Analiza Partizanovog napadačkog korpusa

Od njegovog vremena promenio se skoro kompletan Partizanov napadački korpus. Odavno su se Uroš Đurđević i Leonardo da Silva Soza otisnuli preko granice, Leandre Tavamba zarađuje hleb na Bliskom istoku, Ognjen Ožegović je i kupljen i prodat, Vladimir Đilas i Teofilus Solomon završili epizodne uloge, u klubu je ostao samo Đorđe Ivanović, mada se njegov transfer u Olimpiju privodi kraju.

Po odlasku Andrije Delibašića, stizali su na Topčidersko brdo Rikardo Gomeš, Nemanja Nikolić, Dejan Georgijević i suštinski je manevarski deo ekipe je predstavljao adut Parnog valjka. Beše prošle, a pogotovo na početku ove sezone, što veseli nekadašnjeg golgetera, sa pristojne distance oduševljenog ofanzivnim potencijalom voljenog mu kluba. U osvit izlaska na međunarodnu scenu konstatuje kako je Savo Milošević pogodio kad je birao da Umar Sadik, Takuma Asano i Lazar Marković vode napad Parnog valjka, a da im pomaže Bojan Matić.

Prilikom analize Partizanovih napadača, aktuelni pomoćni trener podgoričke Budućnosti nije se vodio (samo) emocijama – iako su čvrste na sam pomen kluba s kojim je dotakao zvezdice Lige šampiona i dokazao se u stručnom štabu Marka Nikolića – već u esnafskim zapažanjima. Otud, Sadikove reference stavlja u ram evropskih očekivanja.

„Nesvakidašnji igrač za naše prostore“, uverava Delibašić u razgovoru za MOZZART Sport pred početni meč srpskog predstavnika u kvalifikacijama za Ligu Evrope sa letonskim RFS-om (21 čas, RTS 1, TV Arena sport 1). „Nikom na prvi pogled nije bilo jasno šta će u Partizanu, međutim, njegovu ulogu mnogi ne primećuju, a odnosi se na defanzivu. Radijus kretanja i dug korak omogućavaju Umaru da sprečava protivnika u organizaciji napada, sposoban je da uspori ili preseče pasove između linija, to prvo gledam kod svakog špica otkako sam postao trener. Nije lenj. Voljan je sa sarađuje sa ostatkom tima. Pohvalno, jer obično strance zanima samo da „nabiju“ cifru. Kod Nigerijca nije tako“.

Statistika potkrepljuje Delibašićeve reči. Lane je bio prvi asistent tima sa nameštenih 17 golova. Isto toliko datih.

„Ogroman talenat. Bez obzira na konstituciju, tehnički potkovan. Još ako bi popravio realizaciju... Našao se u velikom broju situacija gde je trebalo zicere da pretvara u golove. Opet, iz nemogućih pozicija je pogađao, izvlačio ekipu, a onda kad svi vide loptu u mreži zatajio. Jedino je to mala zamerka“.

Iz vizure timskog učinka...

„Nije isto kad posle prvog poluvremena na semaforu stoji 0:0 ili kad posle pola sata vodiš sa 2:0. Svedoci smo, i u ovom prvenstvu, da je Partizan mogao u svakoj utakmici da načne rivala u ranoj fazi. Kad bi prve šanse Umar Sadik pretvarao u pogotke bilo bi lakše i njemu i timu. Iskustveno znam kakvo breme pada s ramena kad lopta prvi put uđe u mrežu. Da ne propustim, značajan je prilikom prekida, defanzivnog i ofanzivnog, luksuz je imati ga u Partizanu“.

Za razliku od Sadika u ulozi centralnog špica – ne i klasičnog – Takuma Asano dejstvuje po krilima. Prošlu sezonu je bio maltene vezan za levu stranu, ove je češće na desnoj i promena se odrazila na učinak. Za razliku od lane, kad je posle premijernog gola Malatiji početkom avgusta postio tri meseca do susreta sa Inđijom, na pet uvodnih kola novog šampionata šest puta je tresao mrežu i vodeći je strelac Superlige.

„Popravio je statistiku. Realizacija mu je na višem nivou nego ranije. Imao je dosta problema kad bi se našao u situaciji 'jedan na jedan' sa golmanom, međutim, period prilagođavanja je završen, iz utakmice u utakmicu je bolji i svaki put na višem nivou. Japanca odlikuju izvanredne brzinske sposobnosti i tehnička potkovanost. Dakako i marljivost, potrudi se vraćanjem u odbranu, obavljanjem 'prvljavih' poslova, što svakom treneru znači. Očekivalo se da će ranije početi da pravi razliku, mada nikad nije kasno“.

Lazar Marković i Filip Stevanović (© Star sport)

Velika očekivanja imaju u Humskoj od Lazara Markovića. Čekaju ga, čekaju, čekaju i, čini se, nikako da dočekaju eksploziju neospornog kvaliteta krilnog napadača.

„Samo da ga zaobiđu povrede i sve će biti u redu. Nema potrebe trošiti reči o njegovom fudbalskom umeću. Neki će reći da je izabrao pogrešan klub kad je odlučio da prihvati ponudu Liverpula, ali Crveni nikad nisu greška. Možda bi, gledano kroz prizmu taktike, u nekom manjem klubu imao veću minutažu, skupio 200-300 utakmica u „ligama petice“. Izuzetno mi se sviđa njegov potencijal, vrhunski je igrač, samo mu je kontinuitet potreban da dostigne nivo od pre nekoliko godina“.

Lazarevim stopama, iz Humske bi u veliki klub mogao Filip Stevanović. I on je daleko od špic, ali kao krilo ume da bude opasan.

„Dragulj! Nepredvidiv, rešava lagano situacije 'jedan na jedan'. Kad bih igrao s njim šunjao bih se u 16 metara posle prodora, uveren da posle ulaska u kazneni prostor sledi dodavanje za gol. Tehnika udarca izvanredna, koristi obe noge, pritom je inteligentan, zna da namesti telo tako da rival nema izbora u duelu osim da ga ruši, a to je onda penal. Deli asistencije šakom i kapom. Žao mi je što će se kratko zadržati u Partizanu. Verovatno ćemo ga brzo gledati u nekom gigantu“.

Za razliku od pomenutih, Bojan Matić ima najskromniju minutažu, na koju je pristao prilikom zimskog dolaska, sa zadatkom da rastereti Umara Sadika.

„Znam ga iz Mačve i Vojvodine više nego iz Partizana. Redovno je bio nezgodan za čuvanje na duelima sa večitima, umeo da im zagorča život. Možda sam pristrasan zbog pozicije koju sam pokrivao, ali volim klasične 'devetke', na primeru Lendovskog se dokazalo da ne izumiru. Matić je tipičan špic. Dilema je da li mu više odgovara glavna ili sporedna uloga, jer je u Humskoj potvrdio da ulascima s klupe uvek donese gol ili asistenciju, a i svaki put kad je počinjao učinak mu je zadovoljavajući. Partizan uvek u sastavu mora da ima napadača Matićevih karakteristika, omogućava dosta solucija ostatku tima, zna da sačuva loptu na postavljenu odbranu, skuplja je, što je velika prednost u okolnostima kad ima brze kolege po bokovima“.

Za kraj analize crno-belih, momak s kojim je Delibašić sarađivao u završnim mesecima mandata u Humskoj, Đorđe Ivanović:

„Odličan igrač, šteta što nije imao kontinuitet”.

ČOLOVA STRAST, ALABINO ČITANJE, MBAPE KAO DA IGRA DESET GODINA

Andrija Delibašić u društvu Ljubiše Rankovića i Marka Nikolića (© MN Press)

Nije slučajno da su baš u doba kad je Andrija Delibašić bio saradnik Marku Nikoliću u Partizanu, Uroš Đurđević i Leonardo odigrali najefikasnije sezone u karijerama i vodili Parni valjak do duple krune. Kao što ne zaboravljaju u Humskoj i ljudske kvalitete dokazanog golgetera, zbog čega mu nisu stajali na putu kad je leta 2018. neposredno po odbrani kup trofeja napustio stručni štab Miroslava Đukića i posvetio se usavršavanju.

„Kurs za sticanje PRO licence trebalo je da završim ove godine, ali kad je buknula pandemija dobili smo privremene licence, očekujući da se situacija sa virusom korona stabilizuje, u međuvremenu ćemo stažirati u jednom od najjačih klubova iz „liga petice“, posle čega bi diplomski rad trebalo da predstavimo Centru za edukaciju trenera pri FS Crne Gore. Pričao sam sa Stefanom Savićem da, čim se otvore granice, otputujem u Atletiko i upoznam rad Dijega Simeonea“.

Otkud to da se napadač interesuje se za defanzivni Čolov fudbal?

„Otkako sam pre četiri godine počeo da se bavim trenerskim poslom shvatio sam da nema sličnosti između igračke i trenerske karijere i da se fudbal igra u oba pravca. Fascinantno mi je da Simeone već deceniju održava Atletiko u vrhu španskog i evropskog fudbala bez velikog utroška novca, ako se izuzme potpis Žoao Feliksa, projektovanog za budućnost. Sviđa mi se Simeoneova strast, Savić mi je pričao o visokom intenzitetu treninga, jedva čekam da se u to uverim na licu mesta. Tačnije, proverim da li se i šta promenilo u odnosu na period od pre pet godina kad sam kao član Rajo Valjekana gledao nekoliko treninga“.

Čolov stil uklapa se i Delibašićeva razmišljanja da se u savremenom fudbalu vrednuje samo njegovo veličanstvo rezultat. Igra ne toliko.

„Ispada da je rezultat jedino merilo. Ako ne dobiješ utakmicu – ništa. Krajnji ishod otkriva da li je trener dobar ili ne. Ako bih mogao da biram kako će u budućnosti igrati moje ekipe opredelio bih se za napadački fudbal, sa dosta ritma i brzine, po cenu rizika u pasu. Na balkanskom prostoru igra se daleko ispod evropskog nivoa. Ponekad mi se čini da fudbaleri iz ovdašnjeg regiona izlaze na teren samo da odrade posao, ne uživaju u fudbalu. Sve se svelo na taktiziranje i odugovlačenje. Moderan fudbal svodi se na prepoznavanje situacija. Primer, David Alaba u finalu Lige šampiona pet sekundi pre nego što se nešto desi namesti telo i um za ono što sledi i čitanjem igre predupredi protivnika, a naši fudbaleri tek u trenutku kad lopta krene ka njima misle 'šta sad'. Opet, lako je meni da pričam, još nisam samostalno vodio ekipu“.

Slavlje sa Miroslavom Vulićevićem posle kupa u Surdulici (© MN Press)

I kao pomoćnik ima trofejni niz. U Partizanu tri pehara, u Budućnosti iz Podgorice već dva.

„Iz Humske sam se vratio sa željom da u Centru za edukaciju FS Crne Gore stičem iskustvo, pružila mi se prilika da radim u Budućnosti, uz Sutjesku najvećem ovdašnjem klubu. U prvoj sezoni sa Brankom Brnovićem na čelu uspeli smo da se domognemo kupa, a minule, kad je bivšeg Partizanovog asa na klupi zamenio Mladen Milinković, uzeli titulu, sa velikom bodovnom razlikom. Raduje me što pod Goricom imamo sve uslove za razvoj mladih igrača. Za razliku od Srbje, kod nas je od ove sezone pravilo da dvojica mlađih od 21 godine moraju svaku utakmicu da budu na terenu od prvog do poslednjeg minuta. Pogoduje klubu, u kome Petar Grbić vodi računa o omladinskoj školi, kao i talentima, imaju šansu da igraju redovno. Nekad će se žrtvovati rezultat zarad mladosti, u prvom planu će biti igrači iz naše akademije, samo tako mogu da napreduju. Pogledajte Kilijana Mbapea, ima tek 22 godine, a čini se kao da je deceniju prisutan na svetskoj sceni. Sve posledica rano ukazane šanse.“

Neće Budućnost zanemariti ni takmičarske ambicije. Kao nikad ranije ima veliku podršku gradskih struktura, podgoričke vlasti izdvajaju 600.000 evra na godišnjem nivou, a još toliko daje prošlog septembra ustoličeni predsednik kluba, Veselin Mijač, poslovni čovek iz Švedske, emocijama vezan za rodnu grudu. Baš kao i Delibašić.

„Sve moje ambicije i želje trenutno su vezane za Budućnost. Šef struke Milinković radi odličan posao, klub raste na svim nivoima, a ja kao pomoćni trener i mogu da demonstriram mladima neke stvari u praksi. Neću žuriti sa šefovanjem, iako imam ideju da jednog dana budem samostalan u poslu“.

PEŠUKIĆ I LEVI BEK

Periša Pešukić (© MN Press)

Prošlog leta stigao je Periša Peršukić iz Budućnosti u Partizan, zimsu se vratio u Podgoricu kao pozajmljen igrač i učestvovao u pohodu na titulu. Jedini je član crno-belih koji je minulu sezonu okončao peharom, iako na njega Savo Milošević ne računa.

„Nama je značio višestruko. Pokrivao je obe bekovske pozicije, igrao i desno i levo. Ne ulazim u razloge skromne minutaže u Partizanu, ali tvrdim da je profesionalac, ispunio je sve što smo od njega tražili, davao maksimum na trenizima i utakmicama, umešno se postavljao, po levoj strani sa Grbićem i Ivanovićem sjajno sarađivao, praveći razliku”, ističe Andrija Delibašić.