CAPUT MUNDI: Juve i Sari, brak bez ljubavi na određeno vreme

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima) 

Devetom uzastopnom skudetu Juventusa neće imati ko da se raduje. Ne, nije u pitanju koronavirus i zabrana masovnih okupljanja u Italiji, već sve raširenije nezadovoljstvo koje prelazi u malodušnost među navijačima Bjankonera, u upravi kluba, u svlačionici među igračima, između trenera i fudbalera. Paradoksalno, Juve ima šest bodova prednosti, u suštini sedam (pobedio je oba puta Inter u prvenstvu) nad drugoplasiranim timom na pet kola pre kraja, pa opet su u Torinu više zabrinuti nego što su zadovoljni, a daleko od toga da su bezbrižni. 

Samo dva osvojena boda u poslednja tri meča, devet primljenih golova, dva pretrpljena preokreta, inferiorna pozicija u sudaru sa Atalantom, odbrana šuplja kao švajcarski sir, raštimovani srednji red koji ne doprinosi konstrukciji igre, a ne daje ni zaštitu poslednjoj odbrambenoj liniji su slika i prilika Juventusa u nastavku sezone. Ronaldo trese mreže, ali uglavnom sa bele tačke. Juve ne liči na sebe: nije više agresivan, nedosaje mu svežina, lucidnost je tek povremena. Došli smo do toga da i najveći kritičari Maksa Alegrija u svetu Bjankonera gorko žale za bivšim trenerom. Podozrenje i rezerve koje su pratile Mauricija Sarija od prvog dana u Juventusu su prerasli u otvoreni animozitet: prava je sreća za Sarija da se utakmice igraju bez publike, u suprotnom bi bio izložen prilično neprijatnim scenama. 

U Italiji je sve raširenije uverenje da će Juve ove godine osvojiti skudeto mnogo više zbog odsustva realne konkurencije nego zbog svojih zasluga. Štaviše, u poslednjih devet sezona Bjankoneri nisu nikada pogrešili toliko utakmica kao u ovoj. Brojevi su neumoljivi. Od kada je Juve počeo sa serijom vezanih skudeta, Stara dama nije nijednom primila više od jednog gola u proseku po utakmici, čak je samo jednom u prethodnih osam sezona bila primorana da vadi više od 30 puta loptu iz mreže. Ostalo nam je još pet kola do kraja, a Ščensni i Bufon, su već 35 puta kapitulirali. 

Jedan drugi podatak je još eklatantniji: u poslednjih 40 godine pamte se samo dva velika preokreta koje je Juventus pretrpeo. U sezoni 1982/1983 u gradskom derbiju sa Platinijem, Bonjekom i Paolom Rosijem, nacionalnim junacima Mundijala iz 1982. godine, Bjankoneri su bili u prednosti 2:0 sa golovima Rosija i Platinija. Onda je usledio “blackout”, za samo 360 sekundi Torino je postigao tri gola i pobedio sa 3:2. Tri decenije kasnije sličan scenario se ponovio u Firenci. Stara dama je otišla na pauzu između dva poluvremena sa dva gola prednosti, a onda se razgoropadio Đuzepe Rosi koji je sa het-trikom okrenuo naglavačke rezultat, a konačni potpis na pobedu Ljubičastih je stavio Hoakin. 

Koliko je reč o retkoj i neubočijenoj pojavi govori činjenica da svi “kalčofili” pamte te nezaboravne utakmice. U ovoj sezoni, Juve je pretrpeo nekoliko traumatičnih prokreta. Sve se dalo naslutiti na startu sezone na meču sa Napolijem. Samo je nesrećni Kulibali autogolom spasao Sarija od prvih većih kritika na startu šampionata. Podsetimo, Juve je protiv Azura prokockao tri gola prednosti, a pobeda je stigla tek u poslednjem minutu sudijske nadoknade vremena maleroznom intervencijom Kulibalija. 

U prethodnoj nedelji Juve je pretrpeo isti broj preokreta koliko u poslednjih 40 godina. Poraz od Milana 4:2 i remi sa Sasuolom 3:3 posle vođstva od 2:0, upalio je crveni alarm u Kontinasi. Bilo bi previše jednostavno opravdanje da su se Bjankoneri opustili jer je Atalanta bila dovoljno daleko, a Inter i pogotovo Lacio su napravili seriju kikseva. To opravdanje ne funkcioniše za Juve i njegov “kanibalski” mentalitet. Stara dama Maksa Alegrija, ali i Antonija Kontea bi “ubila” definitivno prvenstvo na San Siru i protiv Atalante i tek bi onda sebi dopustila opuštanje. 

O odnosima u svlačionici Juvea i između trenera Sarija i fudbalera smo već pisali, i to u periodu dok je Juve plovio sa razvijenim jedrima u Seriji A. Jedno je sigurno, bez obzira kako će se sezona završiti: Mauricio Sari i ovaj sastav Juvea sa Ronaldom nisu kompatibilni. Nijedan igrač Juventusa nije napredovao vidno u ovoj godini, nijedan novi fudbaler nije lansiran, nijedan stari nije regenerisan.

U Juventusovoj igri je primetna oskudica mašte i inventivnosti, svi igrači žele loptu u noge, niko ne otvara i ne napada prostor: sve se svodi na individualne poteze i inicijative maestralnih pojedinaca u dresu Bjankonera. Juve je sušta suprotnost u odnosu na Atalantu: zbir velikih pojedinaca koji ne čini kolektiv. Juventusova kvalitativna supreamacija kao i strahopoštovanje koje ima dodar deo timova prema Staroj dami su omogućili akumulaciju dovoljne bodovnu prednost. Međutim, čim se Juve suoči sa timom u dobroj fizičkoj kondiciji, sa filozofijom igre i dobrim geometrijama, sa ubacivanjem iz drugog plana igrača veznog reda, trianagolacijama i tzv. jedan-dva, odbrana počinje da škripi i da pušta vodu. 

Kjelini i Demiral su veći deo sezone bili povređeni, De Lihtu je prva godina u Seriji A i logično je da ima uspone i padove, Rugani je izgubio samopouzdanje posle tri godine provedene na klupi, Bonuči, s vremena na vreme, ima svoje amnezije. Ipak, više od odbrane, Sariju zadaje glavobolju srednji red. Veziste na raspolaganju Juvea nisu komplementarni sa filozofijom igre Sarija. Sve se dodatno komplikuje sa statusom sui generis Kristijana Ronalda koji je potpuno oslobođen bilo kakvog zadatka kada Juve nije u posedu lopte. 

Pjanić po ukusu Mauricija Sarija je trebalo da odigra 150-200 lopti po utakmici. Međutim, bivši igrač Rome nije tip režisera igre koji se uklapa u zamisli Sarija. Budući da reprezentativac BiH nema alterantivu u Juveu, on i toskanaski stručnjak su morali da se priviknu na “suživot” tokom ove sezone. Odlazak Pjanića u Barselonu je samo logičan sled događaja. Matuidi je u velikom padu forme. Rabio je nestalan. Remzi je više povređen nego što igra, Kedira je van stroja, Bentankur je još zelen da bi nosio čitavu liniju na svojim leđima. 

Sari je veoma inteligentan čovek, nismo daleko od istine ako kažemo da je verovatno među najpametnijim i najobrazovanijim fudbalskim trenerima. Odlika inteligentnih ljudi je da se prilagođavaju na postojeće situacije. Toskanac je shvatio da je prvi i osnovni zadatak da preživi ovo sezonu, a to će biti moguće samo ako osvoji skudeto. Kalendar Juventusa do kraja sezone je takav da za Bjankonere neće biti teško da osvoje devet bodova protiv destkovanog i demoralisanog Lacija, Udinezea, Sampdorije i Kaljarija koji su već u mirnoj luci i Rome, koja bi u poslednjem kolu mogla mnogo više da misli na Ligu Evrope nego na prvenstvo.

U korist Sarija ide činjenica da u ovom momentu nijedan trener kojeg bi Juventus želeo (Gvardiola i Zidan, pre svih) nisu slobodni. Povratak Alegrija bi predstavljao eksplicitno priznavanje greške, a predsednik Andrea Anjeli je ubeđen da nije pogrešio, u najgorem slučaju nije izabrao pravog izvođača radova za njegove smele ideje. Takođe, ako bi Juve ostao u igri za osvajanje Lige šampiona, barem do polufinala, to bi dodatno skratilo vreme na raspolaganju za traženje alternative Sariju s obzirom na to da nova sezona u Seriji A počinje 12. septembra. 

Poslednji, ali ne manje važan razlog, Juve nema keš na raspolaganju za ozbiljniju restauraciju tima, a Kristijano Ronaldo nema nameru da ode iz Torina. U Kontinasi vam to neće zvanično priznati, ali ako bi Ronaldo pronašao neki novi izazov na nekim novim meridijanima i klub koji bi mu garantovao njegove faraonske prohteve, u Juveu niko ne bi podizao barikade da ga zadrži. Dakle, Stara dama je “osuđena” na još jednu godinu u tranziciji sa Sarijem i Ronaldom, čekajući bolja vremena za pohod na Ligu šampiona, sklapanje pazla za dolazak Pepa Gvardiole i lansiranje prave, evropske, revolucije.

Piše: Željko Pantelić