Buongiorno Italia: Italijani u psihozi zbog mundijalskog baraža

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Bilo je dovoljno videti izraze lica Đenara Gatuza i Đanluiđija Bufona na ceremoniji žreba plej-ofa za Mundijal u SAD-u, Kanadi i Meksiku da bi se razumela psihoza u koju je ušao italijanski reprezentativni fudbal.

Ne vredi mnogo Gatuzu i Bufonu što su kao igrači osvajali titule na klupskom i reprezentativnom nivou. U novim ulogama ne uspevaju da upravljaju anksioznošću, a kamoli da sakriju zabrinutost. Ne treba se mnogo vezivati za izjave italijanskog selektora i direktora reprezentacije jer, kako reče jedan od najvećih umova koji je hodao našom planetom, Volter, reči su date ljudima da sakriju svoje misli.

Gatuzo i Bufon su bili smrtno ozbiljni, kao da su na nekom obeležavanju tragičnog događaja, a ne na žrebu za plej-of svetskog prvenstva. Fudbal jeste „najvažnija sporedna stvar na svetu“, ali ostaje sporedna koliko god neki mislili da je najvažnija.

Italija je fudbalski div koji se plaši sopstvene senke. Prema svedočanstvima samih reprezentativaca, boravak u Koverćanu i dresu Azura izgubio je draž, razdraganost i veselost koju je nekada imao i postao neka vrsta permanentnog grča, moranja, obaveze da se ne uđe na tamne stranice istorije kao generacija koja nikada nije igrala na Svetskom prvenstvu.

Dovoljna je mogućnost da Azuri ne odu na uzastopno treće svetsko prvenstvo da bi jedan deo fudbalskog ambijenta bio paralisan, a drugi terorisan. Ne radi se samo o utisku — tu su i brojevi koji potvrđuju da italijanski reprezentativci u dresu Azura pružaju daleko slabije predstave nego u klupskom dresu. Davide Fratezi je do pre par meseci bio izuzetak koji potvrđuje pravilo, a onda je i on dodat dugačkom spisku većine.

Detalj sa utakmice Italija - Norveška (©AFP)

Italija nema planetarne fudbalske zvezde u svojim redovima, ali ima dugačak niz odličnih igrača koji redovno osvajaju nacionalne titule, igraju finala Lige šampiona i Lige Evrope, međutim kada se nađu u reprezentaciji kao da regresiraju u svoja najgora ili mediokritetska izdanja.

Điđo Donaruma u reprezentaciji pravi mnogo više kikseva nego što mu se to događalo u PSŽ-u ili sada u Mančester Sitiju. Interov blok je neprepoznatljiv u dresu Azura — Barela, Bastoni i Dimarko ne uspevaju ni izbliza da budu na visini zadatka kao u Interu. Pio Espozito je zasad posebna priča. Đanluka Mančini u Seriji A gotovo je neprolazan, a u reprezentativnom dresu ga „šalju po burek i jogurt“ igrači koje u klupskim okvirima stavlja u džep. Rikardo Kalafjori kada igra za reprezentaciju izgleda kao lošiji brat blizanac fudbalera koji nosi dres Arsenala, isto važi i za Sandra Tonalija u Njukaslu.

Generalno, fudbaleri Italije daleko više vrede, primaju veće plate i igraju u ozbiljnijim klubovima u poređenju sa kolegama iz Severne Irske, Velsa ili Bosne i Hercegovine. Ceo prvi tim Bosne i Hercegovine ili Severne Irske ne zarađuje koliko Donaruma u Mančester Sitiju.

Startna postava Italije vredi četiri i po puta više od Velsove, osam i po puta više od Bosne i Hercegovine i gotovo deset puta više od Severne Irske. I opet, Italijani imaju veći strah od sva tri rivala da se neće dokopati Mundijala sledeće godine.

Već je planula polemika da li treba obezbediti u sledeća četiri meseca barem jedan „prozor“ za okupljanje reprezentativaca u Koverćanu na par dana ili zaustaviti prvenstvo pre polufinala plej-ofa kako bi se omogućilo Gatuzu da ima više dana na raspolaganju sa igračima.

Sve to zvuči logično, ali previđa se da je i italijanska reprezentacija postala globalna u smislu da Donaruma, Tonali, Kalafjori, Destini Udogi i Majkl Kajode igraju u Premijer ligi, Đakomo Raspadori u Španiji, a Mateo Retegi u Saudijskoj Arabiji, što će reći da gotovo trećina igrača ne nastupa u Seriji A.

Zvuči neverovatno da čak i ozbiljni komentatori i prekaljeni bivši fudbaleri i treneri pričaju o atmosferi u Kardifu ili Zenici/Sarajevu kao velikoj prednosti koju bi Vels ili Bosna i Hercegovina eventualno imali u finalu. I to bi moglo i da stoji da Fudbalski savez Italije ozbiljno ne razmatra ideju da se utakmica sa Severnom Irskom igra na fudbalskoj „Skali“ u Milanu, na San Siru, već u Bergamu, gde je kapacitet stadiona gotovo četiri puta manji od Meace. Navodno, San Siro deluje negativno na igrače — publika je mnogo zahtevnija i spremna da zviždi i negoduje ako stvari krenu po zlu.

Na drugoj strani, pričaju se bajke o atmosferi u Kardifu i Zenici/Sarajevu, kao da navijači mogu da postignu gol i kao da italijanski reprezentativci nisu odigrali na desetine utakmica u mnogo zapaljivijim ambijentima.

Naravno, koga zmija ujede i guštera se boji, i nakon poraza od Severne Makedonije u Palermu pre tri i po godine, u polufinalu plej-ofa za Mundijal u Kataru, u redove Azura uvukla se anksioznost koju nisu prevazišli.

Detalj sa utakmice baraža za SP 2022. (©AFP)

Italijani, ne računajući prvi Mundijal u Urugvaju, nisu se kvalifikovali samo tri puta na Svetsko prvenstvo. 1958. godine ispali su upravo od Severne Irske u meču koji je, blago rečeno, imao kontroverzno suđenje i Azuri su završili meč sa desetoricom igrača. To je ujedno i jedini poraz Azura od britanske reprezentacije sa Ostrva.

Četvorostruki šampion sveta i dvostruki prvak Evrope ima pozitivan skor i sa Velsom u kvalifikacijama. U tri prilike Italija je izlazila kao pobednik. Generalno, Italija nikada nije izgubila od Velsa — osam pobeda i dva remija.

Slična situacija je i sa Bosnom i Hercegovinom. Italijani su izgubili samo prvi meč u Sarajevu, prijateljskog karaktera, 1996. godine, meč u slavu mira koji je bio postignut u bivšoj centralnoj jugoslovenskoj republici. Nakon toga — četiri pobede Italije i jedan remi.

Dobar deo startne postave Severne Irske igra u engleskoj drugoj ligi, dok među četvoricom igrača koji nastupaju u Premijer ligi dvojica greju klupu (Bredli u Liverpulu i Devani u Kristal Palasu), dok su Hjume i Balard starteri u Sanderlendu, jednom od najprijatnijih iznenađenja sezone.

Vels ima skuplji i pojedinačno jači tim od Severne Irske i Bosne i Hercegovine. Velšani mogu da računaju na Brenana Džonsona iz Totenhema, Neka Vilijamsa iz Notingem Foresta i Harija Vilsona iz Fulama.

Bosna i Hercegovina je u sredini. Ipak, perjanice tima Sergeja Barbareza su veteran Edin Džeko, rezerva u Fjorentini Mojze Ken i Roberto Pikoli. Muharemović je solidan defanzivac, ali igra u Sasuolu koji se bori za opstanak. Sead Kolašinac u Atalanti mora da ponovo zaradi mesto startera nakon dugog odsustva zbog povrede, a tu je i još nekoliko interesantnih igrača poput Benjamina Tahirovića, Esmira Barjaktarevića, Ermedina Demirovića, perspektivnog Kerima Alajbegovića. Sve u svemu — još uvek daleko od kvaliteta italijanskih reprezentativaca.

Ali, u fudbalu ne pobeđuje uvek kvalitet i vrednost fudbalera, pogotovo kada su reprezentacije u pitanju — i eto zašto su Italijani u psihozi.