZZI: I njegova trenerka (VIDEO)

Ne bih se setio da je i dalje živ i zdrav i verovatno onako lud da se njegova okrugla, sada već uveliko sredovečna glava sa dubokim zaliscima, nije pojavila među sličicama novog Paninijevog albuma.

Gabor Kiralji, čoveče; on još igra, on je još adut Mađarske, ona trenerka ovog će leta biti modni detalj u zemlji visoke mode i visokog fudbala, na Evropskom prvenstvu u Francuskoj.

Provukao se ispod radara i zbog svojih godina, ali i svoje nacionalnosti: o mađarskom nacionalnom timu nije se trošilo mastilo, valjda, još od onog dvomeča iz novembra 1997, kada im je na vrhuncu moći generacija fudbalera krnje Jugoslavije uvalila 12 komada za četiri dana – a samo im je Mijat dao sedam! – i kada smo renesansu fudbala kod severnih suseda, što u slobodno vreme vole da granicu prema nama ograde bodljikavom žicom, odložili makar na dvadeset godina.

A eto, čitavo jedno punoletstvo kasnije, zemlja koja je čovečanstvu podarila “Moćne Mađare”, što su okrenuli fudbal naglavačke za svega nekoliko godina, što su promenili igru i udarili joj čvrste, moderne temelje, samo da bi nestali pod sovjetskom čizmom – od tada će Mađari postati “teškaši”, tek još jedna zemlja Istočnog bloka koja će se dičiti individualnim sportovima: imaju na tone olimpijskih odličja u mačevanju, plivanju, atletici, dizanju tegova, rvanju – opet igra fudbal na velikoj sceni, dok oni koji su im svojevremeno tako lako izvukli uši sada sede kući, posramljeni...

No nećemo jednu od zanimljivijih, pa i bizarnijih priča, kvariti neuspesima; ovo je, ipak, storija o njemu, najstarijem fudbaleru koji će za manje od mesec dana istrčati na francuske livade, koji će postati rekorder po broju utakmica u nacionalnom timu – trenutno tu titulu, sa 101 mečom, deli sa Jozefom Božikom, najboljim drugarom Ferenca Puškaša i jednim od retkih pripadnika zlatne generacije mađarskog fudbala koji je ostao u zemlji i ostao u jednom klubu, svom Honvedu – i kojeg će, više nego mnoge fudbalere, i više nego što bi po golmanskim sposobnostima možda zasluživao, prepoznati tako lako širom sveta, sve zbog tog sivog donjeg dela trenerke koji će već u prvim minutama postati zelen od trave.

Da, jedna je stvar sigurna koliko i to da će se 14. juna, kada se bude susrela Austro-Ugarska – u Bordou igraju Mađari protiv Austrijanaca – začuti himna Mađara: tamo će biti siva trenerka, pa i ako bude 40 stepeni, pa i ako nebeska zvezda bude upekla u njegovu ćelu, Kiralji će je nositi.

Legenda kaže da taj običaj Gabor neguje još od sredine devedesetih, kada je bio tek talentovani početnik u svom Haladašu. Sombatelji je bio na rubu ispadanja, Kiraljiju je crna trenerka koju je uglavnom nosio – kako bi se zaštitio na neuglednim terenima Mađarske, kazao je – bila na pranju, pa je navukao sivu i nije primio gol; na narednom meču opet ju je nosio i nije primio gol, i narednih devet utakmica Haladaš nije izgubio, što je bilo dovoljno da ovaj ritual postane stalan, da Kiralji sa sobom u Berlin, kada ga pokupi Herta, ponese i pun kofer svoje odore, po kojoj će ga pamtiti i prepoznavati.

Sportisti su i inače sujeverni, čak i oni koji odskaču po inteligenciji često prave sulude kerefeke kako bi svom timu i sebi doneli sreću, bilo da se obraćaju Svevišnjem, ljube amajlije ili, kao Loran Blan, celivaju Fabijena Barteza u teme; nije Kiralji jedini, daleko od toga, samo je zanimljiv jer tera svoje pune dve decenije, gde god da je i kakve god peripetije da mu se serviraju.

Ali hajde da ga ne svedemo samo na trenerku i samo na šou: Gabor Kiralji je mnogo više od toga. Problematičan, glasan, nepouzdan – Englezi bi rekli: eratičan – sklon kiksevima ali i sposoban da protivničkom napadaču izgleda kao neprelazni zid od kojeg se lopte lagano odbijaju, jedini naslednik legendarnog Đule Grošiča, koji će započeti trend “golmana-libera”, možda je i poslednji golman kojem se gleda kroz prste, koji ne čuva samo mrežu, već i tradiciju “ekscentričnosti” tih usamljenih gromada na ivicama terena.

Moderni fudbal nije samo novac, organizacija, marketing u prvi plan ili nepažnja prema navijačima; on je naterao fudbalere da budu profesionalniji, proterao duvan i alkohol iz svlačionica, od igrača napravio moderne gladijatore koji žive da bi igrali i igraju da bi živeli. Najduže su tom trendu odolevali upravo golmani, njima se dozvoljavalo da budu “ludi”, njima se dopuštalo da budu svoji, njihove su se greške podrazumevale, a njihova pomračenja uma maltene ohrabrivala, sve do prelaza između dva veka.

Nema ih više, otišli su ti poslednji Mohikanci starog fudbala. Igitu, Čilaverta, Barteza, Lemana ili Horhea Kamposa zamenili su nojeri, oblaci i kurtoe, mladi, poletni, profesionalni i bez te moći rasute pažnje koja bi ih naterala da prime gol sa 40 metara jer, jednostavno, nisu pratili igru, ili su noć proveli pikajući PES.

Ostao je samo on, na braniku stare golmanske škole.

Gabor Kiralji, sin svog oca, takođe fudbalera – Ferenc Kiralji igraće 1982. u dvomeču Haladaša sa Milanom, najvažnijoj utakmici u istoriji kluba – vispreni tip koji je odrastao nadomak austrijske granice i sanjao da postane profesionalni fudbaler, reći će da je to sasvim slučajno, da on ništa ne radi namerno, ali ostaće da priča o profesiji koja je u fudbal unosila mnogo više neizvesnosti: ako ne znate na koju je nogu ustao vaš golman i da li će, možda, primiti gol “kroz uši” već u prvom minutu, to može da vas nervira, ali je đavolski zanimljivo za gledanje.

Kiralji je već u Herti pokazao da poseduje raskošni talenat, da se ne plaši da ide i glavom na kopačku, da može da odbrani nemoguće; u njegovoj drugoj sezoni, Herta je igrala Ligu šampiona, i Mihael Prec, Ali Daei, Dariuš Voš i Kjetil Rekdal, i Pal Dardai i nesrećni, depresivni Sebastijen Dajsler, uspeli su da prođu grupu sa Čelsijem, Milanom i Galatasarajem, uglavnom zahvaljujući Gaborovim odbranama.

Činilo se tada da može sve, ali to sve ne znači uvek sve dobro – ono što je izgledalo kao početak velikog uspeha pretvorilo se u klackalicu u kojoj će Kiraljija navijači sa Olimpijskog stadiona naizmenično dizati u nebo i psovati. Doneo bi tri boda jedne subote, već naredne bi sam samcijat prosuo baš toliko, i tako u krug...

Kiraljija je put vodio u Englesku: tamošnji tabloidi odmah će primetiti da on ima inicijale GK, pa će se navijači sa Selhursta ponadati da će “bubice” iz glave nestati pod svetlima bogate Premijer lige.

Ne, opet je bilo isto: kada mu je bio dan, Gabor je mogao da brani i nogama, i ne gledajući, loptu bi privlačio kao da ispod trenerke ima neki ogromni magnet. Kada nije bio – a prečesto nije bio – Kiraljiju bi fudbal ispadao iz ruke, najniži igrač rivala mogao je da ga nadskoči u petercu, a izlasci sa linije završavali bi se ili pogubno ili komično.

Između vrha i dna, između poštovanja i prezira, i tako iz sezone u sezonu: na YouTube, recimo, možete da nađete i klipove koji se zovu i “Hertha's best goalkeeper in history” i “Fulham's Worst Ever Goalkeeper”, i nešto što se zove “Hungarian king” i deluje prilično ironično...

Kada je, a to je priča njegovog života, Kiralji izgubio i startno mesto u Kristal Palasu, potucao se još malo po Engleskoj, Aston Vila pa Barnli, da bi se vratio u Nemačku, u drugu Bundesligu, u Minhen 1860.

Tamo je ponovo bio onaj stari i podsetio na početak karijere, ali nije moglo bez problema: nakon nekoliko mirnih sezona, Kiralji je pod stare dane ponovo podivljao, udario svog saigrača Garija Kagelmahera nasred utakmice, suspendovan i prebačen u drugi tim. Jedini, prirodni, pa i poslednji korak za Mađara bio je povratak kući, u Haladaš, tamo odakle je sve počelo, tamo gde će pre dvadeset proleća igrom slučaja prvi put navući sivu trenerku.

No za sve te godine, što opet govori dosta o kvalitetu mađarskog nacionalnog tima, Kiraljija niko nije uspeo da na duže staze pomeri sa crte reprezentacije. Činilo se, godinu-dve, da će to biti Adam Bogdan, koji je karijeru gradio u Engleskoj, u Boltonu, da bi sada dobijao šuljeve na klupi Liverpula; no Mađare je prvo preuzeo stari Gaborov ortak iz Herte Pal Dardai, a potom i Bernd Štork, Nemac koji je bio pomoćni trener u berlinskom klubu kada je Kiralji tek pristigao iz Sombateljija...

I eto njega u Panini albumu, eto njega na Evropskom prvenstvu, eto lude trenerke među svim onim mirnim, staloženim čuvarima mreže.

A da je za momka sa inicijalima GK sudbina stvarno imala velike planove, pokazuje još jedan detalj: tog 14. juna u Bordou, kada će Gabor Kiralji oboriti rekord Jozefa Božika i postati igrač sa najviše utakmica za nacionalni tim, protivnik će biti baš Austrija.

Time će se zaokružiti još jedna priča, a srednjoevropski klasiko – Mađari i Austrijanci međusobno su odigrali 136 utakmica, što znači da je samo duel Argentine i Urugvaja bio češći u istoriji – dobiti poslednji obrt: upravo je protiv Austrije, 25. marta 1998. na Prateru, siva trenerka prvi put zaigrala za reprezentaciju.

Prvi kontakt Gabora Kiraljija sa loptom tog dana bio je kada je odbranio penal Toniju Polsteru.

Tada su Mađari, samo na koji minut, pomislili da imaju golmana za budućnost. A onda je Kiralji primio dva smešna gola, i najavio scenario koji i toliko godina kasnije uveseljava poklonike fudbala.

Baš kao i ta prljava trenerka koja odbrojava dane do kraja jedne karijere, zaštitni znak i amajlija poslednjeg izdanka loze ekscentričnih golmana pred njeno neumitno gašenje. 

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)