CAPUT MUNDI: Norič dobio više novca od TV prava nego Inter! Da li je to normalno?

(Od stalnog dopisnika MOZZART Sporta iz Rima) 

Poslednjeplasirani tim iz prethodne edicije Premijer lige Norič zaradio je više od televizijskih prava nego Inter koji je dobio najveći deo kolača od televizjskih prava u Seriji A (u Italiji je pozicija na tabeli samo jedan od parametara za raspodelu novca od televizijskih prava, pa je tako moguće da Inter zaradi više novca nego prvoplasirani Milan).

Norič je mnogo poznatiji po svojoj istoriji i značaju za Englesku - do industrijske revolucije bio je drugi grad po veličini na Ostrvu, odmah iza Londona - nego po fudbalu. Najbolji plasman u istoriji ostvarili su pre dvadeset godina, u prvoj sezoni Premijer lige kada su stigli treći. U Kupu UEFA ih je, ironija sudbine, izbacio Inter  u osmini finala. 

U svakom slučaju, taj Norič se preselio u drugu englesku ligu sa svotom od 116 miliona evra, zarađenih samo od televizijskih prava. Na drugoj strani Inter, ne samo da nije inkasirao više od fenjeraša Premijer lige nego mu se nije ni približio: u kase Nerazura se slilo tek 84 miliona evra od televizijskih prava, odnosno 32 miliona evra manje, ili više od 25 procenata manje. 

To objašnjava zašto kluobovi Premijer lige bez pardona kupuju igrače, uključujući i one iz Serije A, za sto i kusur miliona evra, Pola Pogbu ili Romelua Lukakua recimo, i onda ih nonšalantno puste bez evra obeštećenja na kraju ugovora ili na pozajmicu u klubove od kojih su ih kupili. Baš kao što daje jasnu sliku zbog čega u Seriji A klubovi vode iscrpljujuće pregovore za bilo koju cifru pokušavajući da uštede (kada kupuju) svaki evro, ili da je podignu kada prodaju, kao i zašto su navijači Milana kao na iglama do prvog septembra kada se završava prelazni rok a Rafa Leao je na visoko kotiran na listi želja Čelsija. 

Tim Toda Bolija je platio Kukurelju 65.000.000 evra, ponudio Lesteru za Fofanu 85.000.000 evra pa nije čudo što se priča da bi mogao da stavi na sto 120 miliona evra za Leaa, ponuda koju Milan ne bi mogao da odbije a ni igrač imajući u vidu dug prema Sportingu iz Lisabona od 19.000.000 evra. 

Brojevi su neumoljivi: klubovi Premijer lige će samo od televizijskih prava dobiti preko četiri milijardi evra po sezoni od 2022 do 2025, dok oni iz Serije A inkasiraju malo više od milijardu evra po sezoni do 2024. godine. 

Još je nepovoljniji odnos za Seriju A u poređenju sa Premijer ligom kada se uporede prihodi od prodatih televizijskih prava  u inostranstvu. Naime, elitni klubovi u Engleskoj dobijaju duplo više novca od domaćih emitera u odnosu na one u Italiji, dok je taj odnos deset prema jedan kada uporedimo novac koji zarađuje Premijer liga i Serija na međunarodnom tržištu. Premijerligaši zarade 2.100.000.000 evra a Serija A tek 230 miliona evra. 

Dakle, timovi Premijer lige dele četiri puta veću tortu od televizijskih prava od italijanskih prvoligaša. Paralelno, raspodela novca od TV prava je mnogo demokratskija i solidarnija na Ostrvu nego na Apeninskom poluostrvu. Primera radi u prošloj sezoni šampion Mančester Siti je prihodovao od TV prava 193.000.000 evra, odnosno manje od duplo u odnosu na poslednjeplasiranog Noriča. U Italiji Inter je uknjižio tri puta veću zaradu od Venecije (26.000.000 evra)  koja je završila prethodno prvenstvo Serije A na poslednjem mestu.

Sa ravnomernijom raspodelom novca od televizijskih prava se smanjuje jaz između velikih klubova i provincijskih timova što povećava privlačnost šampionata jer su rezultati neizvesniji a kvalitet igre viši. U Seriji A iako ima manje novca razlika između velikih i malih je mnogo više izražena. 

Priča oko televizijskih prava je samo deo razloga zaostajanja Serije A za Premijer ligom. Još veći problem za italijanske prvoligaše su birokratske i političke prepreke da izgrade stadione u svom vlasništvu i tako podignu vrednost klubova a i njihove profite. 

Zaostajanju je kumovalo i familijarno vođenje klubova, to jest institucija vlasnika kluba-navijača koji realizuje svoj dečački san da vodi klub za koji mu srce kuca iz dečačkih dana. Italijanski industrijalci, osim Anjelijevih, ne pripadaju samom vrhu planetarnih bogataša i čim su se arapski, azijski, nekada ruski ili amerirčki tajkuni zainteresovali za najvažniju sporednu stvar na svetu, Serija A je počela da gubi pozicije. 

Italijani su izgubili voz početkom ovog veka. U proleće 2003. godine kada su u polufinalu Lige šampiona igrala tri italijanska tima, Inter, Milan i Juventus. Trijumfi Milana 2003. i 2007. godine, kao i Intera 2010. godine u  Ligi šampiona bili su poslednji trzaji slave Serije A koja nije umela da se transformiše, reformiše i uhvati korak sa Premijer ligom. 

Neslavan kraj Juventusa u poslednje dve godine, sa Ronaldom i bez njega, je demonstrirao i da su dva poslednja finala Stare dame bila labudove pesme, ili poigravanje sudbine, jer čim je Juve počeo da investira iznad svojih mogućnosti, ne bi li osvojio Ligu šampiona, stigli su gorki dani, završetak ciklusa i udaljavanje od društva najboljih klubova, ne samo u Evropi već i Italiji. Insistiranje, Andree Anjelija na osnivanju Superllge nije ništa drugo do pokušaj da se limitra supremacija premijerligaša koju će, s vremena na vreme prekinuti nekad Real, nekad Bajern ili PSŽ. 

U Ligi šampiona koja počinje za manje od dve nedelje, nijedan tim Serije A nije favorit u svojoj grupi za prvo mesto: ni Milan sa Čelsijm, ni Juve sa PSŽ-om, ni Napoli sa Liverpulom a tek nije Inter sa Bajernom i Barselonom. Štaviše, Italijani bi bili presrećni da im tri tima prođu u nokaut fazu a četvrt finale bi, za svaki od četiri kluba, bio veliki uspeh. I to već dovoljno govori koliko su Seriji A potrebne promene, korenite da bi opstala i bila u poziciji da se vrati u vrh evropskog fudbala. 

S druge strane, novac koji osigurava LŠ klubovima Serije A, bez obzira na domet, predstavlja od četvrtine do trećine svih sezonskih prihoda što dodatno utiče na porast razlika unutar prvenstva. Jedna od tajni Juveove gotovo desetogodišnje vladavine bilo je redovno prisustvo u LŠ dok su se drugi klubovi smenjivali. U Italiji nije moguće biti konkurentan ni na srednji rok bez stalnog učešća u  LŠ, to jest bez novca koji ona garantuje, zato je reform LŠ koja daje Italijanima četiri mesta u grupnoj fazi bila spasonosna za velike klubove, pogotovo Milan i Inter. 

Piše: Željko Pantelić