Čekajući trijumf na Apeninima više od 18 godina: Neka San Siro postane Bentegodi

Osećanje navijača Crvene zvezde, posle prošlonedeljnog meča u Beogradu sa Milanom, predstavlja personifikaciju iskustva srpskog šampiona sa klubovima sa Apeninskog poluostrva, tokom većeg dela istorije kluba. Ponos, kao i prethodnog četvrtka zbog ofanzivne orjentacije i solidnog broja prilika pred Điđom Donarumom, skoro uvek, ali prolaz u narednu rundu – vrlo retko.

Kada danas sa surčinskog aerodroma budu krenuli ka milanskoj vazdušnoj luci Malpensi, crveno-beli će biti svesni da bi im bilo neuporedivo lakše da su svi na broju. Na treneru Dejanu Stankoviću je da uticaj velikih kadrovskih problema na terenu svede na minimum, što će biti jedna vrsta Sizifovskog posla. Obzirom da Milan ima pozitivan rezultat i da je tim koji će tražiti iskupljenje za prethodne podbačaje. Trijumf Crvene zvezde nad Rosonerima na travi San Sira (ili remi sa najmanje tri gola) predstavljao bi prvorazrednu senzaciju, epohalno dostignuće jedne generacije, koje nisu ostvarili ni timovi iz bliže i dalje prošlosti. Crvena zvezda u pet završenih utakmica sa Milanom nema pobedu, a na „tri boda“ na italijanskom tlu čeka skoro 19 godina.

(1,45) Milan (4,40) Crvena zvezda (7,50)

Prethodni put crveno-beli su na Čizmi slavili septembra 2002. godine, u okviru prvog kola UEFA Kupa, protiv tadašnjeg hita Serija A Kjeva Verone. Tadašnji tim Zorana Filipovića bio je skoro, pa u identičnoj situaciji kao generacija Dejana Stankovića. Istina, crveno-beli su u prvom meču protiv Letećih Magaraca igrali bez golova (što je bolje nego 2:2), ali malo ko je očekivao da na Bentegodiju mogu da urade nešto značajno. Posebno, što je Kjevo iz tog vremena bio neki ekvivalent današnjoj Atalanti. Počela je da se kruni vrhunska ekipa Luiđija Del Nerija, ali i tada su tu bili Nikola Legrotalje, zatim sjajni italijanski vezisti Simone Perota, Eugenio Korini, pa u napadu napasti poput Pelisija i Masima Maracine. Za Kjevo je igrao i Oliver Birof.

Međutim, Crvena zvezda je u gradu Romea i Julija, na stadionu milenijumskog driblinga novog selektora Dragana Stojkovića Piksija (govorimo o susretu sa Špancima), odigrala utakmicu iznad realnih mogućnosti. Ljuljao se Filipovićev tim u prvenstvu, teško dolazio do kontinuiteta pobeda, ali bilo je to zvezdano veče u Veroni. U prvom poluvremenu Ivan Ranđelović je odbranio nekoliko zicera, Filipović je imao hrabrosti da u gro plan stavi decu kluba, Dejana Milovanovića i Dragana Mrđu. Jedva punoletne momke koji su inicirali veliko iznenađenje i na kraju trijumf – 2:0. Upravo je Mrđa povukao kontru koju je Gvozdenović završio pogotkom, da bi bombom sa 25 metara, u stilu pokojnog oca Đorđa, Dejan Milovanović potvrdio pobedu. Jednu dušu u dva tela činio je kumovski tandem Nemanja Vidić – Nenad Lalatović.

Ali od te večeri traje Zvezdin post na Apeninima. Mesec dana posle Verone, Crvena zvezda je mogla i morala da izvuče mnogo više od minimalnog poraza protiv Lacija (0:1) pred Asteriksom koji na severnoj tribini šamara Rimljane. Pre gola Simonea Inzagija, Mihailo Pjanović je propustio sjajnu šansu. Veliki meč odigrao je Nenad Kovačević i nagovestio sjajanu karijeru, koja je kasnije usporena zbog srčanih problema. Revanš je bio vatrometan. Crvena zvezda je davila Lacio, Bošković je pogodio stativu u ranoj fazi, Mladenović komandovao sredinom terena. Na kraju je Bošković doveo crveno-bele u vođstvo, ali je iz ponovoljenog slobodnog udarca Lcacio stigao do nezasluženog izjednačenja. Nije morao Mančini da u igru ubacuje Sinišu Mihajlovića i sadašnjeg trenera Dejana Stankovića.

Pre nego što je naredni put krenula put Italije, crveno-beli su dočekali Romu u Beogradu 2005. godine i ostvarili jedini trijumf nad predstavnicima Serija A u ovom veku. Govorimo o Romi i majstorijama Nikole Žigića (3:1).

Nekoliko meseci kasnije Crvena zvezda nije imala velike izglede protiv Milana u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Čitali ste u našoj rubrici Odbrojavanje izjave aktera tog meča koji su verodostojno opisali veliki jaz u kvalitetu dva tima.

Usledila je duga pauza okršaja sa italijanskim predstavnicima. A kada je žreb ponovo spojio crveno-bele sa timom iz Kalča ništa dobro nije doneo. Posle traumatičnog iskustva sa Ludogorecom ekipa iz 2016. godine morala je na noge Sasuolu. Avgusta pomenute 2016. godine Crvena zvezda je odigrala jednu od najslabijih utakmica u evropskoj istoriji. Bilo je 3:0. Moglo je da bude i 8:0. Nije u tom trenutku Crvena zvezda bila dostojna ozbiljne uloge na sceni Starog kontinenta.

I na kraju Crvena zvezda je pre dve sezone morala u Napulj. U okviru Lige šampiona pružila je solidan otpor domaćem timu. Pamtiće se da je pri minimalnom vođstvu domaćina Veljko Simić promašio kolosalnu šansu. Na kraju je bilo 3:1.

Koliko ozbiljan zadatak očekuje crveno-bele najbolje svedoči sledeći podatak. Od 1956. godine kada je počela da igra u Evropi, Crvena zvezda je ostvarila samo tri pobede protiv italijanskih predstavnika.