Braćo, je l' ovo naša Zvezda?

Upekla julska zvezda i spržila dan pred malu-veliku utakmicu. Spržila ljude, spržila svaku volju...Tropski pojas mučki obrglio Beograd. Lament preostalih, lament polupraznog grada. I teška noć... Baš teška!

Al' kad je zazorila sreda – ko osveštana. Od jutra druga pesma. Premerili nadležni, pa kazuju: petnaestak Celzijusovih manjka.

Lakše se diše. Kakva okrepa, kakav dar s neba... Tamo iza podneva prsne tu i tamo, pomokri asfalt još vreo od jučerašnjeg žaropeka; isparava, istina, al' paše. Jedino ono što se mrči u daljini, tamo od Avale – to bi valjalo da nas mimoiđe. 

Jer doveče dolazi Fjorentina! I Marakana bi trebalo da bude puna...

Stariji 'cigani' pripovedaju već danima unazad - Ciletov glas iz Kengura, recimo - mlađi nevoljno slušaju: Sinovi, jeste čuli vi za Gabrijela? Znate kakav je to igrač bio? Viola, sinovi, Viola! Firenca! A bledi pogledi rutinski padaju na telefone; 'duhovnici' cokću, čude se, sikću, pa će podruglivo o toj novoj mlađariji...

Pojma, bre, vi nemate, sinovi!

Ko će im posle svega i pominjati '57, polufinale Kupa šampiona s Rajkovom Zvezdom i ono: Sarti, Červato, Žulinjo, Virđili...

'Sinovima', rezume se, mnogo je bliži naš Luka, nego kosati Batistuta i svi ti dedaci. A i ta šmekerčina, taj Bati, više ne liči na sebe. Ko ga šiša!     

“Vidi ga, Lazare! Laki! Prvi, drugi, eno ga - treći u redu! Gledaj, diže ruke", pokazuje otac sinu ka Luki Joviću, pa ga penje na ramena.

Žamor na već fino popunjenom istoku smenjuju prvi aplauzi. Marakana odgovara svom detetu. Prolomilo se onako diskretno, taman za prvu jezu. I dok momci u ljubičastim majicama izlaze na zagrevanje, temperatura raste. 

Samo pola sata ranije, dole na Autokomandi, pretilo je da nas dobro ispoliva. Dobro je, neće. Iščezavaju i poslednje kapi...

Vreme idealka. Teren ko na Vembliju - blista. Ambijent takmičarski, publika našpanovana na 'Liga šampiona mod'. I talasi neizdrža kakvi se ne pamte. Neke se od najvećih utakmica u ovom veku nisu tako iščekivale. Sve ukazuje samo na jedno: Baharova Zvezda kupila je mase. To je ono što se čekalo.

“E pa da vidimo sad taj ludački presing”, pljesnu u ruke momak u kremastoj majici s flekama nalik na molerske, kao da daje znak za početak.

Ne, nije moler, otkriva drugi, letimičan pogled na taj njegov 'garnirung'. Niti je od štricle niti od kaolina, nego od poslednje mode.

Od tog njegovog pljeska do prve ekstaze ni punih osam minuta. Olajinka kao poručen! Pritiska Kvartu, ovaj amaterski nonšalantan i...

Zvezda kao uragan ide dalje, nosi sve pred sobom. Italijani nesnađeni. Tri minuta kasnije Ivanić u prijemu pravi prednost, beži čuvarima, servira za Krasoa...

Opet eksplozija oduševljenja. Zvezda melje – 2:0!

Ispred mladog 'molera' je momak od svojih tridesetak, trideset i pet eventualno. Zvezdin dres, na leđima Lerinc, na prsima Pils (onaj Kapin, jedan od najlepših), u jednoj ruci pivce, u drugoj telefon.

“Alo, kume! Šta sam ti rek'o? Jao, kako si se zajeb'oooo! Daj, bre, ne zezaj, mogla žena sama da pakuje kofere! Ajde, ajde, čujemo se kumašine, evo ide i treći. Evo ga! Slušaj ovo, gori! Srećan put, brate!”

Sa razglasa se jedva probija: Mirkoooo Ivaniiiić!

Crvena zvezda – Fjorentina 3:0! Minut 14.

Sever, nažalost, u nekoj svojoj priči, ne slavi gol, ne prati utakmicu. Konstatuju to i ljudi na istoku, tiho doduše...

“Što ovo sad?! Ne razumem... Umesto da grmimo”.

“Brate, nama generalno uz ovakvu igru trebaju neke žešće pesme. Mnogo je nekih žalopojki ostalo na repertoaru. Nema više tih vremena, brate. Mora da tutnji dok gazimo”.

Ljudi okolo uglavnom klimoglavom odobravaju...

I sve to dok Zvezda ide po četvrti, peti gol. Nema stajanja. Ovo je zaista nešto novo. Grupica mlađih momaka, reklo bi se školaraca, u blagom šoku. To je generacija što ne ceni domaći fudbal ama baš nimalo i na TV-u gleda isključivo najjače lige. Pa i Fjorentinu. A Fjorentina je ne tako davno tukla Milan, Inter, igrala finale sa Vest Hemom. I sve to ove godine.

“Je l' realno ovo tebra? Ovo im najjači tim?”

Puniji tip s ožiljkom ispod usne, ozbiljnim podbratkom i šljakerskim, ispucalim šakama, naginje se ka 'komšiji' do sebe:

“Od '94 sam u Beogradu, bio redovan i na severu, ne pamtim da smo ovako igrali. Znaš kad? Možda samo protiv Kajzera”.

Četvrti je dao Olajinka, peti Osman Bukari. Još ni pola sata nije prošlo: Crvena zvezda – Fjorentina 5:0!

Na istoku retko viđen porodični ambijent. Kao da se cela tribina pretvorila u veliku dnevnu sobu. Svako sa svakim komentariše, očevi nasmejani odgovaraju klincima-debitantima na sva dosadna pitanja... Čak i na ona tipa: koliko ima sijalica u reflektoru (dok traje opasna akcija, naravno), ili kuda su kola hitne pomoći ušla na stadion.

Negde pred kraj prvog poluvremena izdvaja se hrapavi glas iz mase:

“Šta je ovo ljudi? Ja ne verujem šta gledam! Je 'l moguće da je ovo naša Zvezda?! Ovo neka peta brzina, a?”

Starijem gospodinu, vidljivog stadionskog iskustva, za oko je zapalo nekoliko duela Miloša Degeneka i Luke Jovića. Obraća se prijatelju do sebe...

“Ubi ga Degenek. Ne može da makne”.

“Ma pusti ti to Profo”, stiže ekspresan odgovor uz smešak, kroz dim cigarete,“Nego da mi povučemo ručnu u drugom poluvremenu. Istrošismo svu municiju”.

Dok se igrači povlače, sa tribina grmi: Ovo je Zvezda!

Vinčenco Italijano zove svoje igrače na klupu...

“Gledaj, kazna, bato! Ne da im u svlačionicu...”

Na pauzi prvo telefoni (da se provere rezultati u kvalifikacijama, onim gde Zvezde ovog leta nema), pa onda analiza prvih 45 minuta. Zamerke samo na račun Kingsa Kangve. Zapamtili mu onu nemarnost iz uvodnih minuta, kad nije čuo 'leđa'. Maltene za sve ostale samo reči hvale.

Idu ode o evropskoj brzini Mitrovića i Bukarija, majstorstvu Krasoa, ubilačkom instinktu Olajinke, preporođenom Mijailoviću, Stamenićevom potencijalu za 'lige petice'...

Sudija zviždi, 'moler' opet šakom o šaku:

“Ajmo dalje. Sad još dva-tri komada...”

Razumljivo, Fjorentina je ozbiljan tim, uspela je da se sabere, a i brojne promene učinile su svoje. Nije Zvezda izgubila fokus, ali intenzitet je očekivano počeo da opada.

“Fali Ivanić. Baš se vidi da nema tog poslednjeg pasa”, komentarisaće više onako sam za sebe Profa.

Mlađi tehnološki opremljeni listaju po Vikipediji. Okrenuli se prognozama žreba. Nižu koga bi najradije...

“Lans ili Seltik iz četvrtog. Može i Union. Iz drugog Porto, a?”

“Ma bolje Inter, gledaj šta radimo Italijanima”.

Ona grupica školaraca ide korak dalje – do koliko se bodova može u grupi? Jedan odgovor privukao je posebnu pažnju.

“Zašto da ne i četvrtfinale?”

“A pretera ga, tebra! Nismo odrali Siti, nego Fjorentinu”.

Fokus se sredinom drugog dela vraća na teren. Šansu dobijaju neki mlađi momci. Dobro to i dalje izgleda...

“Alo, Spajiću, nema 'na palac', ne igramo to više, zemljače”, kriknula dvometarska momčina prekodrinskog naglaska,”Nemoj me sad s tim jebavat”.

U međuvremenu probudio se i Kangva. Desetak, 12 minuta pre kraja... Dribling, dijagonala a la Kris Vodl, i šansa za Kostu Nedeljkovića. Za malo pored gola. Onda malo sitan vez: Lučić, Šljivić, Mijatović, Kabić.

A sever će: Zvezda igra totalno drugačije od drugih, Zvezda igra totalno drugačije...

Sad i Kangva može napolje. Evo ga aplauz. I on ga je zaslužio.

Finiš uglavnom miran. Stigao da se istakne i Zoran Popović. Skinuo zicer. Ostalo 5:0. Sa tribina opet odjekuje: Ovo je Zvezda!

Na izlazu mlađarija presabira ko je sve doveden za džabe, ko je i koliko plaćen...

“Najbolji prelazni rok! Još kad bi došao taj Late Lat...”

“A šta će nam, brate, gledaj kako se uklopili Kraso i Olajinka”.

Onaj dvometraš s drugarima ugovara kafanu. Da se presaberu utisci natenane. A i hoće da časti. Na tiketu 'kec ko vrata'. Kvota 3,00. Biće tu za nekoliko tura u 'Maratonu'.

Profa kreće među poslednjima, na licu čuđenje, rekao bi ono što ceo stadion misli, al...

“Ovo je bilo... Neka, da ne ureknem”.

Dečak u dresu reprezentacije Srbije, Lazar, Laki, što je došao sa željom da vidi Luku Jovića, na izlazu pita oca da li bi mogao da mu kupi dres Osmana Bukarija. Otac mu obevaća da će doći zajedno i u nedelju na Vojvodinu. Kupiće mu i dres...

Duž Bulevara oslobođenja najrazličitije priče. Masa nasmejanih lica i na njihovim usnama najčešće ime Baraka Bahara. Pesma sa stadiona grmi i dalje, čuje se skoro do Stepinog vajata. Saobraćaj blokiran, kao da je bila Liga šampiona.

“Šteta što im nismo dali još koji. Moglo je...”

“A Glazer? Matori, kako igra nogom... Golman za Gvardiolu”.

Povečerje...

Senatori sa tribina dobro znaju, tradicija nalaže okrepljenje i 'dublju analizu' utakmice u 'Užicu'. Stari dobri Zvonce nije u drugoj smeni. Ne mari. Tu je mlađi kelner, dobar dasa. Ne mari ni što su ćevapi živkasti. Peku ih na stotine, žurba je...

Šta sve to mari kad Zvezda igra fudbal.

I novi radni dan i rano ustajanje i briga jedna, druga treća, šesta. I to što se opet natuštilo tamo od Avale. Kao da će da pljusne svaki čas. Ma, mogu i sekire.    

Šta sve to mari kad Zvezda igra fudbal.