PRELAZZI: Tatko na fudbal

 

Znam kako izgledaju cigan-male po Beogradu. U te favele glavnog grada ići ću poslom, kao mladi novinar: na Đurđevdan u divljem naselju ispod Gazele koje više ne postoji, pa u potragu za nekim malenim đavolima iz Borče, kad skrenete s puta i vozite levo dok ne nestane asfalta, pa posle toga vozite još neko vreme, te u Orlovsko naselje u Mirijevu, koje je na svega pet-šest kilometara od centra, a kao da grad ne zna na njih, ni oni za njega.

Pejzaž je uvek sličan: sklepane kuće od kartona, lima i tek poneke cigle, musavi dečaci što sa korom hleba u ruci jure za loptom napravljenom od pocepanih čarapa (kao da neke druge pa i postoje?) po izlokanom makadamu ili šljunku, i puni afektacije se vešaju o cevanice pridošlica, koje god boje da im je koža, jer gost je tamo uvek gost, ako ima za njih ima i za gosta; brojne porodice što gledaju u budućnost iako budućnosti za njih uglavnom i nema.

Znam, dakle, kako izgledaju romska naselja po Beogradu. I svaki put sam, u prolazu, imao isti utisak: koliko ti ljudi, što slave život i kad ih život gazi, moraju da preskoče prepreka da bi makar neko od njih uspeo? Koliko predrasuda, koliko prekih pogleda, koliko zatvorenih vrata ispred nosa, koliko izgovorenih i dvostruko više neizgovorenih psovki, svakog bogovetnog dana?

A sad zamislite cigan-malu u Vranju, Mesna zajednica Panađurište. Nisam bio, ali slutim: kartonke iz Borče su za te vranjske straćare baš karingtonke, i šta tek treba da se desi pa da neko iz Panađurišta vidi sveta? Da postane neko u nečemu što voli? Sa kojim se čudom to mora graničiti?

Jedan je, ipak, uspeo.

Zvao se Dejan Osmanović, kao i svi Vranjanci imao je nadimak, Kaleja. Ali njegova je igra, fudbal je to, na svim jezicima i sa svim nadimcima zvučala isto.

Osman je bio kralj jugoslovenskih oranica tamo u drugoj polovini devedesetih, majstor loptanja koji je s rodnog juga postao legenda bačke ravnice, najbolji strelac domaćeg prvenstva i nikada dovoljno opevana legenda Hajduka iz Kule...

Gde je sada? Na internetu se može naći sve, kažu, ali uglavnom ne baš ono što vas zanima. Poslednje vesti su kontradiktorne: sa četrdeset i kusur godina, pisalo se, reaktivirao se iz penzije i postao predsednik FK Rom iz Vranja, osmišljenog kao startne linije za neke nove Osmane iz čitave Pčinje, ali taj klub trajao je samo dok kažeš “Đelem, đelem”. Potom je Osman 2014. vozio kombi sa arbajterima od Vranja do Nemačke, a maja prošle godine, pisali su mediji, zatražio je azil u Linenu, nadomak Dortmunda, rekavši da više nema nameru da se vraća u Srbiju.

Radije bi, čitalo se između redova, provodio dane i noći na baušteli, radije se ne bi se sećao popodneva kada je do nervnih slomova dovodio protivničke golmane...

I to je to, kaputt, nikakve nove vesti u poslednjih godinu dana, ničega o momku koji je imao gotovo mitsku sposobnost da se njegovo ime upiše na semaforu i pre početka utakmice.

Menjali su se timovi, menjale su se gazde klubova, menjali su se sistemi takmičenja, imena i zapremine naše države, samo je jedno bilo sigurno: da će Dejan Osmanović dati gol, glavom ili nogom, iz slobodnjaka ili iz penala...

Vest je, tako, u ovom slučaju, da nema vesti o Kaleji. 

Da li je dobio azil ili se i dalje šunja po Švabiji? Onako, kao što se nekada umeo ušunjati u šesnaesterac i zakucati loptu u mrežu, tako tamnoput u belom dresu Hajduk Rodića, propalog kluba koji je trajao dok je bilo para od sponzora. Kaleja bi zabio i podigao bi ruke i ponovo se osetio kao da je na džombama Panađurišta, kada je celo Vranje pričalo o klincu koji je pucao slobodnjake bolje nego komšija iz Niša Rambo Petković...

Bilo je onda i prirodno da momak iz srpske favele dogura do onih brazilskih. U istom crveno-crnom dresu u kojem se proslavio Rambo, zaigrao je početkom ovog milenijuma i on. Osman je, kaže onaj isti nepouzdani internet, za brazilsku Vitoriju odigrao 11 utakmica i dao dva gola – to mu nikada nije bio problem – ali se ubrzo vratio.

Nije mogao bez Kule ili Kula nije mogla bez njega? Više ga je privlačilo da bude Brazilac u Bačkoj nego Srbin u Brazilu? Nestalni duh mu nije dao mira, daleko je miris Vranja kada ste u Salvadoru?

Postojala su samo dva objektivna objašnjenja zašto Dejan Osmanović nije imao značajniju karijeru. U prvo ne želimo da verujemo nikada, mislimo za sebe da smo tolerantni prema komšijama, a posebno prema onima koji s nama dele parče plavog neba, no treba postaviti to pitanje otvoreno: da li su Dejana Osmanovića preskakali i potirali zbog nacionalnosti, da li zbog boje kože nikada nije uspeo da se nametne selektorima?

Ili je, da se vratimo na teren isključivo sporta, tek delio sudbinu mnogih nesuđenih asova s ovih prostora koji su karijeru gradili izokola, bez priklanjanja Zvezdi i Partizanu?

Možete se samo pitati da li bi Osmanova karijera bila potcrtana sa još više golova i još više poštovanja da je ikada dobio šansu u crveno-belom ili crno-belom dresu. Da li bi ga, u tom slučaju, sada i strani novinari stavljali u večiti tim neke hipotetičke romske reprezentacije, gde bi bio prva izmena Rejesu i Žinjaku i ulazio s klupe da iza bele linije spakuje pasove Hadžija, Navasa ili Liveranija?

Da li bi se još pričalo o napadaču koji je jednako dobro umeo da šutne levom i desnom, čiji je dribling bio neuhvatljiv za čuvare, koji je izvođenje slobodnjaka usavršio toliko da faul za Hajduk na 20+ metara nije bio pola gola, nego makar tri frtalja?

Ne, nije bilo suđeno, kao u pesmama Vide Pavlović, Kaleja je ostao samo marginalac, zanavek veliki samo na malim terenima, “Tatko na fudbal” u Vranju i u ravnici, posve nebitan kada bi se priča proširila mimo balkanskih okvira.

Ostaće, na kraju, zapisano da je za Hajduk dao više od 90 golova, da je jednom Sartidu umuvao četiri komada, da je rešetao i Banatskom Dvoru, Bežaniji, Smederevu, Zrenjaninu, Lebanu, da je bio i u tom Brazilu i u španskoj Ekstremaduri, pa da je u sezoni 1998/99, prekinutoj prerano zbog NATO agresije, na 24 utakmice postigao 16 golova i da je bio najbolji strelac domaćeg prvenstva, ali to nije bilo dovoljno za dres na kojem je pisalo FSJ.

Imao je, doduše, i neka tri upisana nastupa na nešto što je ličilo na jugoslavenski nacionalni tim: negde početkom januara 2001. selektor Ilija Petković poveo je igrače iz domaćeg prvenstva na opskurni i krajnje nezvanični i nepriznati “Milenijum kup” održan u nefudbalskim uslovima u Indiji. Tamo će naši trijumfovati ispred fudbalske nejači iz Bangladeša, Uzbekistana, Jordana i rezervnih sastava Čilea i Urugvaja.

Jugosloveni su pobedili i, kako je tada pisala štampa, maznuli 150.000 dolara u rupijskoj protivrednosti, Dejan Osmanović nastupio je i nije dao gol – umesto njega to su radili Igor Bogdanović, Vuk Rašović, Goran Trobok, Sale Ilić...

Igrao je i dalje, sve do 40. godine, a kopačke o klin okačio je gotovo istog onog dana kada su Kuljani saopštili da klub više ne postoji. Bilo je simbolike u tome što se klub koji je jednom dogurao do Evrope ugasio baš kada je njegov najvoljeniji sin rekao da je bilo dosta trčanja i treninga.

Kroz Osmanovu se odiseju, na koncu, čita i novija istorija ovdašnjeg loptanja, odnos prema igračima i njihovi nepostojeći izgledi za pristojnu mirovinu, čak i ako ste imali više od stotinu golova u svom CV-ju.

Kaleja je tako skroz srpska priča, čak i ako se o njemu ne zna više ništa ili upravo zato što se o njemu ne zna više ništa: najbolji strelac koji nikada nije dobio pravu šansu, koji nema čak ni onaj “best of” klip na Jutjubu, danas samo još jedan begunac iz besmisla ove zemlje, azilant na nemačkoj listi čekanja sa mistrijom u ruci i molerskom kapom napravljenom od nekog bajatog lokalnog Cajtunga, čiji sportski urednik nikada nije čuo za crnomanjastog momka što se igrao fudbala kao da je ceo svet, a kamoli fudbalski teren, samo cigan-mala u Vranju.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: MN Press)