PRELAZZI: Više od kluba

U čuvenoj Bajronovoj poemi "Putovanja Čajlda Harolda" postoji metafora "rimski praznik". Izgovara je, u jednom trenutku, gladijator koji se sprema za borbu, znajući da će mu ona biti poslednja. Da će pred hiljadama ljudi u koloseumu biti ubijen, zaklan, samo da bi okupljena masa uživala u njegovim mukama. Dosta sam zabavljao narod, kao da kaže gladijator, i vreme je da padnem na mač kako bi umesto mene došao neko drugi. Jer ko se mača lati...

Taj bajronovski "rimski praznik", to sadističko uživanje u mukama drugih, ta opaka, gotovo patološka zluradost, sve je to viđeno u svega nekoliko dana u raspoloženju dobrog dela svetskog (i srpskog) javnog fudbalskog mnjenja prema Fudbalskom klubu Barselona.

Odavno nije bilo toliko seirenja, toliko podsmeha, toliko slavljenja nečijeg poraza, toliko hrpe uvredljivih epiteta prosutih, kao voda iz kofe na mačke u sezoni parenja, na Barselonu nakon ispadanja u četvrtfinalu Lige šampiona, a potom i poraza u Granadi, kojim su se Katalonci možda i oprostili od titule prvaka Španije, pa porazu od Reala u finalu Kupa kralja zahvaljujući nestvarnom sprintu Gereta Bejla...

Oni su cigani, kažu. Patuljci. Impotentni. Pročitani. Malodušni. Dosadni, pretenciozni, predvidivi. Odvratni, jednom rečju.

Ta razrada ide dalje: Ćavi je mator i nezainteresovan; Mesi nikada više neće biti onaj igrač koji je bio 2010. i 2011; Inijesta u stvari nije ni bio veliki; sada se tek vidi zašto je Venger pustio Fabregasa da ode; Maskerano je argentinski pacov koji ume samo da igra prljavo; onaj folirant Nejmar je najveći promašaj u istoriji fudbala; Buskets? Obična prevara od igrača; ko je, uopšte, ikada čuo za Tatu Martina; da znate, ni ona La Masija nije ništa posebno, mnogi klubovi to imaju; loši su i gubitnici; i zašto svi pričaju o nekom Krojfu...

Psihološki bi se ovaj Schadenfreude dao, verovatno, lako objasniti: ljudi vole autsajdere, a ako je neko na vrhu dugo, osećaš poriv da ga povučeš dole, da ga spustiš na njegovo mesto. Čim je neko bolji od tebe, i to ti svakodnevno demonstrira, proradiće kad-tad sujeta i zavist i želećeš da ga vidiš kako pati.

Sve to važi svuda u svetu, a u Srbiji barem duplo.

Ali čekajte, rođaci, da nismo malo preterali i požurili sa sahranjivanjem Barselone?

Da, normalno je da svaki tim ima svoje uspone i padove i da nije tako, ne bi bilo potrebe da se fudbal igra, jer bi najbolji uvek pobeđivali. Barselona je upala u "žutu minutu" i nije joj prvi put. Nekada taj minut zna da potraje nedelju dana, nekad dve-tri godine – posebno ako napravite kiks sa izborom trenera, kao što je sasvim moguće urađeno s Tatom Martinom – ali njena fudbalska filozofija ostaje ista. U stvari, malo je klubova koji mogu ponosno da kažu da poseduju filozofiju, a Barsa je jedan od njih.

Taj Barsin kredo, to neodstupanje od ideja koje je zacrtao Johan Krojf, prvo u svojoj Holandiji, da bi se taj pelcer najbolje primio početkom devedesetih u toploj Kataloniji i procvetao u najlepšu biljku majske noći 1992. na Vembliju, kada je Ronald Kuman iz slobodnjaka u produžetku srušio Sampdoriju Vujadina Boškova, ta nauka o životu, fudbalu i svemu između, donela je nama, običnim smrtnicima, priliku da budemo savremenici nečeg velikog.

Gvardiolina Barselona bila je jedan od najboljih timova svih vremena. Pep je otišao u Bajern, da tamo, u sigurnosti slabije lige, finansijske stabilnosti i dobro uvežbanog tima, uradi isto što je radio na Nou Kampu i dokaže da je veliki i van Španije.

Ali srce i duša te Gvardioline ekipe i dalje su isti. Metronom koji daje ritam igri Blaugrane je ove sezone možda preskočio sekundu ili dve, motor je kašljucnuo i zagrcnuo se kada je naleteo na parkirane autobuse i čudesne golmanske odbrane, jeste neophodno, vidi se, tu i tamo nešto podmazati i zameniti neki deo, ali to je i dalje perpetuum mobile, jedinstveni izum u svetu fudbala, savršena mašina za proizvodnju radosti, lepe igre i ljubavi prema fudbalu.

Taj karusel kojim gazduju Ćavi i Inijesta nastaviće da se okreće i kada njih dvojica više ne budu stiskali gas. A on nam je podario najbolji fudbal koji smo ikada gledali. Barselona je, uz sve poraze ove sezone, uz svu romantiku Liverpula i surovost Bajerna i ove sezone i dalje najlepši tim koji možete da vidite. U njihovom "uzmi loptu, dodaj loptu" stekla se sva jednostavnost fudbala, i to ni Tata Martino ni pet "Granada" ni sjajni Čolo Simeone neće uspeti da pokvare.

I u ovih nekoliko godina svi mi smo – isključivo zbog Barse – od običnih gledalaca fudbala postali i baletski kritičari. Barselona nas je naučila da volimo da vidimo lep fudbal, Barselona je dala igri tu estetsku dimenziju, a gladijatorima, poput onih iz poeme Lorda Bajrona, obukla svečane haljine i naredila da zabavljaju narod.

Zbog Barselone smo naučili da pravimo razliku između pobediti i pobediti lepo.

Fudbal je u mnogo čemu kao rokenrol i kao seks: ako nije senzacionalan, ako posle njega ne možete da dišete, ako vas nije potpuno raspametio, onda nešto radite pogrešno. A niko bolje nije umeo da nas vozi od Barse.

Kada se govori o najboljim ekipama svih vremena, naši stari će se uvek setiti Brazila 1970. Poslednji Peleov Mundijal, majstorije Žairzinja, Tostaa, Žersona, Rivelinja, Klodoalda na tom magičnom medenom mesecu u Meksiku ostala su kao vododelnica fudbala. No njihovi naslednici, svega četiri leta kasnije, bili su bednici koji nisu shvatali šta je joga bonito, loši gubitnici koji će ostati zapamćeni po pregruboj igri protiv Holandije, po laktu Marinja Čangasa u lice Johana Neskensa, po ragbi startu Ze Marije na onog istog Johana Krojfa...

Barseloni se to neće dogoditi. Ovu generaciju zameniće sledeća, ista takva, pa još bolja, jer već u La Masiji stasaju novi momci, novi Pedro i Pike, željni slave i lepih pobeda. Ako im UEFA ne skine kaznu, Barselona neće moći da dovodi igrače u naredne dve godine. Za svaki drugi klub to bi bila sankcija ravna katastrofi. Ne i za Barsu.

Zato Barselona neće, poput mnogih drugih bitnih klubova, čekati da se kockice slože i da ponovo postane velika; ne, ona je velika i danas, i ove sezone, čak i ako je završi bez ikakvog trofeja.

I zar nije jednako verovatan scenario u kojem se Leo Mesi narednog avgusta vraća u svoju Barsu s titulom prvaka sveta? Istim avionom putuje i Maskerano, a na sedištu pored prozora drema Nejmar, najbolji strelac Svetskog prvenstva u Brazilu. Na aerodromu ih čekaju Fabregas, Inijesta i Buskets, spremni da Mesiju stisnu ruku iako je Španija nesrećno poražena u finalu Mundijala, na penale.

Ispred stadiona s osmehom stoji Ćavi. "Ovo će, cenim, biti moja poslednja sezona", kaže im Ćavi. "Drugari, hajde da ih, još jednom, sve odučimo od fudbala. Hajde da celom svetu pokažemo koliko su se ogrešili od nas."

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)