De Lih i Ibrahimović (©Reuters)
De Lih i Ibrahimović (©Reuters)

CAPUT MUNDI: Stranci opet krivi za sve, Italijani nestaju iz podmladaka

Vreme čitanja: 5min | ned. 01.05.22. | 10:44

Posle tri godine primenjivanja dekreta-zakona, broj stanaca u Seriji A je porastao za dodatnih sedam posto, sa 59% na dve trećine i pored krize prouzrokovane pandemijom Kovida-19

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

U Italiji su posle debakla na Mundijalu u Engleskoj 1966. godine i poraza od Severne Koreje svu krivicu svalili na strance i tzv. oriunde (fudbalere iz južnoameričkih zemalja čiji su se italijanski preci preselili trbuhom za kruhom u Argrentinu, Brazili, Urugvaj). Tada je ekspresno doneta odluka o zabrani anagažovanja stranaca koja je ostala na snazi sve do početka osamdesetih godina.

Izabrane vesti

Posle drugog uzatopnog ispadanja u kvalifikacijama za Mundijal i još jedog izdanja Lige šampiona u kojoj nijedan klub Serije A nije stigao ni do četvrtfinala, ponovo se digla hajka na fudbalske gastarbajtere.

Na udaru kritika se našao dekret italijanske Vlade iz 2019. godine, kasnije pretočen u zakon, po kome se omugućavalo povratnicima u Italiju da plaćaju pet godina porez na samo polovinu primanja. Ideja tog zakona je bila da se stvore uslovi za povratak Italijana, naučnika, umetnika, preduzetnika, inovatora, koji su otišli iz zemlje jer nisu imali uslove za profesionalni razvoj i napravili su velike uspehe u inostranstvu. Takođe, sa privilegovanom fiskalnom politikom se pretendovalo da se privuku i vrhunski stručnjaci i pametne glave iz celog sveta.

Oni kojima je bio namenjen dekret su ga gotovo stopostotno izignorisali, zanemarljivo mali broj Italijana se vratio u otadžbinu, a ni stranci iz naučnog, umetničkog ili biznis sveta nisu pohrlili u Italiju. Međutim, po onoj narodnoj "nije kome je rečeno nego kome je suđeno", dekret su masovno iskoristili fudbalski klubovi.

Pojedini, poput Intera, Juventusa, Rome, Napolija, Milana su ga upotrebili da dođu do fudbalera koje bi u suprotnom mogli da sanjaju (Inter je doveo Lukakua, Eriksean, Sančeza, Vidala; Milan je vratio Ibrahimovića; Juventus je angažovao De Lihta; Napoli Viktora Osimena, a Roma Murinja, Ejbrahama). Međutim drugi su iskoristili “rupu u zakonu” da napune podmlatke svojih timova sa više-manje talentovanim srtancima.

Primera radi De Liht košta Juventus manje nego Rabio iako Holanđanin ima veću neto platu. Za francuskog reprezentativca Juventus mora da plati oko 13.000.000 evra godišnje (sedam miliona neto plata i oko šest miliona porez) dok bivši kapiten Ajaksa, zahvaljujući poreskim olakšicama, košta malo više od deset miliona i pored toga što ima platu od osam miliona evra.

Lukaku je koštao Inter manje od 10 miliona evra i pored plate od 7.500.000, a Milan troši na platu Ibrahimovića malo više od devet miliona evra i pored plate od 7.000.000 evra. Drugim rečima, po važećim pravilima, Lukaku je koštao Inter kao da je imao neto platu oko pet miliona evra, a Ibra 4.5000.000. Isto važi i za Murinja. Trener Rome ima istu neto platu kao Maks Alegri, ali on Đalorose košta malo više od devet miliona, a Alegri Juve čak četiri miliona više.

Murinjo i Ejbraham (©Reuters)Murinjo i Ejbraham (©Reuters)

U svakom slučaju, posle tri godine primenjivanja dekreta-zakona, broj stanaca u Seriji A je porastao za dodatnih sedam posto, sa 59 odsto na dve trećine i pored krize prouzrokovane pandemijom Kovida-19. Istovremeno, broj fudbalera iz drugih zemalja je pao u Premijer ligi i Francuskoj, a u Španiji i Bundesligi se povaćao za 1-2 odsto. Još frapantniji je podatak da je broj stranaca koji igra juniorsku ligu stigao do jedne trećine fudbalera. Taj procenat prelazi i polovinu ako računamo startne postave i minutažu.

Drugo uzastopno ispadanja sa Mundijala i neslavan kraj Intera, Juventusa, Milana i Atalante u Ligi šampiona razbuktalo je pitanje stranaca i (zlo)upotrebe dekrata-zakona o fiskalnim olakšicama.

U italijanskom parlamentu je već nekoliko nedelje na stolu amandman na dekret-zakon s kojim se prvo tražilo ukidanje u potpunosti poreskih olakšica da bi se napravio komromis da konačni predlog predvidi poništavanje norme za godišnje plate koje iznose do dva miliona evra. Na taj način bi se spasila, barem delimično, ideja da olakšice omoguće dolazak vrhunskih sportista i stručnjaka, a da ne služe kao instrument za bogaćenje fudbalskih mešetara i spekulacije na koži mladih fudbalera.

Cela priča sa zloupotrebom poreskih olakšica za dovođenje stranaca je povezana i sa istragom o lažnim “plusvalencama” (manipulacija sa razlikom realne i prijavljene vrednosti igrača u bilansima klubova).

Udruženje italijanskih fudbalera (Assocalciatori) već dve godine traži totalno ukidanje dekreta-zakona ali bezuspešno. Pošto su shvatili da neće moći da ostvare svoj cilj, “Assocalciatori” su predložili vladi Marija Dragija da usvoji novi dekret-zakon po kojem bi poreske olakšice imali klubovi koji kupuje igrače koji su ponikli u italijanskim klubovima.

Na taj način bi mladi fudbaleri odgojeni u Italiji bili mnogo primamljiviji od onih koji dolaze iz inostranstva. Takođe je upakovan i predlog da se poveća obavezan broj fudbalera u profesionalnim timovima koji imaju rekvizite da budu pozvani u nacionalnu selekciju. Na taj način bi suštinski bilo obezbeđeno prisustvo većeg broja Italijana u prvoligaškim timovima, a formalno se ne bi radilo o diskriminaciji i norma ne bi mogla da padne pred evropskim sudovima.

Ne zna se šta je više zabrinjavajuće za sudbinu Kalča, neuspesi italijanske reprezentacije u kvalifikacijama za Mundijal, slab kvalitet Serije A, klubovi koji nisu osvojili nijedan evropski trofej više od deset godina ili to što u najvećim italijanskim klubovima igraju fudbaleri koji su duboko zagazili u četvrtu, a neki, poput Ibrahimovića, i petu deceniju života, odnosno što u Seriji A ne možemo da vidimo italijanskog Fodena ili Pedrija.

Paralelno broj klubova u vlasništvu stranaca raste iz godine u godinu, s tom razlikom što u Seriju A dolaze samo špekulanti koji bi da ostvare brz i lak profit, plus Italo-Amerikanci koji uz njuh za zaradom nosi i poneki sentiment pre postojbini predaka.

Činjenica da je Čelsi prodat za četiri puta veću sumu novca od one za koju će biti kupljen Milan dovoljno govori o jazu koji se stvorio između Premijer lige i Serije A.

Žoržinjo (©Reuters)Žoržinjo (©Reuters)

Za Italijane je posebno frustrirajuća situacija u kojoj njihovi mladi fudbaleri ne mogu da se razvijaju, ne zato što su “zatvoreni” od velikih fudbalskih imena ili odličnih fudbalera već od nezaustavljive i neprolazne plime prosečnih a često i ispodprosečnih igrača sa drugih meridijana. Novi negativni element je da se ta praksa sa seniorskih timova prenela na podmlatke a sve više je stranaca i u mlađim kategorijama, ne zato što su talentovani već zato što se preko njih ostvaruju profiti koji nemaj dodirnih tačaka sa njihovim kvalitetom.

Vremena kada je Ziko igrao u Udinezeu, Sokrates u Fjorentini, Dejvid Plat u Bariju, Dunga u Pizi, Žunior u Torinu, Sunes u Sampdoriji, Elkjer u Veroni, Ruben Sosa u Laciju, Blaž Slišković u Peskari su davno prošla, ali je jedno sigurno: u šampionatu u kome bi ponovo igrali za male ili srednje klubove igrači na bar približnoj visini pomenutih asova nikome ne bi palo na pamet da vodi kampanju protiv stranaca.

Nema italijanskog kluba koji ne troši milione evra za strance za koje čak ni pažljiviji pratioci Serije A nisu nikada čuli, a kamoli videli ili primetili na terenu. Međutim, nisu fudbaleri uzrok problema, stvarni manipulatori se nalaze u klubovima i među menadžerima koji friziraju završne bilanse fudbalskih timova, uz naravno vrlo “masne” provizije.


tagovi

Matijs de LihtZlatan IbrahimovićŽoržinjofudbalska reprezentacija ItalijeSerija AŽoze Murinjo

Obaveštavaj me

Inter
Milan
Juventus
Lacio
Roma

Izabrane vesti / Najveće kvote


Ostale vesti


Najviše komentara