PRELAZZI: Moramo da razgovaramo o Tomasu

Kada je negde početkom februara Robi Rodžers, bivše krilo Lids junajteda i povremeni reprezentativac Sjedinjenih Američkih Država, saopštio da sa svega 25 godina prekida karijeru jer je homoseksualac – a homoseksualci i fudbal se nikako ne mešaju, kao što se, šta ti ja znam, ministar policije u Srbiji nikada ne meša u svoj posao – na ovom istom mestu prognozirano je da će proći dugo vremena pre nego što neki viđeniji fudbaler izađe iz ormara i progovori o svojim seksualnim sklonostima.

Jer fudbal je možda srušio mnoge granice, i one u glavama i one prave, zbog fudbala su se vodili i prekidali ratovi, zbog njega se ubijalo i mirilo, ali neke crvene linije su ostale netaknute. Ni tolerancija druge boje kože nema preveliku tradiciju u ovom sportu i među njegovim poklonicima – tek pre dve decenije u Britaniji banane su prestale da budu rekvizit s kojim se ide na utakmicu jednako prilježno kao i sa šalom – pa kako bi onda mogla da se provede tolerancija spram onih koji, sem što umeju da igraju fudbal, vole i muškarce?

Nešto se, ipak, menja. Robi Rodžers još se prošlog proleća vratio igri koju voli i ima iza svojih leđa (pardon na toj očiglednoj upadici) sasvim solidnu sezonu u Los Anđeles Galaksiju, a onda je fudbalski svet ustalasao Tomas Hiclšperger, koji je u ispovesti uglednom nemačkom nedeljniku Die Zeit priznao da nikada, zaista, nije voleo žene...

Hiclšperger je možda ona granična tačka od koje će stvari krenuti – puževim tempom, svakako – ka prihvatanju homoseksualaca u fudbalu, kao kada je Viv Anderson, pomalo nespretni, ali borbeni defanzivac, postao prvi crni igrač koji je obukao dres reprezentacije Engleske.

Jer on nije bio poluanonimni fudbaler kao Robi Rodžers ili kao Anton Hisen, gej fudbaler koji troši svoj nenasleđeni talenat (otac mu je čuveni as Fjorentine i Liverpula Glen Hisen) u nižerazrednim švedskim ligama; nije bio tanano krilo koje se plaši i sopstvene senke; nije bio ni zalizani, depilirani maneken u roze kopačkama; ne, Bavarac je bio opasan igrač razornog šuta, „sidraš“ na sredini terena koji je jednako uspešno kidao protivničke napade i rivalske ligamente. Taj stav i industrijski težak rad na travi doneli su mu sasvim pristojnu karijeru, u kojoj je odigrao više od 50 utakmica za nemački nacionalni tim...

Tomas Hiclšperger pobija sve one glupave homofobične teze o tome da je geja „lako prepoznati“ – čak ni s novim saznanjem, kada gledate njegove igre i ponašanje na terenu, nećete ga „namirisati“. On nije ni mogao da upadne u zamku poput Grema le Soa, igrača čiju su seksualnost dovodili u pitanje samo zato što – pazite sad ironiju! – nije voleo da se sa saigračima udara mokrim peškirama po guzi u svlačionici, već se brzo oblačio jer je imao karte za premijeru opere u Rojal Albert Holu.

Ne, Nemac je bio baš, da prostite, muškarčina...

Uistinu, kad smo kod velikih muškaraca, taj stav velike spisateljice Dubravke Ugrešić treba ponoviti: rat i fudbal su suštinski vrlo homoerotične stvari – od skidanja dresova, simuliranja odnosa, grljenja i tapšanja po svim delovima tela, do stvari koje mi fanovi govorimo svakog dana – „taj mali ima velika muda“ i onoga „uuu, al' mu ga je zavukao“... O navijačkim pesmama u kojima se aludira na snošaj, vrlo često homoseksualni, da i ne govorimo...

Daleko od toga da je u fudbalu, posle Hiclšpergera ili pre njega, gej naprasno postalo okej. Ne, čak će i Zvezdin kapiten Nenad Milijaš reći kako ne može da zamisli da se u svlačionici na Marakani tušira s nekim ko ne uživa isključivo u ženskim genitalijama (mada će, uzev u obzir naše prilike i raspoloženje tribine Milijaš gotovo revolucionarno – a suštinski, tako normalno – izjaviti da svako ima pravo sa svojim životom da radi šta želi).

Isto bi, da se ne lažemo, odgovorio i Frančesko Toti i Fil Džagijelka, i mnogo poznatiji i bitniji kapiteni, odavde do Glazgova...

I zato je, verovatno, u zemlji u kojoj je na ulice lakše izvesti masu da „ubija pedere“ nego da se pobuni zbog nezaposlenosti, bednih plata, korupcije i krađe i glupo postaviti jedno obično pitanje: da li biste više voleli da vaš tim ima dva-tri Hiclšpergera, koji ostavljaju srce na terenu šta god potom radili u svojoj sobi i sa svojim spolovilima, ili gomilu metiljavih, lenjih kvazifudbalera, slepih za tradiciju, istoriju i grb koji nose, koji će jedinu inicijativu pokazati kada jure plavuše po splavovima?

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta