Anđeoska lepotica za suze Bitange protiv gubavog neprijatelja (VIDEO)

Makar smo se mi na ovim prostorima nageldali “zvezdaša” i “partizanovaca” koji vole svoje klubove, javno se kunu u njih, podilaze navijačima, ali se ne vrate da igraju i pomognu “da ne bi mlađima zauzimali mesto”. Sličnu priču imaju i Južnoamerikanci naterani da iz slične bede beže u Evropu za većim novcem. Retko koji argentinski ili brazilski veliki talenat uspeva da ostane duže u klubu i ostavi traga. Još ređi su oni koji se vrate jednog dana da ispune srce sebi, ali i navijačima. Ali ih ima.

Anhel Di Marija je jedan od onih ponosnih koji nije zaboravio ko je i odakle je. Godinama je sa uspehom igrao za najveće evropske klubove poput Benfike, Real Madrida, Mančester Junajteda i Juventusa, ali svoj Rosario nije zaboravio.

Di Marija je rođen u Rosariju, ponikao u jednom od dva lokalna fudbalska ponosa Rosario Sentralu, ali je kao tinejdžer sa 19 godina posle nepunih 40 utakmica morao trbuhom za kruhom u Evropu i Benfiku gde mu je zasijala fudbalska zvezda. Obrnuo je krug posle najvećih klubova Španije, Engleske, Francuske i Italije, vratio se u Benfiku pre dve godine kao šampion sveta sa Argentinom, i dalje igrao na visokom nivou, ali je ovog leta rešio da je dosta i da duguje nešto sebi i svojima. Iako mu je 37 godina, i dalje je paklen fudbaler kojeg je Benfika htela da zadrži, ali je zov kuće bio jači.

Vratio se u Rosario Sentral da zaokruži karijeru kako je i sanjao. Najveći grad provincije Santa Fe i treći najveći u zemlji (oko 1.200.000 stanovnika) je godinama bio najpoznatiji po stopi kriminala koja je nekoliko puta veća od nacionalnog proseka. Lokalne bande su bile sinonim za grad Če Gevare sa dva velika fudbalska kluba zbog čega su igrači najčešće izbegavali da se vraćaju u Rosario i žive pod stresom u divljem ambijentu. A mnogi fudbalski velikani su odatle. Od najvećeg Lea Mesija, preko fudbalskih umova Luisa Menotija i Marsela Bijelse do velikih imena poput Marija Kempesa, Gabrijela Batsitute, Santjaga Solarija, Maksija Rodrigeza, Evera Banege, Maura Ikardija, Ezekijela Lavecija...

Retki su se vratili, a Di Marija je najveći među njima. Na vrhuncu slave je obećavao da će jednog dana opet obući dres Rosarija i obećanje nije prekršio kada je pre mesec dana i zvanično potpisao ugovor. Na debiju je odmah dao gol, ali ono glavno je uradio sinoć.

Zna se sve kakav rivalitet imaju Boka i River, zna se i koliko animozitet vlada između Independijentea i Rasinga, ali Rosario derbi ne zaostaje za njima. Čak je možda i nasilniji i ispunjeniji mržnjom suprotnih tabora. Zvanično je najstariji derbi argentinskog fudbala, a svakako najveći van granica Buenos Ajresa. “Ili navijaš za Njuels il Sentral u Rosariju, ili ne postojiš”, jedna je od čuvenih parola.

Ili si Gubavac (navijači Njuels Old Bojs) ili si bitanga (navijači Rosario Sentrala). Nadimci vuku korene na poečtak veka kada je trebalo da se odigra humanitarni meč za obolele od lepre, ali se Sentral nije pojavio (Bitange), a Njuels je došao na teren (Gubavci). Od tada je rivalitet porastao do neslućenih granica, često je odnosio živote u huliganskim okršajima, igračima su napadane porodice, a sa tribina im je prećeno transparentima: “Kalsiko ili metak”.  Čuvena je i priča o golu Alda De Poja 1971. godine kojim je u pretposlednjem kolu doneo pobedu Rosariju u Klasiku, ključnu za osvajanje titule nekoliko dana kasnije. Taj njegov gol glavom se obeležava svakog 19. decembra kada navijači Sentrala pokušavaju da repriziraju “golubicu” kako glasi nadimak De Pojovog gola. Čak su ga kandidovali i u Ginisovu knjigu rekorda kao “gol koji je doneo najviše radosti u istoriji fudbala”… Inače, De Pboj se na počecima karijere sedam dana krio na rečnom ostrvu kada je čuo da klub želi da ga proda. To su samo mali detalji koji otkrivaju kakav rivalitet vlada u Rsoariju između Sentrala i old Bojsa.

I onda zamislite kako je bilo Anhelu Di Mariji sinoć kada je lepoticom u 82. minutu iz slobodnog udarca rešio “Klasiko Rosarino” i postigao jedini gol na meču. Za prvu pobedu u derbiju u karijeri. Kao mladić je igrao dva klasika protiv Njuelsa i nije nijednom pobedio. Sinoć je ispunio i taj san. Na najlepši mogući način. Izračunali su da je šutirao tačno sa udaljenosti od 20,3 metara, da je lopta išla 81,2 na sat, ali nema tog kantara koji može da izmeri količinu sreće i emocija.