Barsa čini fudbal boljim

Uživajmo dok traje. A traje. To nije jedna utakmica – iako je bila spektakularna – ima ih na desetine. Kao da je rešila da skuplja umetnine za izložbu, ne zna se koja je bolja, Barselona je opet učinila da joj se svet divi. Čak i ako ne pobedi.

Razlog: Barselona čini fudbal boljim!

U konkretnom slučaju – Inter. Pre toga Real. Malo ranije Seltu, sećamo se Atletiko Madrida, Benfike, Borusije oba puta kad je gostovala u Dortmundu ove sezone. Svaki put kad njeni igrači kroče na teren, na bilo kojem kraju Evrope, to je estetiski doživljaj za sva čula.

Nije ni čudo što je portugalski Rekord u izveštaju sa prve utakmice polufinala Lige šampiona napisao „Himna fudbalu“, jer su budući prvak Španije i maltene izvesno bišvi Italije ponudili sve što od ove igre želimo. Videli smo spektakularne golove, fenomenalne akcije, minijature iz prekida, uzbuđenja, trenerska rešenja i šteta je što je završeno, kao što je greh prema fudbalu što jedna od ovih ekipa mora da okonča juriš na Srebrnu amforu.

Neka to bude Inter. Neka nam ostavi Barselonu da se posle revanša u Milanu makar još jednom divimo njenim sportskim vragolijama. Da konzumiramo fudbal u najboljem obliku, da gledamo ono što svi želimo da gledamo: uzbuđenje (to je ono kad gubi 0:2 posle 20 minuta i ne izgubi), strast (kad juri napred kao da sutra ne postoji), lepršavost (to je ono dete od 17 godina koje nas svaki put iznova oduševi), kombinatoriku (pogledajte gol za 2:2 i recite zar to nije poenta ove igre), odlučnost (to je ono kad fudbaler koji nigde nije igrao ovako dobro puca sa 25 metara pod prečku). I da navijamo da potraje.

Nepopularno mišljenje: ova Barselona još nije bolja od Barselone Pepa Gvardiole, ali ima šansu da to postane sa Hansijem Flikom. Dok ju je vodio katalonski stručnjak znala je da slavi ubedljivije, osvaja trofeje u nizu (mada, Nemac će u prvoj sezoni podići bar tri), pruži spektakl svojim navijačima. Sadašnja to omogućava i protivničkim, posledično i neutralnim. Istinskim zaljubljenicima u fudbal.

Kod Pepa je Barsa davila rivale kao zmija žabu. Uzela joj loptu i do iznemoglosti kružila oko kaznenom prostora što je znalo da frustrira rivale, Bogami ponekad i gledaoce, jer su znali da će taj tim dobiti i ponekad bi bilo – dosadno! Ovo sad je rokenrol, po ugledi na Rolingstonse koji su pre godinu dana i bili gosti na Monžuiku. Taj stil daje Barseloninim rivalima šansu da je ugroze, ponekad nadmudre, a gledaocima saznanje da utakmica nije rešena kad što bi bio slučaj za vreme Gvardiole.

Real je poveo u finalu Superkupa, pa primio pet komada; nedavno u borbi za trofej Kupa kralja preokrenuo u razmaku od sedam minuta i ostao praznih šaka; setite se gostovanja u Lisabonu i činjenice da je 12 minuta pre kraja Benfika imala 4:2, a izgubila je; ko nije uživao u 4:4 sa Atletikom kad smo napisali da je u pitanju „utakmica godine“ taj ne razume život, a onaj ko je video 2:0 za Madriđane u prvenstvenom okršaju u 70. minut ne zna šta je Barsa; baš kao što nije znala Selta šta ju je snašlo posle het-trika Borhe Iglesijasa kad je verovala da je nadomak senzacije.

To je tim koji druge čini boljim, jer je im dozvoljava da igraju. Ne mora uvek da pobedi, ali će uvek ponuditi spektakl. E, zato hoćemo Barselonu u finalu. Sa Interom bi bila dosadna šetnja poznatom teritorijom. Sa Kataloncima vožnja svemirskim brodom na drugu planetu. Vežite se!