Svedočanstvo iz Humske: Za 1202 dana 91 igrač, šestorica trenera i Partizan samo 16 dana na prvom mestu

Sivilo u Humskoj 1. Juče, danas, kako je krenulo, verovatno i sutra. Ništa ne nagoveštava da bi situacija u i oko Partizana mogla da se promeni u njegovu korist. Ponajmanje pogled na tabelu, u smiraj oktobra iritantan Grobarima, jer tamo vide omiljeni tim tek na trećem mestu. Bila bi pozicija kud i kamo prihvatljivija da je večiti rival tu negde, u vidokrugu, međutim, saznanje da je za vikend odmakao na čak 11 bodova udaljenosti čini razumljiim reči Zorana Mirkovića da je „gleda samo kad mora“.

Pogotovo što je Bata svedočio nekom drugom vremenu. Dovoljno je podsetiti da je u sezoni 2004/05 bio deo ekipe koja se dičila plasmanom u Ligu UEFA kupa (preteču formatu Lige Evrope), prezimljavanjem, prolaskom Dnjepra i na sve to titulom bez poraza! Poznajući temperament nekadašnjeg defanzivca može samo da se pretpostavi kako u njemu „kuva“ kad vidi s kim ima posla i kako ono što je bilo nekad ne može opet. Da, za početak, odbraniš gol od takvih „sila“ kakvi su Radnik, Radnički i Napredak. Ili da od rivala postigneš makar jedan više. Poput, da vratimo točak istorije još malo, Mirkovićevih saboraca: Sava Miloševića i Dejana Čurovića u šampionskoj 1993/94 ili Damira Čakara i Goca Hristova 1995/96.

Sadašnoj generaciji oba posla, očigledno, preteško padaju, pa je uspela ono što se činilo nemogućim, da postane druga u poslednje četiri sezone koja je na dvocifrenoj razlici u odnosu na jedinog pravog, višedecenijskog, konkurenta za titulu. Prethodno je Zoran Milinković zaglibio još više, posle remija u Surdulici, takođe u 13. kolu prenstva 2015/2016, posle kog je i smenjen, ostavio je Parni valjak 14 poena iza Crvene zvezde. Iste jeseni, za samo devet rundi, Milinkovićev naslednik Ljubinko Drulović prokopao je kanal do „minus 26“.

Jasno je bilo da u takvim okolnostima od titule nije moglo da bude ništa, a reči iskusnog golmana Vladimira Stojkovića na „minus 11“ da se osvoji Kup “pod obavezno” sugerišu da su se možda pojedinci predali. Ili je došlo do promene plana u klubu, te od napada na šampionski naslov, označenog prioritetnim, verovatno neće biti ništa. Tim pre što je ovo četvrta uzastopna sezona u kojoj Partizan ima, za ovdašnje uslove, ozbiljan zaostatak za večitim rivalom, a da ni prvi krug prvenstva nije završen. U jesen 2015. razlika je bila pomenutih 14, naredne šest, lane čak podnošljivih četiri (već do zimske pauze Miroslav Đukić je to nakrcao na devet), a sad 11.

U tom periodu poražavajući po crno-bele je podatak da su samo 16 dana bili na čelu tabele. Uz ogradu, da se računaju samo one situacije kad je Partizan pravi lider, bar bod iznad konkurencije, ne i poredak u kome je bio poravnat sa pojedinim klubovima u uvodnim kolima. Tu privilegiju, pravi sportski unikat u poslednje četiri sezone, omogućili su mu Marko Nikolić na klupi, te, pre svih, Leonardo da Silva Soza i Uroš Đurđević kao jurišnici na terenu, jer su se 5. maja 2017. popeli na vrh (savladan Javor u Ivanjici, a dan kasnije Crvena zvezda poražena od Voždovca) i na njemu ostali do 21. maja kad je petardirana lučanska Mladost za 27. titulu.

Preostalo vreme, do 17. jula 2015. do danas – a prošla su 1202 dana – Partizan je bio taj koji juri. Ponekad ne samo lidera. Kao što je sad slučaj, jer je između večitih Radnički iz Niša.

U pomenutom periodu od tri godine i tri meseca prodefilovao je Humskom čak 91 igrač i šestorica trenera (Zoran Milinković, Ljubinko Drulović, Ivan Tomić, Marko Nikolić, Miroslav Đukić i Zoran Mirković), pa priče o planskom poslovanju sportskog sektora i(li) pravljenju tima na duge staze nemaju osnova.

Samo iza Nikolićevog prezimena može da stoji neosporna odrednica “uspešan”, dok su Milinkovićev i Đukićev plasman u Ligu Evrope i prezimljavanje potognjeg u istoj potamljeni užasnim rezultatima u prvenstvu i igrom koja nije imala ni glavu ni rep. Shodno tome ni rezultate u skladu s renomeom kluba.

Samo, da li je isključivo kriva struka? Na današnjem primeru, da li jedino Mirkoviću može da se zameri što je sa “minus pet” otišao na “minus 11”? Možda nema s kim da pokaže kakvim trenerskim potencijalom raspolaže? Opet, da li (samo) igrači odgovorni? Možda pojedinci nisu dorasli veličini kluba, njegovima ambicijama, pritisku? Ili ima nešto i do onih koji su selektovali timove, predstavljajući pojedince euforično, a u ne malom broju slučajeva omanuli?

DVE LIGE EVROPE I TRI KUPA MELEM ZA SUPERLIGAŠKE RANE

Dva plasmana u grupnu fazu Lige Evrope od 2015. do danas predstavljaju izuzetno pozitivan učinak Partizana i ljudi koji ga vode. U istom period uzeta su i tri vezana Kupa Srbije, plus titula iz 2017. Kad se podvuče crta – odlično, mada…

Ima nešto i do utiska, estetike ili njegog izostanka. U Partizanovoj biti je da igra lep, napadački, dopadljiv fudbal. Ako ne može takav onda da bar bude muški, borben, takmičarski.

Opet: samo je Marko Nikolić uspeo da ispuni očekivanja Grobara, pokazavši i da se s ekipom u čijem stvaranju nije učestvovao mogu napraviti velike stvari. Da bar tih 16 dana navijačima bude lepo.

Iz sadašnje perkspektive – bajkovito.

Foto: Star Sport