Antonio Rukavina: Miriše na dobro, miriše na Partizan kao nekad

Partizan napreduje. Nekad sitnim, nekad krupnim koracima, ali grabi se makar pomerio sa mrtve tačke i sad nema nazad. Čak ni posle eliminacije sa međunarodne scene. Iako neće biti novca od nagrada UEFA i još makar šest evropskih utakmica, crno-beli su dobili naklonost javnosti za sve prikazano ovog leta.

Simpatije su pobrali sa svih strana, od navijača, stručne javnosti, bivših asova... Među njima je i Antonio Rukavina, oduševljen onim što je video od ekipe iz Humske otkako je počela sezona. Iako sam kaže da nije bio baš veliki optimista da će ovako ispasti dok se hvatala zalet na Zlatiboru.

„Sećam se da je tokom priprema na planini izgledalo kao da gledamo kadetsku ili omladinsku ekipu Partizana. Bilo je i sad je dosta mladih igrača. Pričali smo da je potrebno još malo iskustva u timu. Nisam očekivao ovakav pomak. Saglasan sam sa Peđom Mijatovićem koji je rekao da, iako nema rezultata u Evropi, ovo jeste iskorak u odnosu na prethodnih šest, sedam godina. Drago mi je što su i navijači to prepoznali. Klub jeste ispao iz kvalifikacija za Ligu konferencije, ali način na koji je ispao pokazuje da mladi tim ima perspektivu. Najbolje bi bilo kad bi klub uspeo da zadrži sastav još godinu ili dve, jer bi to bio pravi put. Znam da klub živi od prodaje igrača i da je to teško, ali bilo bi dragoceno. Atmosfera i ambijent su konačno onakvi kakvi priliče Partizanu, a toga dugo nije bilo. Zato miriše na dobro“, poentira nekadašnji desni bek reprezentativnog formata tokom gostovanja u podkastu „2x45“ na Jutjub kanalu Mozzart TV.

Bivši kapiten Parnog valjka deli mišljenje većine zaljubljenika u sport, da je Partizan ostao bez mesta u Ligu konferencije zbog...
„Nedostatka iskusnijih igrača. Protiv Hibernijana smo videli koliko su važni detalji. Crno-beli su imali nepotrebne startove, lako dobijali kartone, žute i crvene i to su trenuci kad iskustvo pravi razliku. Mladi igrači, pogotovo kad prvi put igraju pred krcatim stadionom, često se zanesu emocijama i energijom, što razumem jer i ja sam prošao kroz to. Jedan ili dva iskusna fudbalera u svakoj liniji mogli su da pomognu u prepoznavanju ključnih trenutaka utakmica. Što se tiče igre, od dolaska Srđana Blagojevića se vidi promena nabolje. Znam ga još iz Kazahstana, gde je pravio dobre rezultate sa Kaspijem i Astanom. Partizan sada igra drugačije, nepredvidivo, postiže dosta golova i to je pozitivno“.

Sad kad Evrope više nema, da li je uopšte potrebno juriti još koje pojačanje u završnici prelaznog roka pitanje je na koje sveži polaznik za sticanje A licence u programu FSS uzvraća uverljivo.
„Sigurno bih doveo pojačanja, da mogu. Ne zato što smatram da je tim neuspešan, već je mladim igračima potrebna podrška i iskustvo. Dugo je prvenstvo, tu je i Kup Srbije, uvek je potrebno imati širi kadar. Ovi mladi momci su energični i puni želje, ali već sada se vidi da su istrošeni, a sezona traje sve do maja naredne godine. Potrebno je nekoliko iskusnijih igrača kako bi se održala ravnoteža. Na primer, Crvena zvezda ima veliki i kvalitetan kadar, može bez problema da rotira, igrač čak sa trećom ekipom, što je pokazala u Lučanima. Ima odlične individualce i lako rešava utakmice. Partizan, s druge strane, ima nešto drugo – mladost, glad i sjajnu energiju. To je njegova snaga“.

Ovih dana se sa Topčiderskog brda često može čuti krilatica „ne znamo gde su limiti ovog tima“. U skladu s tim, da li je moguće da se upusti u borbu za trofeje koji Partizanu izmiču šest godina.
„Da li je to sada za titulu ili ne videćemo vremenom. Mislim da jeste, i to kažem jer Crvena zvezda ima širi kadar, može mnogo da rotira, ali će igrati i Evropu, pa će biti i povreda i kartona. Zašto da ne? Partizan ne može da se zadovolji drugim, trećim ili četvrtim mestom, niti da mu cilj bude samo plasman u Evropu naredne godine. Uvek je cilj titula i mislim da Partizan to može da postigne, ali naravno, uz određena pojačanja, jer sadašnji sastav je, ipak, kratak, a prvenstvo dugo“.

Sadašnja pozicija Partizana podseća Rukavinu na period kad je dolazio iz Bežanije početkom 2007. I tad je stigao novi trener, pa je imao šest meseci da nametne ideju, potom se krenulo u selekciju ekipe, ispalo iz Evrope usled administrativnih razloga, ali se dupla kruna osvojila maltene u dahu. Uz podršku Grobara koji pre toga nisu dolazili na stadion.
„Baš dosta podseća na tu 2007 godinu. Tada je Partizan izlazio iz lošeg perioda, i igrački i rezultatski, a u klubu je vladao haos. Došao je novi, mladi trener Miroslav Đukić, koji je tada vodio mladu reprezentaciju i bio poprilična nepoznanica. Tada je promenjena i uprava, stigli su Ivan Tomić i Gordan Petrić. Došao je veliki broj nas, neafirmisanih igrača, mladih, uz par iskusnijih i nekoliko stranaca, kao što su Žuka, Moreira i Dijara. Zato baš ima sličnosti sa sadašnjon situacijom. Tada se osetila nova energija, povratak navijača posle bojkota, posebno pred utakmice sa Zrinjskim. Nažalost, zbog administrativnih stvari nismo prošli dalje, ali je baš taj dvomeč zamirisao da će se Partizan vratiti na staze stare slave. Baš tada je krenula nova era – titule, kontinuitet, Evropa...“

Tako i sada, jer kako kaže popularni Toni, iako Partizan nije prošao u Evropu, niko nije nezadovoljan.
„Naravno da je iz klupske perspektive teško, jer neće igrati međunarodne utakmice, ali se s druge strane vidi pomak. Igrači nisu srećni, ali imaju za šta da se uhvate i to je važno. Baš dosta podseća na tu situaciju od pre petnaest godina. Miriše na dobro. Tad smo takođe afirmisali mlade igrače, kao što je i sada slučaj. Neki od njih su tek proletos ušli u prvi tim, kao na primer Vanja Dragojević, a sad je važan igrač. To jeste proces, u kome je osim borbe za titulu ključna afirmacija mladih. Najbolje bi bilo da niko od njih ne ode do kraja prelaznog roka“.

A kako odoleti ponudama, ako ih bude, u situaciji kad je dug i dalje ogroman, a nema priliva sredstava od UEFA?
„Moje mišljenje je da je tim momcima prerano za Evropu. Naravno, kao igrač uvek želiš da ideš dalje, ali za njihove karijere bi bilo bolje da ovde odigraju 50 do 100 utakmica u Superligi, da steknu iskustvo i da kroz borbu za titulu sazru. Sledeće godine bi već bili spremniji za Evropu. Za klub bi takođe bilo korisno da finansijski ojača, pa da narednog leta napravi još ozbiljniju ekipu. Zato mislim da bi ovo prvenstvo trebalo iskoristiti za afirmaciju mladih, jer se pokazuje da Partizanova omladinska škola i dalje ima ogromnu vrednost. I dalje verujem da je najbolja na Balkanu“.

Prisetio se Rukavina čuvenog večitog derbija iz februara 2007, kad je Partizan tukao Crvenu zvezdu na njenom stadionu 4:1, posle toga i izjave Milana Lole Smiljanića („Zvezda sad neka osvoji titulu, ako je nije sramota“), ali i anegdote sa susreta sa večitim rivalom iste sezone kad je u Humskoj bio strelac.

„Zbog građe i fizičkih karakteristika, uvek sam kod prekida ostajao pozadi, jer nisam imao visinu da ugrozim protivnički gol, ali sam imao brzinu da prekinem kontru. Treneri su mi govorili: „Kad ti dođe lopta, samo da ne bude traljav šut, da ne pukne kontra, gađaj tribinu, samo izbaci loptu.“ Tako smo se i šalili. Đuka mi je stalno pričao: „Samo gađaj tribinu.“ A ja sam tog dana gađao tribinu – i pogodio gol“, smeška se Rukavina.

Osim ovih tema, Antonio je govorio još o Miroslavu Đukiću, Jirgenu Klopu, Marselinu, iskustvima u Nemačkoj, Španiji i Kazahstanu, kao i reprezentaciji Srbije, te činjenici da je jedan od retkih naših fudbalera koji je osetio kako je igrati na čuvenoj „Bombonjeri“, pred navijačima Boke juniors...

Sve to pratite u desetoj epizodi podkasta „2x45“.