PRELAZZI: Why always Mee

Svi će pričati o “Riđem Murinju”, makar zbog tabele: prilično lakom pobedom nad Hadersfildom (2:0) u 12. kolu, Barnli se zadržao u samom vrhu, sa istim brojem bodova kao Arsenal ili Liverpul, sa samo jednim manje od Totenhema na mestu koje će u maju voditi u Ligu šampiona, a gol-razlika bi se baš dopala Portugalcu koji se koji sat kasnije znojio na Old Trafordu.

Dvanaest datih i devet primljenih golova na tuce utakmica...

Ali Šon Dajč bi verovatno samo karakteristično zarežao kada biste mu rekli da je samo “Džindžer Murinjo”. U stvari, najbolji engleski trener u Premijer ligi – nije da mu je konkurencija nešto previše zvezdana: Edi Hau, Pol Klement, Roj Hodžson, “privremeni” Dejvid Ansvort, nemojte, molimo vas, da ubrojimo Škotlanđanina Dejvida Mojesa; svejedno, najbolji je engleski trener u Premijer ligi, i tačka – zna da mnogo više duguje učiteljima od kojih je skidao znanje, pre svih nenadmašnom Brajanu Klafu.

Bila je to jedna od onih lekcija koju je najteže prihvatiti kada ste mladi, ali daleko odatle, kada vas sustignu zrele godine, shvatite koliko je vaš mentor bio u pravu. Brajan Klaf je video tog riđeg klinca, doveo ga u podmlatak Notingem Foresta – bilo je to u sam smiraj Klafove karijere i velikog Notingema – ali mu nikada nije ukazao pravu šansu. Mislio je da Dajč mora da bude snažniji, hrabriji, odlučniji, a lom noge gotovo je prekratio karijeru šiparca i pre nego što je počela.

Sadašnji trener Barnlija stoga je od fudbala živeo u manjim klubovima, potucao se po trećim i drugim divizijama, igrao je i za Brendana Rodžersa i bio omiljeni polaznik škole života ser Aleksa Fergusona, ali nikada nije zaboravio didaktiku nervoznog, neukrotivog, nesputanog maestra rumenog lica i cigarete u desnoj ruci: uvek imaj sistem, uvek dobro organizuj svoj tim i ne dozvoli da im ikada bude nejasno šta treba da rade (to će Murinjo, takođe umnogome engleski trenerski đak, tek polovično savladati); i ako Boga znaš, imaj strpljenja sa onim ružnim pačićima kakav si i sam bio.

Sačekaj, istrpi, pomozi, možda se u nekome od njih krije momak koji će te iznenaditi. Na kojeg bi i tvoj pokojni idol Brajan bio ponosan.

A to je važno i zato što Barnli možda jeste liliputanac među finansijski veličanstvenom sedmorkom što okupira najviša mesta i najviše pažnje u ovogodišnjoj Premijer ligi, ali daleko od toga da je tikva bez korena: dve titule prvaka Engleske, od kojih poslednja 1960. godine (igraće, te jeseni, i četvrtfinale Kupa šampiona i ispasti nesrećno od Hamburga, kojeg će izbaciti Barselona, koju će za trofej tući Benfika), jedan FA kup i nezvanična titula najnaprednijeg kluba na svetu, pošto će upravo Dajčovi prethodnici na klupi Barnlija postati prvi “engleski menadžeri” koje danas znamo, oni koji će se pitati i za transfer politiku, i za medije, i za taktiku...

Evo ga, u našu priču se, kao ispred zahuktalog špica, u trku ubacuje plavušan koji je postao otelotvorenje tog ratničkog, tog engleskog – u zaboravljenom značenju, koje najbolje definiše recimo Teri Bučer – u Premijer ligi, uleće klizeći i odmah se postavlja na noge, pa onda skače tu, malo ispod granice neba (iako će i njemu, kao nekada Dajču, govoriti da je možda i prenizak i preslab), čisto da bi glavom ispucao loptu tamo do onog kruga koji označava sredinu igrališta.

Ben Mi je trenutno najbolji pik kojeg možete da imate u svom fantazi timu, ujedno i najneoprostivija greška selektora Engleske Gareta Sautgejta. To je momak koji je sigurno defanzivac u najboljoj formi u tvrdom, odbrambeni nastrojenom Barnliju, čudu dosadašnjeg dela sezone. A dosadašnji deo je već trećina, nije mala stvar...

Kapiten Barnlija jedan je od onih neupadljivih – sem prezimena, okej, nije uobičajeno da maloletni Azijci u zagušljivim radnjama nalepljuju svega tri slova na dres premijerligaškog kluba, sem ako se ne radi o nekom njihovom zemljaku – diskretnih heroja koji moraju prvo da pobede sebe, pa predrasude, pa navijače, i tek na kraju da, ako im ostane zuba posle toliko udaraca i toliko škrgutanja, ulete u klinč sa nekim od najboljih napadača koje današnja igra poznaje.

Priča je to kakvih vazda nedostaje, koliko god se i mi na ovom sajtu trudili da ih iskopamo. Ona o marljivosti, neodustajanju, plivanju kontra matice, o porazima posle kojih ustaneš, otreseš prašinu sa sebe i zaletiš se, glavom napred, na narednu prepreku, ma koliko ti ih iz prvih redova vikali da si budala.

Ben Mi mogao je da bude tek jedan od brojnih škartova sa akademija najbogatijih engleskih klubova.

Ponikao je u Mančester Sitiju, ali sem jednog nastupa u Liga kupu – šansu će mu dati Roberto Manćini, tada i nikada više – i kupanja u znoju u utakmicama mladih timova, nikada nije dobio pravu priliku da se dokaže. (To je jedna od bolnijih tema sa kojom će kad-tad morati da se suoče ti izvikaniji klubovi: oni kao da, iz godine u godinu, iz naraštaja u naraštaj, spremaju fudbalere za neke druge dresove, dok mesto u prvih jedanaest redovno zauzimaju legionari.)

Govorili su i da je prespor i premalo tehnički potkovan, iako sasvim simpatične levice, da bude levi bek – to je pozicija na kojoj su insistirali njegovi treneri sve dok nije dopao šaka Šona Dajča – a previše krhak da bi držao sredinu odbrane. Govorili su i da mu je bolje da se okane snova o Premijer ligi, te da je Čempionšip, u vr' glave, najviše čemu će moći da se nada tokom svoje karijere.

A onda je Barnli, u koji je došao prvo na pozajmicu 2012, nakon nekoliko sezona doslednog jo-joisanja između dva ranga takmičenja, 2017. uspeo da preživi, jedva ali je uspeo, i to umnogome zahvaljujući defanzivcima, Benu Miju i Majklu Kinu.

Pft, ako ste verovali engleskim novinarima i prilježnim pratiocima transfer-prozora, bilo je to isključivo zahvaljujući Majklu Kinu. Nekadašnji mladi reprezentativac postao je jedna od najvećih zvezda prelaznog roka, i za 30 miliona funti preselio se u Everton Ronalda Kumana.

Činilo se tada da će Barnli, koji je najzad unovčio svoju mudru politiku, biti jedan od glavnih kandidata za borbu za opstanak, a da će Ben Mi biti ostavljen na vetrometini, tojest da će svi videti kako je lane onaj konopac vukao isključivo mladi Kin.

Eh, ne da nije bilo tako: upravo se Kin, kao i čitava ekipa “Karamela”, oseća kao da ne zna odakle mu sve duva i zuva, dok je Ben Mi, u ekipi koja je doživela totalni fejs-lift, postojani komandant treće najbolje odbrane dosadašnjeg toka Premijer lige (manje golova primili su samo Siti “pravog Gvardiole” i Junajted “pravog Murinja”, jednako toliko sve porozniji Poketinog Totenhem), sa svojim odličnim novopronađenim partnerom Džejmsom Tarkovskim.

Statistički gledano – mada će biti mnogo onih koji bi na lomaču poslali fudbalske statističare – Ben Mi je bio jedan od pet najboljih “blokera”, “čistača” i “glavonja” prošle sezone, a ove mu ide još bolje.

U vremenu kada se skoro ne vrednuju ljudi koji će saslušati trenera, klimnuti glavom i obaviti posao onako kako treba da se obavi (makar to u većini slučajeva značilo ispucavanje lopte daleko od Nika Poupa, koji je ove sezone vrhunski zamenio eks-Junajtedovog diplomca Toma Hitona, kolegu po obrazovanju sa gorepomenutim Kinom), koji nisu Instagram zvezde niti tema razgovora o visini njihovih ugovora, on deluje zaista kao osveženje.

Ben Mi nikada neće biti Bekenbauer, nikada neće biti čak ni Đerar Pike ni Mats Humels, ne očekujte od njega da ume da iznese loptu, da poželi da predribla protivnika, da organizuje akciju svog tima; ne, kao i čitav Barnli – najpoznatiji navijač kluba na Ostrvu je, inače, čovek kojeg znamo iz najmračnijih dana nedavne prošlosti naše zemlje, bivši spin-doktor Tonija Blera po imenu Alister Kempbel, koji je pre koju godinu došao u Srbiju da drži predavanja novoj političkoj eliti, no hajde sad, nije to tema – on je stari, dobri, “no-nonsense” pouzdani bek, bez komplikacija, bez žilavljenja, bez problema na terenu ili van njega.

Onaj koji svakog dana izgleda sve zrelije, makar to bilo oličeno u bojažljivoj izjavi da Barnli uopšte ne mašta o Evropi – koja će im, ako ovako nastave, biti zagarantovana – već o svega četrdesetak bodova na kraju sezone, koliko su imali i prošle godine, koliko mahom garantuje opstanak.

O, opstaće oni, ali da li će, do proleća i narednog leta, plasirali se u Ligu Evrope ili sanjali još smelije, Engleska shvatiti da se u Rusiju ne može ići bez momka kao što je Ben Mi?

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;

(FOTO: Action Images)