Buenos Ajres - fudbalska prestonica sveta (XV deo): O prstenu moći i porodici Grondona

Prsten je napustio svog stvoritelja i došao u posed naslednika, ali je moć polako bledela. Okružen optužbama svih prethodnih godina, povukao se među svoje zidine, bez poštovanja i osećaja za empatiju od strane protivnika. Vremenom, zalihe u tmini i senkama su nestajale. Sredstava za odbranu je bilo sve manje. I očekivano, Arsenal se ispraznio i ostao bez minicije, a na posletku i bez baruta, kojim je pokušavao da zaplaši protivnike stvarajući samo buku i dim.

Slom porodice Grondona bio je neminovan. I konačno, sada fudbalskim rečnikom, Arsenal je pao najniže u proteklih više od pola veka. Ispali su iz Nasional B lige, odnosno drugog ranga argentinskog fudbala, i od naredne sezone nadmetaće se u Primeri B Metropolitano, trećem stepenu takmičenja za klubove koji obuhvataju region grada Buenos Ajresa.

Arsenal iz SarandIja, kao fudbalska tvorevina Don Hulija, i dalje nosi njegov pečat. Postao je klub sa karakterom, istorijom i bojama koje simbolizuju lokalni identitet, ali i dugogodišnju vezu sa jednim od najmoćnijih ljudi u svetu fudbala. Od svojih pionirskih dana u Sarandiju do međunarodnih uspeha. Ovo je pričao o njemu. Živom dokazu koliko duboko moć i vizija jednog čoveka mogu oblikovati sudbinu jednog kluba i, posredno, čitavog nacionalnog fudbala.

U srcu radničke četvrti Sarandi, jednog od brojnih predgrađa Buenos Airesa, smestio se klub čija priča spaja strast, ambiciju i nepopustljiv duh. Arsenal de Sarandi. Ovaj klub nije nastao slučajno, već kao plod vizije grupe entuzijasta koji su 11. januara 1957. godine, u skromnoj taverni, a gde drugde, pod imenom „Las 3 FFF“, odlučili da osnuju fudbalsku instituciju koja će predstavljati radničku klasu Sarandija.

Među osnivačima bio je i Hulio Umberto Grondona, čovek koji će kasnije postati jedan od najmoćnijih fudbalskih administratora u istoriji Argentine i sveta. Osnivači su želeli da njihov klub bude nešto više od lokalnog tima. Želeli su da Arsenal postane simbol stabilnosti, ponosa kraja, ali i borbe za identitet u svetu fudbala.

Sarandi je industrijska i radnička četvrt smeštena u južnoj zoni Buenos Airesa. Ulice su uske, prepune trotoara sa lokalnim prodavnicama, kafićima i malim radionicama, dok miris sveže pečenog hleba i argentinskog asada dopire iz svakog dvorišta. Trgovi su puni dece koja se igraju dok stariji razgovaraju na klupama, stvarajući zvučnu tapiseriju života predgrađa. Fabrike i železničke pruge podsećaju na industrijsku prošlost, dok grafiti i murali pričaju priče zajednice. Sarandi odiše energijom običnih ljudi, borbom, strastima i lokalnim ponosom koji se reflektuje i kroz jedini lokalni klub, Arsenal.

Boje svetlo-plava i crvena, takođe nisu bile slučajan izbor. One simbolizuju povezanost sa dva najpoznatija kluba iz Aveljanede, partida iz kojeg se Sarandi izdvojio kao zasebna opština, odnosno sa Rasingom i Independijenteom, ali i želju da Arsenal izraste u ozbiljan takmičarski entitet. Grb kluba, jednostavan, ali prepoznatljiv, prikazuje plavi štit sa crvenom dijagonalnom prugom, loptom i crvenim dvorcem. Dijagonalna pruga podseća na grb River Plejta, dok dvorac simbolizuje zaštitu i stabilnost, jasno odražavajući viziju osnivača o čvrstoj i trajnoj fudbalskoj instituciji.

Počeci Arsenala bili su skromni, ali i te kako odlučni. Klub je u prvim godinama učestvovao u amaterskim takmičenjima, brzo stičući reputaciju ozbiljnog tima. Godine 1962. osvojio je ligu pod nazivom Primera de Afisionados, koja je u osnovi bila ulazni nivo za lokalne klubove, prvenstveno amatere, koji žele da uđu u sistem argentinskog fudbala, kasnije se od nje formirala Primera D. To je klubu omogućilo ulazak u viši rang takmičenja, a ubrzo potom i osvajanje Primere C.

Debi u Primera B 1964. godine označio je početak profesionalne ere kluba, a iste godine svečano je otvoren i prvi stadion, koji će kasnije postati poznat kao El Viadukto, a koji je kumovao i u prepoznatljivom nadimku kluba Los del Viaducto, a danas nosi ime Estadio Hulio Umberto Grondona, u čast čoveka čija je vizija oblikovala ovaj klub i čitav argentinski fudbal. Stadion, smešten na adresi Avenida Juan Díaz de Solís 3660, sa kapacitetom od 18.500 gledalaca, kroz decenije je prošao kroz značajne renovacije, posebno 2004. godine, kada je modernizovana infrastruktura i tribine, pripremajući teren za najviši nivo takmičenja.

(©AFP)

Hulio Grondona nije bio samo osnivač, on je bio simbol Arsenala. Njegova vizija, sposobnost da poveže administrativnu moć i sportsku strast, oblikovala je put kluba ka uspehu. Njegovo ime kasnije će biti povezano sa brojnim kontroverzama, ali u kontekstu Arsenala njegova uloga ostala je duboko pozitivna – klub je napredovao, rastao i sticao reputaciju ozbiljnog takmičara. Zlatna era Arsenala počinje u 21. veku, a kulminira 2007. godine osvajajući Kopa Sudamerikanu, pobedivši severnoameričkog fudbalskog giganta, Ameriku iz Meksika u finalu. Najveći domaći uspeh usledio je 2012. godine, kada je Arsenal osvojio format Klausure, postavši šampion Argentine. Ova titula bila je rezultat dugogodišnjeg ulaganja u infrastrukturu, mlade talente i stabilnost kluba, a istovremeno i potvrda da mali klub sa velikim ambicijama može dostići vrh na nacionalnom i međunarodnom nivou.

Naravno da je porodica Grondona bila nerazdvojiv deo ove priče. Njegov sin, Umberto, obavljao je različite funkcije u klubu, uključujući trenerske pozicije i selektora mlađih selekcija, što je izazivalo optužbe za nepotizam. Kritičari su tvrdili da je fudbal u Argentini, pa i u Arsenalu, često funkcionisao po pravilima zatvorenog sistema, gde su rodbinske veze bile presudne za karijere i pozicije. Ipak, Umberto je bio i simbol kontinuiteta, produžavajući viziju i tradiciju svog oca, dok su mnogi talentovani igrači dobijali šansu da se razvijaju i napreduju kroz strukture kluba.

Politički uticaj porodice Grondona dodatno je oblikovao sudbinu Arsenala. Bliske veze sa predsednikom argentine Nestorom Kirčnerom i njegovom suprugom Kristinom, omogućile su klubu pristup resursima, dok je projekat Fútbol para Todos služio kao platforma za promociju fudbala i kontrolu medijskog prostora. Arsenal je u tom periodu uživao stabilnost koju mnogi drugi klubovi nisu mogli da ostvare, dok su političke i administrativne intrige često bile nevidljive, ali prisutne u svakom aspektu funkcionisanja kluba.

Arsenal je tokom godina bio dom za brojne talentovane igrače koji su kasnije ostvarili značajne karijere. Neki od poznatih fudbalera koji su prošli kroz klub uključuju Emilijana Papa, Lisandra Lopeza, Karlosa Kastelionea, i mnoge druge, koji su kroz Arsenal sticali iskustvo i razvijali se u ozbiljne profesionalce. Klub je uvek imao fokus na razvoj mladih talenata i stvaranje stabilne baze igrača koji su sposobni da se nose sa pritiscima najviših takmičenja.

Stadion El Vijadukto, simbol kluba i lokalnog identiteta, bio je mesto gde su se pisale najveće priče kluba. Publika, strastvena i odana, činila je atmosferu jedinstvenom, a klub je često uspevao da pobedi i nadmoćnije protivnike, zahvaljujući organizaciji, taktičkoj disciplini i borbenosti igrača. Tradicija kluba i njegovo porodično nasleđe činili su da svaki meč bude više od običnog susreta. Priča o Arsenalu iz Sarandija je priča o malom klubu sa velikim ambicijama, koji je kroz decenije preživljavao izazove, nadmašivao očekivanja i postavljao standarde.

Od osnivanja u skromnom kafiću do osvajanja nacionalnih i međunarodnih titula, od amaterskih liga do Primera Divizije, Arsenal je dokaz da strast, vizija i odlučnost mogu stvoriti fudbalski entitet koji ostavlja trajan trag.

(©AFP)

U poslednjim godinama svoje borbe kroz Primeru B Nasional, Arsenal je postao simbol agonije kluba koji je nekada dominirao argentinskim fudbalom. Svaki poraz nosio je težinu istorije, sećanja na osvajanje Kopa Sudamerikane, na titulu u Klausuri 2012 godine, u Kupu i Superkupu Argentine 2013 godine, na slavne utakmice pred punim tribinama El Vijadukta. Klub je bio više od samog poimanja fudbala. Bio je ogledalo svoje zajednice, Sarandija, čija radnička i industrijska prošlost odražava i teške, ponekad neuspešne puteve kluba.

Od smrti stvoritelja 2014. godine, porodica Grondona više nije mogla da kontroliše tokove moći. Nepotizam koji je ranije funkcionisao kao oslonac, sada je postao izvor kritika i slabosti. Sin Umberto, iako veran viziji oca, nije imao kapacitet da povrati profesionalnost i odlučnost koju je Hulio Grondona znao da primeni. Menadžerske odluke bile su često improvizovane, transferi igrača loše tempirani, dok su mladi talenti, iako puni energije, promašivali šanse da stabilizuju tim.

Vijadukto, zdanje koje je decenijama bilo simbol ponosa, sada je postalo mesto gde se ogledala krhkost kluba. Navijači su i dalje dolazili sa nadom u povratak slavnih dana, ali ni njihova strast nije mogla da zamaskira težinu trenutka. Arsenal se dugo balansirao između Nasional B lige i Primere, boreći se za ulazak ili opstanak u eliti, a ne za titule. Svaka sezona bila je test izdržljivosti, svaka utakmica opomena o posledicama lošeg upravljanja i gubitka vizije.

Pad Arsenala u pomenutom periodu pokazao je da istorija i prethodni uspesi nisu garancija opstanka. Klub koji je nekada bio primer da i mali mogu doseći velike visine, sada je bio primer koliko je ključno održavati kontinuitet, strateški plan i profesionalnu administraciju. Moć prstena je slabila. Porodična mreža koja je držala klub godinama više nije bila dovoljna da održi stabilnost, a politički uticaji, koji su nekada bili saveznik, nisu mogli da nadoknade sportske i finansijske praznine. Uprkos svemu, i u ovom periodu propadanja, Arsenal nije izgubio svoj identitet. Svetlo-plave i crvene boje, dijagonalna pruga na grbu i grudima, kao i sam stadion ostali su simboli kluba i zajednice.

Prthodne nedelje, odigrano je poslednje kolo regularnog dela sezone Primere B Nasional, a Arsenal je doživeo jedan od najtragičnijih trenutaka u svojoj istoriji. Ispadanje u Primeru B Metropolitan, treći rang argentinskog fudbala, i to posle 33 godine. Klub je završio sezonu na 17. mestom u Zoni A, što je označilo pad u niži rang.

Arsenal je u pretposlednjem kolu poražen od Deportivo Madrina rezultatom 2:1, čime je matematički potvrđeno ispadanje. Ovaj poraz, u kombinaciji sa pobedom Guemeša i remijem Almagra, stavio je tačku na dugogodišnju agoniju kluba. Iako je Arsenal u poslednjem kolu pobedio Alvarado rezultatom 5:0, ta pobeda nije bila dovoljna da spasi klub od ispadanja. Alvarado je, zajedno sa Arsenalom, ispao u niži rang, dok je Almagro ostao u Primeri Nasional. Ovaj pad, definitivno je označio kraj jedne epohe, ali i bolan slom porodice Grondona.

Ipak, Sarandi i dalje diše kroz Arsenal. Kroz priče navijača, kroz grafite na zidovima četvrti i kroz legende koje pričaju o zlatnim danima i neustrašivom duhu kluba. Oni najzagriženiji veruju da propast i pad u Primeru B Metropolitano nije kraj, već mračan, težak period iskušenja, u kojem klub i dalje nosi sećanje na svoje heroje, na borbu i na sve što su Hulio Grondona i njegova porodica ostavili iza sebe.

Čitava ova priča, učinila je Arsenal simbolom upozorenja: koliko moć, titule i istorija mogu biti krhke kada stabilnost, vizija i profesionalizam nestanu. Klub je naučio da opstaje u najtežim okolnostima, da svaka sezona u nižem rangu nosi težinu prošlosti, ali i priliku da se ponovo preispita identitet, struktura i svrha postojanja.

I dalje, u srcu Sarandija, prsten moći skriven je u senkama neke uspešnije prošlosti koje šapuću kroz boje, stadion, srca vernih navijača i simbole kluba koji ostaju da podsećaju da istorija može biti mračna i bolna, ali identitet i zajednica nikada potpuno ne nestaju.

PIŠE: Đorđe RADONJIĆ