Bosnom fudbal probeharao, ali je na Grbavici razočarao

Ogrejalo je u Bosni. Fudbalsko sunce je u utorak obasjalo Zenicu, reprezentacija se plasirala na Mundijal, a ono pravo je nakon višednevne zime, usred proleća, zapljusnulo i Sarajevo. Nažalost, fudbalske toplote nije bilo u subotnjoj svežoj noći na Grbavici. Najveći derbi BH fudbala doneo je samo krcate tribine, navijačka prepucavanja, povremeno zaista lep ambijent... I slab fudbal, koji je dodatno upropastio nedorasli sudija Admir Husić iz Hrasnice.
„Eto, kakav ti je to sudija. Nisu mu ni napisali da je iz Sarajeva, nego mu stavili selo. I jeste za taj rang“, ironično nam je prokomentarisao jedan navijač Željezničara u novinarskoj loži.

Objektivno, slabiji Željezničar bi u teoriji možda mogao da bude zadovoljan sa 0:0 protiv Sarajeva koje na papiru ima jači tim, ali... Kad se sagleda slika sa terena, kako je Željezničar oštećen za čist gol, i da je za nijansu bio bolji, onda ovo i nije baš rezultat kojim plavi deo Sarajeva može da bude zadovoljan. Savo Milošević sa klupe Želja („Željo, a ne Želja. Tako ga samo papci što su sišli s brda zovu“, objasnio nam je jedan od navijača domaćeg tima u pabu pre utakmice) nije potpao pod ambijent u kojem se tražila ’glava’ večitog rivala kako bi se makar malo ulepšala Željova ružna sezona, i nije naredio fronatlni napad. Očigledno da nije slučajno što je tako loša...

Fudbal je ovih dana bio prva reč na usnama većine sarajevske raje. Reprezentacije je pobedom nad Italijom izvela na ulice hiljade ljudi pet minuta posle Bajraktarevićevog penala u Zenici. Svi su ponosni na izabranike Sergeja Barbareza. Naravno, Edin Džeko je fudbalski barjak Bosne i Hercegovine, o njemu se priča sa pijetetom, kao o Đokoviću u Srbiji, ali se već oseti koliko su se ovi novi klinci iz dijaspore uvukli narodu pod kožu. Džekovih dresova je i dalje najviše, no ovi novi dečaci - Muharemović, Alajbegović i Bajraktarević, rastu u prave idole Bosne i Hercegovine. Valja zaslužiti da ti istaknu dres kod sebilja u centru grada.

I dok je sladak ukus reprezentacije polako nestajao sa usana čaršije, klupski fudbal i gradski derbi su se vraćali u fokus pažnje. Na par sati pre utakmice zaista je mogla da se oseti derbi euforija na ulicama Sarajeva. Iznaneđujuće je i koliko ženskog sveta ide na derbi i ima navijačka obeležja.

Klub sa Koševa je letos uložio veliki novac da bi se borio za titulu, a iz trke je ispao pre nego što je i ušao u nju. Željezničar već duže vreme drma finansijska kriza, pa i nije bilo šampionskih ambicija ove sezone. Iznenanđujuće dobar početak sezone je zapalio Željovu navijačku masu jesenas, ali je potom usledila serija loših rezultata koja je trenera Admira Adžema koštala posla i spustila Plave u donji deo tabele.
„Što su rezutati lošiji, kod nas je inat sve veći. Od otkobra, pa sve donedavno nismo pobedili 12 utakmica zaredom u prvenstvu. A, na stadionu svaku utakmicu po 9.000-10.000 ljudi. Ubedljivo najgledaniji klub u ligi“, kaže nam jedan od pristalica Plavih.

Kakvi god da su rezultati, Željezničar i Sarajevo su uvek centralne fudbalske teme u gradu i uvek se očekuje mnogo od njih. I više nego što je realno. Koliko god da su Borac i Zrinjski ojačali poslednjih godina i dele titule između sebe, ne izazivaju toliko pažnje kao Željo i Sarajevo. Nemaju tu tradiciju, navijačku masu i ne nose sa sobom toliku euforiju među ljudima kao sarajevski rivali. Iako je Sarajevo poslednju titulu osvojilo pre šest godina, a Željezničar pre 13, i dalje su to najpopularniji i najgledaniji klubovi u zemlji.

A, ko je veći od njih dvoje?

To smo probali da saznamo i nismo uspeli. Ćorav posao... Svako je za svoj klub ubeđen da je mnogo veći od ovog drugog.
„Željo je klub za koji navija sarajevka raja. Ovi „došli“ sa strane većinski počinju da navijaju za Sarajevo, jer nosi ime grada, pa kao misle da će postati veće Sarajlije ako njih izaberu“, reče nam u pabu Dejan, Sarajlija i dugogodišnji navijač Želja.

Veče ranije smo probali u drugom pabu da proverimo neke naše teorije o veličini sarajevskih klubova i dobili drugačije odgovore. Prva dva čoveka na koje smo naišli navijači su Zrinjskog i pazite sad... Iskre iz Bugojna?! To je uostalom i specifičnost BH fudbala. Ljudi mahom navijaju za klubove iz svojih gradova i imaju izraženiji lokalpatriotizam od navijača iz Srbije ili Hrvatske, gde se sve vrti oko dva velika kluba i još ponekim izuzetkom, poput Novog Pazara, Rijeke ili Radničkog iz Kragujevca.

Uspeli smo da čujemo i „drugu stranu“. Sasvim slučajno smo seli pored čoveka i reč po reč došli do fudbala. Ispostavilo se da je Suad jedan od viđenijih navijača Sarajeva (što nam je i dokumentovao višegodišnjim stažom na stadionima i gostovanjima); u njegovoj glavi ne postoji prostor za polemiku ko je veći klub. Sarajevo nosi ime grada, Sarajevo je gradski klub za koga navija većina lokalnog stanovništva.
„Za njih ti navijaju ovi što su sišli u Sarajevo. Oni ni pre rata (Drugog svetskog nakon kojeg je osnovano Sarajevo sa kratkim periodom pod imenom Torpedo, op.a.) nisu bili najveći klub u gradu. Bili su tu Napredak, Slavija... Željo je čak igrao drugu gradsku ligu. Zato je gradu bio potreban klub poput Sarajeva koji će ujediniti Sarajlije“, ispričao nam je Suad.

Taj period baštini razne legende. Od Željovih navijača ćete čuti da je Sarajevo osnovala UDBA, a da su ime dobili jer je Željezničarovo bilo teško za izgovoriti van granica Jugoslavije. Primer je turneja po Južnoj Americi, kada je Latinosima bilo teško da lome jezik, pa su Želja pisali kao Ferroviario. Legenda koja je istinita iz tog perioda je priča o Jošku Domorockom, jedinom od igrača Željezničara koji je odbio da pređe u Sarajevo kada ih je većina prešla po naredbi vlasti. Zbog toga danas na Grbavici živi grafit: „Tvoje ’ne’ te učinilo legendom“.

Plavi grafiti i fasade su dominatniji u južnom delu grada gde se nalazi i Grbavica, dok ćete na bordo nijanse više naići u centru grada. Neka istorijska granica navijačkih svetova Sarajeva, koja u suštini danas i ne postoji je Marijin dvor, naselje u centru grada.

I tako možete u nedogled sa navijačima pričati o veličini i popularnosti sarajevskih klubova i samo ćete da se vrtite u krug. Nema šanse da jedna strana prizna drugoj. I novija istorija im je slična po broju titula, rezultatima... S tim što Sarajevo u poslednje vreme ima nešto više uspeha, što se vezuje za dolazak privatnog kapitala. Pre pet godina u Sarajevo je ušao novac Ismira Mirvića, bosanskog biznismena iz Amerike. Otuda i sva ova zvučna imena poput Adema Ljajića, Stefana Ristovskog, Renata Gojkovića... 

Željo je patio prethodnih godina. Pre desetak godina navijači su počeli sa kupovinama desetogodišnjih ulaznica po ceni od 1.000 maraka, što je i sada, a kamoli tada bila ozbiljna lova. Novac je namenjen izgradnji južne tribine koja je još u radovima, pa je kapacitet Grbavice smanjen na oko 10.000 mesta. Imali su još jednu zanimljivu akciju 2022, kada klub nije imao adekvatne ponude za generalno sponzorstvo, pa su navijači krenuli u akciju, skupili oko 300.000 maraka (150.000 evra) i na dresu je umesto sponzora pisalo ime navijačke grupe Manijaci. Klub im se odužio kasnije tako što je svake sezone treća garnitura posvećena naviijačima, a u jednoj takvoj je Željo igrao i subotnji derbi.

Bile su to finansijske rupe koje su navijači samo kraktoročno uspevali da popune. I tako je Željo našao svog Mirvića. Iz iste kuće! Ove zime je u klub kao glavni finansijer došao Sanin Mirvić, rođeni Ismirov brat. I on je obećao ulaganja, a klub menja statut da iz udruženja građana pređe u deoničarsko društvo i da privatni kapital konačno može da uđe na zdrav način. Generalno, čini se da navijači nemaju ništa protiv privatizacije u budućnosti.
„Ma neka nam i kupi titulu. Samo da je osvojimo“, kaže nam u šali Bećir, koji je ceo život navijač Željezničara.

U plavom delu grada veruju da je Mirvićev dolazak početak nove ere i da će Željo brzo biti konkurentan u borbi za trofeje. Pod uslovom da ima i ravnopravan status u FS BiH, jer smatraju da su Borac, Zrinjski i Sarajevo privilegovani u kancelarijama fudbalskih moćnika i sudijskim svlačionicama.

FK Željezničar

Derbi im daje za pravo da šire takve teorije. U 90 i kusur minuta slabog fudbala, sudija Musić je bio prvo ime. Od početka je navlačio za goste na „malim faulovima“, a poništen gol Aleksi Pejiću će narednih dana biti centralna tema u fudbalskoj čaršiji. Inače, Pejić je ponajbolji igrač Želje ovog proleća. Nekadašnji član šampionske generacije omladinaca Brodarca, kasnije legionar u Izraelu, bečkom Rapidu, Belorusiji, kratko i član TSC-a, brzo je stekao ismpatije Željovih navijača. Ovo sinoć trebalo je da mu bude prvi gol u plavom dresu, ali mu je oduzet. Tužna uteha je stigla u vidu priznanja za igrača utakmice na kraju. I to malo fudbala što je bilo na Grbavici, sudija je ubio. Dešavalo se da menja sopstvene odluke pod pritiskom igrača i bez VAR-a, a nije poštovao ni protokole za gomilu ubačene pirothenike. To je još jedan od slabijih utisaka derbija. Mnogo zanimljivije navijanje bilo je pre početka meča.

Grbavica nije ni veliki, ni moderan stadion, ali ima originalnost i lepotu. Za početak, nema atletsku stazu i tribine su blizu terena što odmah daju drugačiju fudbalsku sliku. Svi delovi za gledaoce su natkriveni, a kada se završi i ta južna tribina, biće to dosta lepše fudbalsko zdanje od aktuelnog. Akustično je, pa Tifina himna o Grabvici pre meča zaista zvuči impozantno. To je bio možda i najlepši deo utakmice. Osim kaveza sa gostujući navijačima, ceo stadion peva u jednom glasu. Podseti na one slike kada Liverpulovi, Romini ili Seviljini navijači pevaju klupske himne.

Mora se domaćima priznati i kreativnost. Prepevali su pesmu „Tanana“ Željka Joksimovića i posvetili je rivailma uz zanimljive stihove čiji sadržaj možete da proguglate...  Ali, kada je meč počeo, navijači su se posvetili isključivo jedni drugima, što je očigledno trend u navijačkom svetu na ovim prostorima. Ne baš kreativne prozivke i transparenti na račun rivala nisu bili od velike pomoći igračima na terenu, a nisu nešto posbeno zanimale ni ostatak tribina sa običnim gledaocima. Bio je tu i jedan pokušaj koreografije za koji je teško proceniti šta znači...

I dok se se navijači bavili jedni drugima, na terenu su se bavili nekim teškim i kalkulantskim fudbalom, faulovima (na kraju 17-10 što nije tragično iako je uživo osećaj mnogo gori) i pričom sa sudijama u kojoj je najčešće prednjačio kapiten gostiju Adem Ljajić, od kojeg smo malo videli.

Osim tog poništenog gola i ponekog pokušaja iz prekida, ništa vredno pamćenja.

Dok ostavljamo stadion iza sebe i šetamo pustom Grbavicom posle utakmice, iz okolnih birtija zveckaju čaše i čuje se žamor. U jednoj od njih, tandem veterana među navijačima Želja komentariše utakmicu.  Ulazimo u razgovor i kao da im je drago što su i novinari iz Srbije mogli da vide to što smatraju „oružanom pljačkom sudije Husića“, jer mi bismo valjda morali da budemo objektivni. Podsećaju nas da su nedavno ispali i iz Kupa BiH zbog greške sudije i pitaju se do kad će Željo imati takav tretman.

Teme se potom sele na vanfudbalske, jedan hvali roštilj u Leskovcu i đakonije na jugu Srbije, drugi ’preti’ da mora da dođe na neku utakmicu košarkaša Partizana u Evroligi, a obojica ’skidaju kapu’ pred Novakom Đokovićem i njegovom ljudskom veličinom. Oduševio ih je dolaskom u Zenicu.

Klubovi nisu baš počastili navijače kao reprezentacija, ali Sarajevo i njegov derbi vredi videti i doživeti. Makar zbog ćevapa. Tu su svi složni i objektivni. Navijač Sarajeva će vam bez problema reći da su najbolji u čevabdžinici Željo, a simpatizer Plavih će vas poslati u „Peticu kod Haseta“. I obe strane su u pravu. Tu nema greške, kao sa sudijom.