Aleksandar Vukmirović - fudbaler se formira od malih nogu

O fudbalu niko ne zna dovoljno, da bi mogao da ponudi odgovor na sva pitanja. Elem, o najvažnijoj sporednoj stvari na svetu može se razmišljati iz vizure uokvirenog prepoznavanja trenerskog zadatka vezanog za rast i sportski razvoj najmlađih. Za Aleksandra Vukumirovića, bazični fudbal, odnosno rad sa najmlađim kategorijama prva je, ujedno i najvažnija karika lanca trenažnog proceca, zbog čega je radio u Mongoliji, Kini i u konačno Japanu koji ga ponovo zove.

Sa Vukumirovićem sreli smo se na trerenima OFK Balkana, interesujući se između ostalog i za paralele između srpskog i japanskog fudbala.

“Generalno, novi poziv za odlazak u zemlju izlazećeg sunca stigao je kao rezultat pređašnjeg rada. I, nije da nema razlike, jer za Japance je evropska fudbalska filozofija nešto čemu se teži, mada se mora priznati da su igrači sa ovog podneblja fizički nemoćniji od evropskih fudbalera, što kompenzuju upornim radom akcentujući agilnost, fleksibilnost i motoriku pokreta. Bitno je reći da nas u Japanu izuzetno cene, a da je tako dokaz je i neizbrisiv trag koji je selektor Dragan Stojković Piksi ostavio na ovom podneblju”, kaže za Mozzart Sport pred put u Japan Aleksandar Vukmirović, koga pamtimo i kao koordinatora Juventusove akademije u Kini, odnosno čoveka koji se opredelio isključivo za rad sa najmlađim fudbalskim nadama.

Pitamo ga, zašto baš rad sa poletarcima?

“To je baza, najzdravija baza iz koje proizilazi sve što u kasnijem periodu dolazi. Najbitnije je najmlađima ne poljuljati želju za treniranjem. Treba ih dovesti u priliku da fudbal u startu shvate kao igru, uvežbavati im tehniku i motoriku pokreta, da bi im se u starijem uzrastu brusila kondicija. To je moja i evrpska agenda onoga što je najmlađima potrebno da bi bi bili spremni za trenažne izazove u kadetskom, juniorskom I seniorskom dobu”.

Ako smo na pravom putu, dolazak Mongola Muruna u Šabac, odveo vas je ka zemlji njegovog porekla?

“Tako je, tadašnji igrač Mačve, te 2015. godine, kriv je ili zaslužan za moj dolazak u Mongoliju, zemlju koja je u to vreme imala svega četiri funkcionalna terena. Oni izuzetno cene evropske trenere, i trude se mada su jako siromašni. Kvalitet elitne lige im je verovatno ispod nivoa naše druge, odnosno u rangu Srpske lige”.

Bavili ste se i individualnim treninzima?

“Jesam, trenirao sam Filipa i Strahinju Pavišića, Marka Markovića, Igora Bašića i mnoge druge. Držim da su individualni treninzi takođe bitni, naročito nakon povreda zbog potrebe da se sportska forma tempira tokom sezone, kako bi neki zenit sposobnosti igrači doživeli u prvoj trećini sezone. To je bitno da bi se umanjili efekti fluktuacije forme tokom sezone”, kaže Aleksandar Vukmirović, a mi ga pitamo, da li je definitivno prelomio, te da li će zauvek ostati veran treniranju najmlađih?

“Apsolutno, jer držim da je ono što se postavi u “maloj” svlačionici najbitnije za kasnije trasiranje fudbalskog puta, odnosno karijere jednog profesionalnog fudbalera. Prvi trener se pamti, zar ne”, zaključuje Vukmirović, koji će u to smo sigurni biti pamćen i zapamćen kod svojih mališana.

Inače, informacije radi Vukmirović je karijeru započeo u FK Bubamara iz Kraljeva kao fudbalski učitelj najmlađih dečaka. Sledeća destinacija za Aleksandra je bila srpska prestonica i klubovi poput Balkana, Obilića, GSP Poleta… Zatim su došli Mongolija, Kina, Japan, a gde će ga još lopta odvesti, to tek ostaje da se vidi.

Želimo mu srećan put ka novim fudbalskim izazovima!