Bajka šestoligaša: Ono kad limar, tehničar rashladnih uređaja, policajac i studenti sanjaju meč sa Barsom

Opet Kup kao najmasovnije takmičenje nam donosi zanimljivu priču sa malih terena, od strane običnih ljudi koje možete da sretnete svaki dan. Današnja priča nam dolazi iz Negreire, mestašceta koje broji 6.900 stanovnika i nalazi se u Galiciji. Autonomna pokrajina na severozapadu Španije spada među nedovoljno otkrivene dragulje Pirinejskog poluostrva. Uostalom u Korunji se i danas prepričava kako je Hose Luis Lendoiro, čuveni predsednik Deportiva iz najslavnijih dana nagovarao fudbalere iz Brazila da pređu na Riazor. „Hoćete da vidite parče Južne Amerike u Evropi, onda dođite u Galiciju", pričao je Lendoiro i tako pokušavao da namami Đalminju, Rivalda i ostale.

Baš ta Galicija dom je šestoligaša SD Negreire, kluba koji za 61 godinu postojanja nikad nije dobacio više od trećeg ranga, a i tamo su ostali godinu dana. Pobedom protiv Teštil Eskuda u dvomeču uspeli su da se domognu glavnog žreba za Kup kralja, što je jedan od najvećih uspeha u istoriji.

Za rivala su dobili Real Sosijedad. Zanošenja nema, koliko god Baski loše izgledali, a dobili su samo jednu utakmicu od početka sezone, bilo bi čudo ako bi ispali, međutim setite se koliko su puta su timovi iz Primere umeli da se muče ili da čak ispadnu u sudarima sa timova iz nižih rangova.

Nečemu slučnom nada se Hose Dakunja, golman Negreire koji se pored fudbala bavi poslom limara i to više od 15 godina. Fudbal mu je čista zabava, okršaj protiv Mikela Ojarzabala, Braisa Mendeza i ostalih za njega će biće isti kao spram sebe ima ljude sa kojima igra svakog vikenda.
„Na dan utakmice, radiću uobičajenu smenu, kao i uvek. Počinjem veoma rano, već u šest ujutru sam na poslu, treba mi sat vremena da bih stigao. Navučem kombinezon, cipele, ključ i šrafciger u ruke i na posao“, ispričao je Dakunja.

Ulica u Negreiri ©Printscreen

Hoseova čitava karijera sastoji se od igranja u nižim rangovima, nikad u karijeri nije potpisao profesionalni ugovor. Čak ni od sadašnjeg kluba ne dobija ništa više od naknade za gorivo i hranu. Plata je simbolična. Kao čovek koji je u karijeri prošao sito i rešeto sa 38 godina, veli, ne razume mlade igrače.
„Smejem se kad čujem klince kako se žale na sadašnje terene i kako lopta odskače kad igraju na veštačkoj podlozi. Neka dođu i vide terene na kojima sam ja branio, trave nema, samo zemlja. Recimo, u Negreiri često pada kiša, nekad toliko da sudija mora da prekine utakmice. Znate li na šta teren liči? Toliko sam se bacao i bio blatnjav da su mi se samo oči videle“, priseća se Hose kroz smeh.

Njegov saigrač i kolega na poslu, Gonsalo Suarez, radi kao tehničar rashladnih uređaja. Zarada od fudbala mu nikad nije bila dovoljna da pokrije ni osnovne životne potrepštine, ali je u Negreiri već deset godina i postao je jedna od legendi kluba.
„Tražiću slobodan dan kako bih odmoran dočekao utakmicu, ili ću gledati da završim smenu ranije. Nije problem da odsustvuješ sa posla, ali ne valja da to tražiš često, jel se poslodavcu neće svideti. Komplikovano je uklopiti posao i fudbal, ali balansiram nekako. Videćemo dokle će trajati“, rekao je Suarez.

Dok će igrači Sosijedada biti na timskom doručku u sportskom centru Zubijeta i polako se spremati za put, Hose i Gonsalo neće biti jedini koji će pre utakmice biti zauzeti obavezama van fudbala. Tim Negreire čine uglavnom momci na studijama, pa će dosta njih prvo na fakultet da uči lekcije, pa tek onda sa kopačkama na teren da ukrste koplja sa plavo-belima. Neki će morati da vode računa o redu i miru preko dana, kao što to na primer radi Alberto Freire. Centralni vezista i nekadašnji đak Kompostele zaposlen je kao lokalni policajac. Kao što je dužan da juri one koji krše zakon, tako će i večeras da bude zadužen za Karlosa Solera.

©Printscreen

Lokalni momci žive svoj san, uživaju u onome što vole, zato svi, u slučaju pobede, priželjkuju meč protiv Barselone. Čak i ako ga ne bude, neće biti tužni. Za njih je fudbal oslobođenje, nikako profesionalna obaveza za koju su plaćeni milione pa im se zbog toga svaki loš potez množi sa tri.
„Ako ste ceo dan zaglavljeni u radnoj rutini, kao što je to slučaj sa nama, onda fudbal pomaže da se isključite iz svega. Volim trening, timsku dinamiku. To mi pomaže da nastavim i dalje da igram, bez obzira što imam skoro 40 godina. Možda se žreb tako namesti da igramo protiv Barse“, rekao je Dakunja, a Suarez se samo nadovezao „Kad si dete, sanjaš da dostigneš najviši mogući nivo. Postoje trenuci kad zablistaš, imaš sreće, nekad toga nema, ali sam prlično opušten kad je reč o mojoj karijeri. Verovatno ću igrati još godinu dana. U isto vreme smo svi uzbuđeni, a donekle i nervozni što igramo protiv momaka koje vidimo samo na televiziji“.

Kad ih već vide samo na malim ekranima i verovatno će samo jednom u životu igrati protiv Sosijedada, golman i napadač Negreire neće pustiti Baske da mirno napuste stadion.
„Pokušaću da dođem do dresa. Igram na istoj poziciji kao Mikel Ojarzabal, tu su i Gonsalo Gedeš, Karlos Soler i Brais Mendez. Baš mi je Brais interesantan zato što je iz Galicije. Nadam se da će biti dobre volje posle meča“, rekao je Suarez, dok Dakunja razmišlja slično „Hoću da razmenim dres sa Aleksom Remirom, ali i meni je Brais meta. Čitavo mesto živi za utakmicu. Svi su ludi za fudbalom, na ulici možete da vidite decu koja nose dresove Negreire. Stariji ljudi nas redovno zasutavljaju na ulici, dodaju loptu i kažu „Hajde, pokaži nam šta znaš. Lepo je biti u takvom okruženju“, završio je Hose Dakunja.